Ruben Papian, inovator i trener ličnih veština: Starost ne postoji

Ruben Papian je erudita, filozof, trener ličnih veština, naučnik, tvorac škole za razvoj duhovnih sposobnosti „Sfera“, ali i izumitelj ezo-gitare, ezo-tv-signala, ezo-kuće… On je kosmopolita, Jermenin koji govori tečno pet jezika i putuje zbog  posla po celom svetu. Živi u avionu i na aerodromima a dom mu je u Srbiji i Holandiji.

„Ja bih zamenio reč „kriza“. Ja bih rekao „sloboda srednjih godina“, tvrdi harizmatični Ruben Papian

Njegov rad je usmeren ka razumevanju čoveka i pronalaženju načina kako da se čoveku pomogne u njegovom napretku. Autor je tri knjige izdate u Americi, „How to Wish“, „How to Feel“ i „How to Think“, od kojih se prva „Kako treba želeti“ može naći i na našem jeziku.
Bavi se ličnim i poslovnim treninzima u svetskim korporacijama a za visoki menadžment je kreirao individualnu obuku „Personality Performances Upgrade“. Nedavno je bio specijalni gost na konferenciji u Beogradu „Iskra 3“, sa večnom i najdubljom temom: Ko sam ja?
Posle konferencije i njegovog govora koji će se još dugo pamtiti u Beogradu, Ruben Papian je dao ekskluzivni intervju za Ona Magazin na tabu temu: Šta je starost?

Zašto svi pričaju o starosti kad čovek realno ima osećaj da je mlad ili čak sve mlađi?
Ruben Papian: Tako je, čovek nikada ne stari. Kategorija starosti nikad nije ni postojala. To je subjektivni, psihološki doživljaj. Starost, to je socijalna kategorija jer društvo počinje da te gleda drugačije, kao pasivnog, u neku ruku nesposobnog, nepotrebnog, neefikasnog… Društvo je tako organizovano da bi se non-stop odvijala smena generacija.

Život je scena

Sudeći po društvenim normama žena je zagazila u starost sa 55 a u penziju odlazi sa 63. Da li su to stvarne granice?
Zašto 55 ili 63? Koja je žena od 55 godina stara? Sa 55 imaš mudrost, iskustvo, ne padaš na emocionalne „zamke“. U isto vreme društvo te tera da se odmaraš da bi došli oni koji imaju 20. Društvo je ekonomski proračunato, zna se koja količina ljudi bi trebalo da ode i kada. Društvo uništava sopstveni kadar, iako je taj kadar daleko od penzije. Psihološki, svi se plaše starosti. Plaše se da budu otpad. Kako ću ja? Šta će biti sa mnom? Da li ću biti deci na grbači?

Ako odbacimo šablone, šta nam preostaje?
Svaka žena unutar sebe je mlada, lepa, apsolutno sposobna za sve, čak i za najekstremnije stvari. Sa godinama razumevanje smisla života postaje tačnije, preciznije i slobodnije. Sa godinama svaka žena razume da je život virtuelna stvar, scena, i da se na toj sceni događa spektakl ali da nema scenarija. I ako nema scenarija, a svi misle da ima, ako ga nema, to znači da svako ima slobodu glume.

Socijalni okovi

Da zamislimo život kao pozorišnu scenu?
Da. Mlada glumica je izašla na binu, ona ne poznaje niti publiku, niti sebe, vidi kolege sa iskustvom i normalno njeno ponašanje na sceni je dosta ograničeno. Da ne izgledam glupo, da ne kažem nešto glupo, razmišlja ona. Uslovi teraju glumicu da se ponaša onako kako može. Prođe godinu-dve, scena je ista. Prođe 25 i ta glumica se oseća sada mnogo komfornije. Scena je ista, publika je ista, novi glumci dolaze… Ali njen osećaj je drugačiji. I ona kaže sebi: „Posle 25 godina valjda mogu ja sebi da dozvolim da odglumim nešto što do sad nisam glumila, zato što sam bila ograničena svojom sopstvenom glavom?“ Vrlo često ta „gluma“ je onaj ekstrem koji ta osoba nije sebi ranije dozvoljavala i nije mogla da zamisli da će ikada dozvoliti. Kad žena to odglumi na sceni, kad u svom životu uradi nešto ekstremno, radikalno, ona dobija abnormalno, novo zadovoljstvo. Njeno samopouzdanje i sigurnost u sebe se pojačavaju. Ona kaže: „A-ha, ovo je život! Kada sam imala 20 godina, videla sam svet drugačije, nego sada kad imam 40-45.“

Kako će reagovati publika na njen „glumački iskorak“?
Ljudi to zovu kriza srednjih godina. Ja bih zamenio reč „kriza“. Ja bih rekao „sloboda srednjih godina“. To je traženje novog načina življenja. Realno, to je druga mladost. Druga, ne znači loša. Znači – još interesantnija – zato što je osoba sad sigurna u sebe. Duša peva novu pesmu a socijalna sredina, publika, kaže: „Znaš kako, u ovom spektaklu sa 40 godina tvoja duša treba da peva ne tu, već jednu drugu pesmu.“ I sada, obratite pažnju! Da li bi žena trebalo da peva pesmu koju peva njena duša ili tuđu pesmu zato što publika tako hoće? Najinteresantnije u svemu, ako žena krene da peva tuđu pesmu, znači veštačku, publika neće aplaudirati. Ona će samo reći: „A sad ti ne smetaš, zato što na sceni stoji mlada osoba a ja kao publika više „padam“ na mlade osobe. Zato što su glupe. Zato što ja mogu da manipulišem njima.“ I šta ispada? Da publika forsira mladu, slobodnu ženu da bi opet i ona samu sebe stavila u socijalne okove.

Ruben Papian: „Svaka žena unutar sebe je mlada, lepa, apsolutno sposobna za sve, čak i za najekstremnije stvari“ (Na slici sa suprugom Natašom)

Bitna je kreacija

A šta ako se zrela žena više ne obazire na publiku? Šta ako je prozrela i publiku i starost?
Starost nastupa kad si uključio auto, nisi ubacio u prvu i daješ gas. I sve se to vrti unutra, troši se energija a kretanja nema. Diže se temperatura motora i on može da pregori svakog časa. To nije starost. Realno, to je glupo trošenje neverovatnih mogućnosti motora.
Da bi žena uvek bila mlada, ona bi trebalo da peva tu pesmu koja je došla u njenu dušu i da uvek pravi revoluciju, bez obzira na mišljenje publike. Ako ona tu pesmu koju peva, otpeva na novi, siguran način, publika će obratiti pažnju na nju i ona će aplaudirati. Da li je žena u tom slučaju stara? Ne, ona je neverovatno mlada. Znate kakav je njen doživljaj? Konačno, posle 45 godina, ja sam postigla taj uspeh koji sam želela. I ona, i svaki čovek bi se posle toga osećao mladim. Odmah bi poželeo da izvede sledeći neočekivan korak. I tako nikad ne bi ostario… Starost nastaje kad se čovek pridržava jučerašnjih barijera. A život bi trebalo da bude kreacija.

Smrt je cilj života

Ali jednog dana mora da se umre?
Zamislite svaku čovekovu kreaciju kao jedan kofer. Na kraju života on je sam sa svojim koferima. Sa jednim, dva, tri, deset… To zavisi od njega. Što više tih kofera ima, veća mu je kreacija, veće mu je „bogatstvo“. Pragmatični ljudi će reći: „Koja je razlika da li si sa koferima ili bez? Sve jedno umireš.“ Razlika je u tome što ćeš sam sebe poštovati. Što onaj pored tebe umire „go“ a ti umireš kao bogat čovek, jer „koferi“ su u tvojoj glavi. I čak i kad si umro, znaš da su svi okolo, publika, aplaudirali tebi a onaj drugi je bio u nekom ćošku, niko ga nije primetio. U tome je smisao. I onda smrt dobija sasvim drugu dimenziju. Ja smatram da je smrt cilj života a ne njegov kraj. Kako ćeš iskreirati taj kraj, taj trenutak transformacije, tu najkomplikovaniju misteriju prirode, kad si neverovatno bogat što se tiče života a treba da pređeš u drugu dimenziju. To je mnogo komplikovanije nego rađanje života. Kako ćeš da siđeš sa scene, krajnje je važno. Da li ćeš da odeš i da se svi sećaju da si postojao? Tada si zaista živ. U mislima jednog, u mislima drugog, u njihovim uspomenama, ti si još življi nego kad si bio fizički živ.

Ženska priroda

Da li je ženama teže da se nose s godinama zbog imperativa da moraju da budu privlačne?
Po mom subjektivnom mišljenju, žene ne vrednuju sebe dovoljno, ni približno onoliko koliko bi trebalo da vrednuju svoju biologiju i svoju prirodu. Žena je meta, muškarac je lovac. I tu snagu biti meta, žena ne koristi. To je prirodni proces. Sve što bi žena trebalo da radi kao „meta“, jeste da napravi „pravilnu dekoraciju“ i iskoristi tu ogromnu snagu za sebe. A šta žene pokušavaju da izguraju napred? Mozak. Retki su muškarci koji kod žena traže pamet i znaju kako da je koriste. Generalno, muškarac je previše jednostavan da bi tražio pametnu ženu. Biologija muškarca je vizuelna. Ženski mozak ne traži najkraći put do cilja, kao muški, ponekad traži najinteresantniji ili najbogatiji, i to je intelekt. Žene su intelektualno – rang – u odnosu na muškarca.

Šta je oružje žene?
Oružje žene je njena priroda. Kad muškarac kaže ženi: „Što si lepa“, znači „upecao se“. Sad ga treba lagano „vaditi“ s udice, da ga ne povredite. Žena to može. Muškarac ne. Ako uspete čoveku da stvorite adekvatan osećaj, vi formirate njegovo mišljenje. Čovek uvek misli to što oseća. To je visoki nivo životinje.

Savet ženama

Imate li savet za čitateljke po pitanju muško-ženskih odnosa?
Ako hoćete da vam muškarac „ne smeta“, sve što treba da uradite jeste da stvorite kod njega adekvatno poželjno emocionalno stanje. Njemu tada mozak staje. Ako se muškarac komforno oseća pored svoje, tuđe, nije bitno koje žene, on ne razmišlja. Samo da je nahranjen, da mu je prijatno… Muškarac počinje da misli tek kad mu nije OK.

Muškarac i žena su  dva potpuno različita bića?
Apsolutno su različiti. Po konstrukciji i vrednosti. To su polariteti. Zato oni traže jedno drugo. Oni moraju da se sukobljavaju, da proizvode konflikt i u procesu varničenja rađa se nešto novo. To je ono što žena i hoće, da sutrašnji dan bude stabilan ali i da mu se uvek doda nešto novo. Žena je progresivno biće.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena