Princ Nikola Petrović Njegoš o svom deda-stricu Danilu, čiji je život pretočen u operetu „Vesela udovica“

Moj deda-stric Danilo više je voleo mondenski život Zapada od oštrih zima na Cetinju

Princ Nikola Petrović Njegoš dao je intervju za Ona magazin, našoj dugogodišnjoj dopisnici iz Kanade, novinarki Marini Bulatović

Svetski poznata opereta „Vesela udovica“ premijerno je izvedena u Madlenianum opera i teatru sredinom februara ove godine, posle pauze od 40 godina kada se poslednji put igrala u Beogradu. Komad je izvođen širom sveta sa ogromnim uspehom, ali nikada u Crnoj Gori za koju je tematski vezan. Snimljeno je i pet filmova na ovu temu sa istim imenom. Čak i danas, postere sa likovima glavnih glumaca iz filma „Vesela udovica“, možete kupiti preko interneta i sa njima ukrasiti zidove svoje sobe.

Princ Nikola Petrović Njegoš govori o svom deda-stricu, prestolonasledniku Danilu, čiji je život poslužio kao inspiracija dvojici Francuza da napišu libreto za operetu „Vesela udovica“ (komponovao ju je Franc Lehar) i o zabrani njenog izvođenja u Crnoj Gori koju je izrekao njegov pradeda kralj Nikola, a koju je on simbolično skinuo tek pre šest godina.

Takođe govori o knjizi Dr. Ljuba Vujovića „The Merry Widow“, ali i o tome kako bi on danas postavio scenografiju za ovu predstavu, zašto ga ova opereta pomalo podseća na „Titanik“ i na kraju šta radi u vreme COVID-19 pandemije u Parizu.

Život pretočen u scenario – pozorišna predstava „Vesela udovica“ s početka 20. veka, koja govori o crnogorskom princu Danilu, filmovana je pet puta

Do sada je snimljeno pet filmova o „Veseloj udovici“. Da li ste gledali neki od njih ili predstavu u pozorištu?

Odgledao sam samo film sa Morisom Ševalijeom, za koji mislim da je previše karikaturalan. Prikazan je prvi put davne 1934. godine i svrstan je u žanr muzičke komedije – romanse. Film je imao veliki uspeh. Nažalost, nisam imao prilike da odgledam pozorišnu predstavu uživo, ali sam odgledao snimljene odlomke predstave kod kuće.

Franc Lehar - Mađar koji je komponovao „Veselu udovicu“ i zabranio da se iz njegovog fonda finansiraju mladi talenti
Mađarski kompozitor Franc Lehar pretočio je libreto „Vesele udovice“ u operetu, koja je na svetskim pozorišnim scenama doživela ogroman uspeh. Zanimljivo je da je kompozitor Lehar ostavio iza sebe Fond za pomoć starim licima koja su se, bez svoje krivice, našla u nevolji. U zaveštanju je izričito rečeno da novac ne sme da ode mladim talentima jer je na njima da se sami izbore za svoje mesto pod suncem. Ukoliko im se pomaže, smatrao je Lehar, rasplamsava se kulturni diletantizam.
Mađar Franc Lehar, kompozitor operete „Vesela udovica“ (na slici, desno, sa glavnim glumcima njegove najpoznatije operete). Lehar je formirao Fond za pomoć starim licima, koji je nastavio da radi posle njegove smrti

Poruka kulturnim radnicima u Crnoj Gori

Kako vam se dopada knjiga o „Veseloj udovici“ na engleskom („The Merry Widow“), koju je napisao Dr. Ljubo Vujović i zašto mislite da je važna?

U pitanju je vrlo zanimljiva i izuzetno dokumentovana knjiga o originalnoj priči, o velikoj opereti koja je obeležila vreme u kojem je nastala. Mislim da je knjiga veoma važna jer oživljava ovu priču, a kroz nju i oduševljenje prema balkanskim zemljama koje evropska društva tog vremena nisu krila. Ona je dobar alat koji može doprineti produkciji operete u Crnoj Gori. Ova knjiga je izložena u Theater an der Wien, a baš u tom pozorištu odigrana je prva predstava „Vesele udovice“ u Beču 30. decembra 1905. godine.

Iako ste zabranu sa „Vesele udovice“ simbolično skinuli pre šest godina, ona se još uvek ne izvodi u Crnoj Gori. Šta biste poručili kulturnim radnicima u Crnoj Gori?

Zaista sam 2014. godine, zajedno sa svojim prijateljem iz Njujorka, Dr. Ljubom Vujovićem, simbolično skinuo tu zabranu koju je moj pradeda kralj Nikola izrekao. Što se realizacije projekta u Crnoj Gori tiče, problem nije u angažovanju umetnika, već pre svega producenata. Ali mislim da u trenutnim okolnostima pandemije naši sugrađani i kulturni radnici imaju druge prioritete.

Koncert koji se održava na „Titaniku“ dok brod tone

Kako vi danas sa distance gledate na zabranu crnogorskog kralja Nikole – da se ova opereta ne izvodi u Crnoj Gori? Imate li razumevanja za taj njegov potez?

Iako sam u načelu protivnik cenzure, savršeno razumem reakciju kralja Nikole jer je scenario na direktan i karikaturalan način predstavio njegovu porodicu i Crnu Goru u jednom za nju vrlo teškom periodu. Ali prošlo je više od jednog veka i ona ostaje jedno važno i vrlo začajno delo tog bezbrižnog vremena u Evropi, uprkos olujama koje su se polako akumulirale. Više nema razloga da crnogorska javnost bude uskraćena za ovu čuvenu operetu. Uostalom, ako bi trebalo da radim režiju ove predstave, pozadina bi sigurno bila ekran na kojem bi se smenjivali arhivski snimci balkanskih ratova, kako bi se scenario smestio u njihov kontekst.

Šta mislite o Ristu Rundu i protestu u Beču koji je on organizovao, početkom 20. veka, zajedno sa ruskim studentima, da bi prekinuo izvođenje pozorišne predstave „Vesela udovica“?

Nakon jednog veka na ovo delo možemo drugačije gledati i možemo prevazići tu karikaturalnu stranu scenarija, kako bismo se prepustili divnim melodijama i sentimentalizmu. I sam sam bio među onima koji su osporavali njeno izvođenje, tako da dobro razumem Rista Runda i ruske studente, ali i pojedince koji su i dalje šokirani takvim predstavljanjem Crne Gore. Ali danas, nakon više hiljada izvođenja u svetu, „Vesela udovica“ predstavlja svetsku kulturnu baštinu.  

Za mene ova bečka opereta kompozitora Franca Lehara, premijerno izvedena davne 1905. godine, u svojoj lepršavosti ima i jednu tragičnu stranu za koju mislim da je zanimljiva. Podseća me na koncert koji se održava na „Titaniku“ dok brod tone.

Kralj Nikola i kraljica Milena u krugu svoje dece, zetova, snaja i unuka, snimljeni na Cetinju, na dan proglašenja Crne Gore za kraljevinu, 1910. godine. Prestolonaslednik Danilo je u gornjem redu desno, kraj svoja dva brata

Moj otac nije imao kontakte sa stričevima

Francuske novine su često pisale o Danilu, opisujući njegovo loše parisko društvo kao sramotu za Crnu Goru. Recite nam nešto o životu vašeg deda-strica Danila. Šta vam je otac Mihailo pričao o njemu? Da li ga je opereta predstavila u pravom svetlu ili se njegova životna priča prvo dobro „zavrtela“ u javnosti, pa je zatim pretočena u scenario?

Nestanak Crne Gore kao države 1918. godine, kao i izgnanstvo nakon tri veka dobre i lojalne službe, bilo je strašno bolno za moju porodicu i doprinelo je njenom raspadu. Kako su bili odvojeni u izgnanstvu, moj otac Mihailo više nije imao kontakte sa svojim stričevima, pa tako ni sa Danilom.  

Nakon smrti kralja Nikole 1921. godine, njegov najstariji sin, knjaz Danilo, abdicirao je u korist svog bratanca, a mog oca Mihaila, koji je u to vreme imao samo 13 godina. Mihailov otac, a moj deda Mirko, umro je u Beču 1918. a njegova majka otpočela je nov život u Parizu – daleko od Mihailovih stričeva. Nikada mi otac Mihailo nije ispričao tu bolnu priču i tek sam se nakon njegove smrti za nju počeo interesovati. Ono malo što sam čuo o Danilu nije baš bilo pohvalno. Govorilo se da je više voleo mondenski i blistav život na Zapadu od oštrih zima na Cetinju, kao i da je abdicirao ostavljajući brod, Crnu Goru, da tone.   

Ali gledano iz Beča ili Pariza, ta mala Crna Gora, izgubljena u planinama i na bojnim poljima, usred koje su živeli prinčevi i princeze, mogla je nahraniti maštu i nadahnuti scenariste tog vremena.

Princ Nikola Petrović Njegoš živi u Parizu i u stalnom je kontaktu sa timom svoje Fondacije u Crnoj Gori

Šta princ radi u izolaciji?

Kako smo intervju sa princem Nikolom vodili u vreme epidemije virusa COVID-19, pitali smo ga: Kako provodite vreme u Parizu u izolaciji?

Šta god radili, vreme prolazi, i uprkos usporavanju društvenog života i profesionalnih obaveza, i dalje smatram da je dan prekratak. Pariz je gotovo pust… U kontaktu sam sa timom naše Fondacije u Crnoj Gori, pripremamo projekte koji će uslediti nakon izolacije. Redovno se čujem sa decom i unucima. Svakog dana vozim sobni bicikl i slušam muziku. Tišinu koristim da čitam i sviram flautu. Nemam razloga da se žalim. Često mislim na sve one porodice kojima ova izolacija predstavlja mnogo ozbiljniji problem. A naročito na sve one anonimne heroje koji brinu i pružaju utehu posrednim ili neposrednim žrtvama Covida-19.

Potomci kralja Nikole i kraljice Milene
Knjaz Nikola (1841-1921) se oženio Milenom (1847-1923), ćerkom tada najuglednijeg crnogorskog vojvode Petra Vukotića sa Čeva, čim je, posle pogibije strica knjaza Danila, kao devetnaestogodišnjak, seo na crnogorsku prestonu stolicu. Milena nije imala tada ni četrnaest godina. Ispoštovao je tako volju svog oca, velikog vojvode Mirka Petrovića, koji ga je još kao dvanaestogodišnjeg prestolonaslednika zaručio sa šestogodišnjom ćerkom Petra Vukotića, rekavši: Onaj ko rano ruča i rano se oženi, nikad se ne pokaje.
Četiri godine posle skromne svadbe i venčanja obavljenog u najužem krugu vladarske porodice, Milena je rodila prvo dete, ćerku Zorku, a potom još osam ćerki i tri sina - Milicu, Anastasiju (Stanu), Mariju, Danila, Jelenu, Anu, Sofiju, Mirka, Kseniju, Vjeru i Petra. Zanimljivo je da je najmlađeg Petra rodila u četrdeset i trećoj godini, 1889, kada je već imala tri zeta, odnosno četvoro unučadi od najstarije ćerke Zorke, udate za Petra Karađorđevića. 

Ćerke - najveće kraljevo blago
Dve od devet ćerki knjaza Nikole, Marija i Sofija, umrle su veoma mlade, a dve najmlađe, Vjera i Ksenija, nikada se nisu udavale. Ostalih pet se školovalo u Ženskom institutu „Smoljni“ u Petrogradu i stasale su u prave lepotice. Milica se udala za ruskog velikog kneza Petra Nikolajeviča Romanova. Stana se udala za ruskog kneza Đorđa Maksimilijanoviča Romanovskog, a potom se preudala za velikog kneza Nikolu Nikolajeviča Romanova. Jelena se udala za italijanskog prestolonaslednika, kasnije kralja Vitorija Emanuela. Ana se udala za Franca Jozefa od Batenberga. 

Sudbina muške dece
Prestolonaslednik Danilo (1871-1939) se oženio 1899. godine Jutom (po prelasku u pravoslavlje Milicom), vojvotkinjom od Meklenburg-Nojsterlica. Nisu imali dece. 
Princ Petar se oženio Violetom Vegner (po prelazu u pravoslavlje Ljubicom). Ni oni nisu imali dece.  
Princ Mirko se oženio Natalijom, rođenom Konstantinović, čiji je otac po ženskoj liniji bio unuk Jevrema, brata srpskog knjaza Miloša Obrenovića. Mirko i Natalija su izrodili pet sinova: Stevana, Stanislava, Mihaila (1908-1986), Pavla i Emanuela. Princ Mihailo se oženio 1941. kćerkom francuskog lekara Ženevjevom i dobio 1944. sina Nikolu, aktuelnog princa Crne Gore. 

Piše: Marina Bulatović, fotografije: privatna arhiva, Ona magazin

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena