Ratko Vulanović, autor monumentalnih skulptura na Adi Ciganliji: Džin iz Kamenog grada

Umetnost se rađa iz muke, patnje, nemaštine, iz ukletih situacija…

„Da sam bio neposlušan – jesam. Nikada nisam poštovao trenutna pravila“, kaže vajar Ratko Vulanović

Neko ih zove „beogradski Stounhendž“, autor ih zove Kameni grad, tek nema Beograđanina kome nisu zapale za oko gigantske skulpture na ulazu u Adu Ciganliju. Njih je postavio i darovao gradu vajar Ratko Vulanović (76), koga je Bog obdario fizičkom konstitucijom Atlasa da može da cepa stene i velikim stvaralačkim talentom. On je i danas, uprkos brojnih izložbi, priznanja i otkupljenih radova, posvećen radu kao monah molitvi.
Za njega kažu u šali da je nomad, jer živi između Beograda i rodnog Nikšića. Iskoristili smo poslednje dane pre Ratkovog „hajdučkog rastanka“ sa prijateljima sa Ade Ciganlije, da ga posetimo u njegovom ateljeu i napravimo intervju za Ona Magazin. Iz tog prostora, nalik katunu, u koji će se Ratko Vulanović vratiti na proleće, poneli smo ubeđenje da će naš najveći živi vajar, gde god bio, motriti svojim unutrašnjim okom na Kameni grad na Adi i pomalo strepeti za njegovu neizvesnu budućnost.

Vaš Kameni grad je među 10 glavnih turističkih tačaka na mapi Beograda. Kako se čelnici grada odnose prema njemu?
Niti znaju šta će sa njim a sad ne mogu bez njega. O jadu sam ih zabavio. To je kao u braku. Niti možeš sa bračnim partnerom a bez njega, šta ćeš posle? Napisali su na svakom ćošku „ne prilazite“ a sad prave klizalište oko skulptura. Deca se i dalje penju, dve su skulpture oborili, ali neka. Sad su još bolje nego što su bile.

Kameni grad kod Nikšića, koji je kasnije srušen

Srušeni gradovi

Kad ste gradili svoj Kameni grad na Adi, da li ste pomišljali da će to nekome smetati?
Sve što se napravi van klišea, to trenutno zasmeta. Ako preživi, ne bude srušeno, posle se ispostavi da je kvalitetno, da je opravdano i baš na pravom mestu.

Neki vaši kameni gradovi su srušeni…
Ne neki, nego gradovi koje sam gradio po 15-20 godina, gde sam bio u velikoj ljubavi sa onima koji su mi to i naručili, pa je posle ta naša ljubavna veza prekinuta i oni su rekli: „E, sad ćemo ti se osvetiti, sad ćemo ti sve porušiti“. I sve su porušili. Ali, priča je ostala.

Osetili ste na svojoj koži mračnu stranu ljudske prirode…
Da je u čoveku ima, ima je. Ja jedino nisam poštovao trenutna pravila. Jednostavno nisam dozvolio da se sa mnom manipuliše, političari pogotovo. Oni danas misle jedno, sutra drugo a umetnik misli od rođenja jedno isto i to ga prati, taj usud, do kraja života.

Goli otok

Koja pravila vi poštujete?
Neposrednost, iskrenost, nepodložnost uticajima, partiji, predsedniku… Ja sam bio vajar i za vreme Titovo, sećam se da su svi oni koji su poslušali Tita ostali mali umetnici. Oni koji su bili neposlušni, ili su završili na Golom otoku, ili su preživeli, ali su postali veliki umetnici.

Kako dozirati neposlušnost, da čovek bude svoj a ne dopadne Golog otoka?
Sada je još teže od Golog otoka. Sad je sloboda govora dozvoljena ali ne postoji drugo ništa. Umetnost ne treba nikom. Od milion biće danas dvoje-troje koji će uspeti da prežive ali ne i da postanu umetnici.

Šta vas je najviše bolelo kad je srušen Kameni grad kod Nikšića?
Povređena mi je sujeta. Mi smo tu najosetljiviji, tako da sam ja posle promenio veru, državu, sve… Ipak, i dalje imam osećaj da me proganjaju. Možda to nije tačno ali ja takav osećaj imam. Oni sad pokušavaju da se to sve vrati ali to se ne može vratiti. Kad se razbije ogledalo, može se samo zalepiti ali se vidi da je razbijeno.

Ratko Vulanović je naš najveći živi skulptor i čovek ogromne energije

Zvornički rudnik

Koje vaše delo vam je najdraže?
Meni je najdraže delo što trajem još. Inače, ja i ne znam šta sam sve napravio, čemu sve to, od koga sve to… Raduje me što je Kameni grad na Adi zasad sačuvan i po pričama ljudi koji odlučuju, on će tu i da ostane. Tokom letnjih meseca, hiljade i hiljade ljudi prođe svakog dana kraj njega. Čude se, krste se, šta je ovo, čemu ovo, nekome se i dopadne…

Da li ste Kameni grad prvo nacrtali, pa onda napravili?
Ne, ništa od toga. Može li se nacrtati dete kad treba da se rodi? Može li se nacrtati partner sa kojim ćete živeti? Ne, to se jednostavno desi. Tako se i ovo desilo. Ja sam tada imao malo novca i onda sam smislio da kupim jedan napušteni rudnik kod Zvornika, koji je imao simboličnu cenu.

Vi ste vlasnik rudnika?
Ja sam bio vlasnik rudnika i onda sam odatle vadio nekolike godine taj kamen i moram priznati da su mi preduzeće „Trudbenik“ i jedna dama, Gorica Mojović, pomogli. Oni su to prevezli šleperima i to smo namontirali, i eto tako stoji i danas.

Ratkova izložba u Beogradu, duž Knez Mihajlove ulice

Budva u Beogradu

Pored zvorničkog granita, ima i skulptura od belog kamena?
Jedna polovina je zvornički granit a druga, bela, je iz Crne Gore. To su skulpture koje su bile na trgu ispred tvrđave u Budvi, četiri-pet godina, povodom Grada teatra. Tu mi je opet pomogla jedna dama, Brana Liješević, da se to utovari na šlepere i dotera na Adu Ciganliju.

Umetnik se rađa. Da li je u vašoj porodici bilo umetnika pre vas?
Bilo je najverovatnije jer geni nisu slučajno u meni, samo se to nije moglo ispoljiti. Ja sam imao tu sreću da počnem kao nikakav đak, odem u umetničku školu gde su takođe nikakvi đaci bili i onda sa te umetničke škole, nisam je ni završio, upišem u Beogradu fakultet i od tada sam umetnik. Ali bio sam stalno neposlušan. A neposlušne su ljude uvek kažnjavali. E sad, treba te batine izdržati i preživeti. To je kao školjka, što je više namučiš, lepši biser u sebi stvori.

Talenat i disciplina

Šta je pokazalo vreme, koliko je umetnika izašlo iz vaše srednje škole u Herceg Novom?
Izašlo je nekoliko. Pomenuću samo jednog, genijalnog, Dada Đurića. Ali ja se ne zahvaljujem školi, već podneblju. Umetnost se rađa iz muke, patnje, nemaštine, iz ukletih situacija.

Po čemu prepoznajete koliko umetnik vredi?
Onaj kome Bog dadne a on to sve vrati, e tome sam zahvalan i toga cenim.

Umetnost je Božija rabota?
Jeste, to je Božiji dar, jedna nenormalnost koja izbija iz čoveka. Da li se talenat može naučiti? Ne može, ali se može naučiti disciplini.

S jedne strane neposlušnost, s druge disciplina?
Jeste. Neposlušnost prema svima, prema rođenoj majci, ocu, kumu, prema Titu, kralju… Ko je poslušan, znaj da nešto nije sa njim u redu. A disciplina, to ide prirodno ako si sklon da učiš.

Lako ste se učili disciplini?
Zato što imam urođeni dar da poštujem drugog. Kada se profesor pojavi, ja ga poštujem. Ne znači da ću ga poslušati, ali ga poštujem i učim. Dosta sam naučio od profesora, ali normalno, to nije moja misao, to treba sve zaboraviti, pa onda posle stvarati. Ali su profesori jako korisni. Lakše je uz njih stasati nego biti samonikli umetnik.

Na tradicionalnom Jesenjem salonu ULUS-a u paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu vajaru Vulanoviću je 30. oktobra dodeljena specijalna nagrada kao jednom od nosećih stubova naše savremene umetnosti

Crkva u Podgorici

Vi nemate arhitektonsko predznanje. Kako ste zidali Sabornu crkvu Hrista Spasitelja u Podgorici?
Nemam. Ja sam tu bio samo jedan od izvođača, crkvu je projektovao takođe čudni, genijalni Peđa Ristić, koji je od mene stariji, eto ako se od mene može biti stariji, i oni su meni ponudili da ja zidam spoljni zid po tom projektu. Popovi su hteli da me ubiju kad su videli kako zidam. Samo jedan je bio „za“, mitropolit Amfilohije, koji je rekao meni u potaji: „Zidaj ti“. Oni su pisali žalbe, optuživali me, ja nisam uopšte znao šta radim. Ima jedna čuvena, istinita priča, kad je došao patrijarh Pavle da vidi to, on se uhvatio za glavu, onako sav kao svetac i rekao: „Šta ti je ovo, pobogu?“ Ja mu kažem: „Ne znam“. On kaže: „Neka ti je Bog u pomoći“. S pravom su se ljudi bunili ali je sada to takva tajna i zagonetka da se više ide oko crkve i gleda taj zid, nego što se ulazi u crkvu. To je najposećeniji crkveni objekat, iako je relativno nov, rađen je pre 15-20 godina. Posećuju ga vernici svih vera i nevernici, jer deluje nestvarno.

Rustični, spoljni zid hrama Hrista Spasitelja u Podgorici, delo je vajara Vulanovića

Kad kažete da ste promenili veru, mislite metaforično…
Metaforično. Ali umetnik ima pravo, ako je u interesu umetnosti, da promeni veru.

Jedina beskompromisnost odnosi se na samu umetnost?
Jeste, jer inače nema umetnosti.

Ratko sa ćerkama

Četiri ćerke

I ko je pao kao žrtva te vaše beskompromisnosti?
Prvo je to osetila moja porodica, drugo moji drugari, treće – ljudi su počeli da me izbegavaju. I ja sam njih počeo da izbegavam, tako da sad vrlo malo ima ljudi sa kojima mogu.

Kakav je vaš odnos prema porodici?
Moje četiri ćerke i njihove dve majke najbolji su mi prijatelji i jedino moje spasenje. Tim dvema ženama hvala što su mi podigle ćerke. Njima sam najzahvalniji i za moj uspeh.

Kamen je božanstvo

Kada prolazite kraj Kamenog grada na Adi, šta pomislite?
Pomislim: „Bravo ti ga, Ratko, u pravu si bio“. Srećan sam što se tamo sad pravi klizalište, što se nešto dešava.

Kako to da neko oseća dušu kamena a neko u njemu ne vidi baš ništa?
Kamen je božanstvo. Kamen je nešto najlepše što nam je Bog podario. Zamislite da nije bilo kamena, ne bi bilo Mikelanđela. Da nije mermera antičkog, ne bi bilo Akropolja. Sve što je za sva vremena i sve što je poezija skulptorska, to je napravljeno u kamenu. Sve je ostalo zamena i to zamena neuspela. Bronza nekako i može a sve ostalo je – prevara.

Ratko u galeriji RTSa, 2015. izložba Atlantida

Detalj je važan i nije

Da li kamen lepo stari ili on uopšte ne stari?
Što vreme više ide, on je sve mlađi, sve lepši. Kad pogledam ostatke Akropolja, ja se raspametim. Kad uđem u muzeje savremene, gde su plehovi, limovi, plastika, to na mene ne deluje, moram da priznam. Možda nisam u pravu. Nek ove materijale drugi brane, ja ih napadam.

Da li je kod monumentalnih skulptura, po kojima ćete vi ostati zapamćeni, detalj podjednako važan kao i celina?
Važan je detalj, samo on ne sme biti van celine. On mora biti kao ruke na telu. Sve mora biti skopčano i u jednoj masi. Mikelanđelo ima skulpture gde nije isklesao nos ili oči. Ljudi su mislili da je to zaboravio, oni su ga proganjali, ali u stvari on je znao šta radi. Nekada nedovršen detalj potencira psihologiju. Dok ne maknete sjaj iz oka, svi gledaju u tu tačkicu. A nije to to, u stvari.

Ratko Vulanović, vajar, u svom Kamenom gradu na Adi Ciganliji

Do kraja života

Da li možemo da očekujemo da ćete vi i sutra nešto dodati vašem Kamenom gradu na Adi?
Da, ako me budu razumeli oni koji odlučuju, jer što se tiče Kamenog grada, jedino sam ja u pravu. Sve što oni budu odlučili a ne bude u dosluhu sa mnom, neće biti u redu. Ako mi dozvole da i dalje radim na Kamenom gradu, da ga dovršavam, to će biti remek delo. Ako ne, onda će biti pokušaj remek dela.

Koliko vam vremena treba?
Do kraja života.

KRATKA BIOGRAFIJA

Ratko Vulanović je rođen 1941. u selu Laz kod Nikšića. Akademiju je završio u Beogradu. Proslavio se svojim kamenim gradovima i rustičnim spoljnim zidom Saborne crkve Hrista Spasitelja u Podgorici. Na Adi Ciganliji ima atelje, u kome se, pored skulpture, paralelno bavi slikarstvom. Trenutno slika „Oluje nad Beogradom“ i „Oluje nad Kamenim gradom“, u crnoj boji. Godine 2015. imao je tri izložbe: „Potraga za Itakom“ sa radovima u drvetu, „Atlantida – zapis života u kamenu“ i „Altamira“. Vulanovića dela nalaze se u Narodnom muzeju i Tašmajdanskom parku u Beogradu, ali i u Nobelovoj fondaciji u Stokholmu. Mnogi ga smatraju za našeg najvećeg živog skulptora i ubrajaju među divove svetske monumentalne skulpture, gde su i Henri Mur i Ernst Neizvestni.
Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena