Predrag Pepi Smiljković, širokoj publici znan kao Tika Špic: „Godinama izdržavam na relaciji Vlasotince-Leskovac-Beograd“

„Kada te ljudi posle komične uloge sretnu, očekuju da ćeš i privatno da vrcaš duhovitošću, pa stalno traže da kažeš nešto smešno“

Tiku Špica iz „Porodičnog blaga“ izmislio je Siniša Pavić. Dušu i srce tom TV junaku dao je Predrag Smiljković, igrajući ga svim žarom svoje glumačke strasti. Lik je južnjačkog porekla i mentaliteta, oslikava karakter i osobine malog čoveka koji se dovija na sve načina da postane veliki. Posle su došle druge serije, drugih autora, a od januara Pepija televizijska publika gleda kao voditelja kviza „Soba sreće“, petkom uveče na Happy TV.

Predrag Pepi Smiljković kao voditelj kviza “Soba sreće” na Happy TV

Uloga Tike Špica uvela vas je na velika vrata u glumački svet?
Sreća je dobiti takvu ulogu, istovremeno i obaveza da se taj lik brani iz sveg srca. Uloga obeleži čoveka, pa ga onda stalno mere baš s njom i retko daju priliku da se odigra nešto novo, neki drugačiji karakter i žanr. Kada te vidi publika u pozorištu u drugoj ulozi, veoma se iznenadi.

 „Privremeno“ boravište

Koji je trenutak bio prelomni da se posvetite glumi u potpunosti, napustivši studije biologije?
Pre te odluke ja sam već bio neki glumčič. Od malih nogu. Imao sam osam ili devet godina kada me je komšinica povela za ruku iz parka, gde sam se igrao (kod nas u Vlasotincu, malom i toplom mestu, svi žitelji imaju poverenja između sebe) i odvela u kulturno umetničko društvo. Spremali su predstavu za takmičenje za jugoslovenski turnir duhovitosti. Igrao sam malog, debelog Nemca i imao ulogu od dve rečenice. Te dve rečenice su me odvele u Beograd, gde smo pobedili. Posle godinu ili dve, u Domu Sindikata snimala se ta predstava za televiziju. Jedan čika je iz prvog reda u publici stalno vikao: „Akcija!“ Toliko sam se zbog toga zbunio da nisam mogao da kažem te moje dve rečenice. Posle mnogo godina, ponovo sam sreo tog čoveka -Aleksandra Đorđevića, velikog reditelja, uz koga je i nastajao moj Tika Špic. Najveća sreća u životu bila je da njega upoznam i da s njim radim. Početkom devedesetih, kada sam studirao, otišao sam u pozorište, privremeno, kao pribežište od lošeg vremena. I evo još sam privremeno u njemu. Stalni sam član ansambla Leskovačkog pozorišta.

Sa Lanetom Gutovićem u seriji “Bela lađa”

Ponosni Vlasotinčanin

Mati vam je bila profesor, otac direktor jedne vlasotinačke fabrike. Vi ste gradsko dete, a Tika Špic je, moglo bi se reći, iz ruralne sredine.
Kada se kaže provincija, uvek se to nekako vezuje za seosku sredinu. To sve spada pod šabloniziranje i etiketiranje. Vlasotince jeste građanska sredine, postoji ćelija grada koja je iznedrila mnogo ljudi od ugleda, recimo prvog gradonačelnika Beograda, Vladu Ilića, zatim predsednika vlade, Dragišu Cvetkovića… Iz Vlasotinca sam doticao i ruralno i specifičnosti kraja iz koga sam potekao. Sve to može da se kaže i za svaki drugi grad. I Beograd ima svoju ćeliju grada, svoje građane i malograđane, svoje doseljenike i svoju migraciju.

Arhivski snimak: u sredini je novinarka Emina Ćirić, koja se potpisala i ispod ovog intervjua

Sa vašim kumom, Bogoljubom Mitićem Đošom, osnovali ste još u mladosti Vlasotinački alternativni teatar „Valter“…
Bilo je to omladinsko pozorište kao konkurent KUD-u, hteli smo da imamo našu alternativnu scenu. Pozvao sam i mog drugara Davida Putnika, sa kojim smo sarađivali u Leskovačkom pozorištu. Bilo je to nešto inovativno i zdravo, imali smo kvalitetne predstave, svoju publiku i radost igre. Učestvovali smo na festivalima. Na naše predstave dolazio je i Siniša Pavić sa suprugom Ljiljanom, zapazili su i Bogoljuba Mitića i mene, pa smo se tako našli u njegovoj seriji „Porodično blago“. Posle su došle neke druge uloge poput „Ono naše što nekad bejaše“, „Stižu dolari“, „Bela lađa“, pa „Samac u braku“, „Ranjeni orao“, „Cvat lipe ne Balkanu“ i „Vojna akademija“. 

Rastrzan čovek

U svim tim serijama stali ste rame uz rame sa velikim glumcima domaće scene, poput Berčeka i Laneta. Pokazalo se da se veoma dobro nosite sa tim.
Ne mogu da kažem da se nisam potrudio. Kada sam se sreo prvi put u sceni sa Aleksandrom Berčekom, sve se odvijalo pod budnim okom i rediteljskim umećem Aleksandra Đorđevića. Berček mi je delovao namrgođeno i nepristupačno, plašio sam ga se. A reditelj ga je zvao Mali, još od vremena „Otpisanih“. Već na čitajućoj probi tog straha je nestalo, jer je reditelj umeo da pretvori sve u zadovoljstvo rada i smeh. Tu scenu koja nije kratka, nas dvojica smo uradili od prve. Reditelj je rekao da nema dubla, jer od nje neće biti bolje.

Za vas se može slobodno reći da ste rastrzan čovek. Živite u Vlasotincu, radite u Leskovcu, a snimate u Beogradu…
Često sam šetao sa gospodinom Pavićem pored Vlasine u mestu Monastirište, gde on ima kuću. Jednom sam mu rekao da mi se čini kako sam, šetajući i pričajući s njim, završio svoj najveći životni fakultet. Zahvalan sam mu na tome. Rekao je da sam od retkih koji godinama izdržava na relaciji Vlasotince-Leskovac-Beograd. I pored svega toga, nemam školu za glumu. Siniša je kroz smeh odgovorio da i on nema školu za scenariste.

Predrag Pepi Smiljković doživljava popularnost kao kamenčić u cipeli – teško je podnosi i uglavnom ga žulja

Držim se kao jež

Da li vas je taj dinamičan i turbulentan glumački život učinio srećnim?
Jeste, jer sam naučio za tih petnaest godina da gluma može da ispuni sve moje želje, pa čak i skrivene, poput one da naučim da vozim avion. Ali sam uz sve zaradio i tešku operaciju srca, živim sa stentovima, učim da usporim i doziram.

Još ste neženja?
Da. Nisam još stigao da se oženim.

Mada ste u Vlasotinscu veoma popularni, van vašeg rodnog mesta nastojite da vas ne prepoznaju. Za razliku od vašeg Tike Špica, ne nosite šeširče i sasvim drugačije izgledate.
Kada sam bio mali, dolazio je Ljubiša Samardžić da snima „Vruć vetar“. Svi smo išli da ga vidimo. Bilo je tu poštovanja i divljenja. Danas se popularnost drugačije odražava. Što zbog demistifikovanja lica sa ekrana, što zbog dostupnosti svih informacija… glumac gubi svoju privatnost, postaje lice koje svi mogu u svakom trenutku prozvati i pozvati. Ljudi umeju da budu bahati i, obraćajući se liku koji su gledali na malom ekranu, pređu lako granicu pristojnosti. Mada nastojim da ispoštujem svakoga, naročito decu, uglavnom se držim kao jež i retko kada sam tamo gde je mnogo ljudi. Sreća je da i ne ličim na svoje junake sa malog ekrana. Oni su plod mašte scanariste, zamisli reditelja i onoga što ja donesem kao sublimat karaktera koji bi trebalo da dočaraju taj lik.

 Nešto smešno

Kviz „Soba sreće“ petkom uveče novina je i za gledaoce i za vas.
To sam prihvatio kao izazov, jer trenutno ne snimam ništa novo, na čekanju sam kao većina glumaca, a treba i da se živi. Do sada sam odbijao mnoge poslove jer ih nisam smatrao dovoljno izazovnim, nisu bili bliski mom afinitetu i estetici. Kviz je zanimljiv i za gledaoce i za voditelje. Takmičari se ogledaju u znanju i u tome ko je ljubimac sreće.

U TV avanturu ste krenuli zajedno vi i vaš, sada već pokojni kum Bogoljub Mitić. „Porodično blago“ vam je širom otvorilo vrata popularnosti. On je našao svoj put u estradnom miljeu. Vi niste pristajali na to?
To je bila tačka našeg razlaza. Nisam mogao to da shvatim, toliki atak na ličnost, toliku prodaju sebe, toliku izloženost sebe svima. Na kraju čovek plati visoku cenu, a u Đošinom slučaju smo to videli. Sagorelo ga je. Sav novac koji se zaradi brzo nestaje, a gubi se duša, mediji te razvlače. I on je to shvatio, ali kasno, baš mi se žalio da nema više snage. Čak je lakše i onim učesnicima u rijalitiju, oni budu u žiži, ali ih posle nema. On je pristajao na veliku količinu samoponištavanja. Ono što ja radim u „Beloj lađi“, na primer, ne samo ja već i Lane Gutović i mnogi drugi glumci koji prolaze kroz tu vrstu duhovitih serija, kakve su Pavićeve, jeste da pomislimo da smo genijalni, da smo bogom dani, a ustvari sve nas drži izvanredan piščev tekst. Genijalan tekst je vetar koji nas gura i puni nam jedra. Kada te ljudi posle takve uloge sretnu, očekuju da ćeš i privatno da vrcaš duhovitošću, pa stalno traže da kažeš nešto smešno. Pisac je za tebe rekao to nešto smešno, mudro, nešto što se pamti.

Predrag Pepi Smiljković: ” Možda negde u nekom delu mog srca priželjkujem da me dotakne neka uloga koja bi bila podudarna sa onim što sam ja”

Ljudska priča

Kada ste kao glumci iz provincije došli u Beograd, kako su vas dočekale kolege?
Kako ko! Mnogi kao padobrance, čak je većina negodovala. To još traje. Pojedinci su nas prigrlili oberučke, kao Danilo Lazović, Berček, Brstina, Lane Gutović, Eva Ras, Mira Banjac. Videli su u nama novu energiju i imali poverenja da ćemo to dobro odigrati. Drugima je nagla popularnost naših likova zasmetala. Dok je bila Jugoslavija, zanimljivi su bili karakteri Makedonaca, Dalmatinaca, Crnogoraca… Kada se prostor domovine smanjio, mi južnjaci sa našim temperamentom i naravima, došli smo do izražaja i u serijskom programu. Istina je da smo u krugu dvojke nazivani „seljana“, čak je jedan od beogradskih glumaca koji je sada u vrhu otporaša rekao 1998. ili 99. godine da se serija zove „Porodično blato“. Pokušavali su da diskredituju to što radimo, ali se gledaocima dopalo, zavoleli su likove, događaje i celu seriju, i ona do danas opstaje. Mnogi od tih kolega pošli su obrnutim putem i igrali upravo ljude iz provincije i sela srpskog, ono što čini Srbiju.

Imate li nekih želja kada je reč o ulogama?
Ne, nemam nikave želje. Možda negde u nekom delu mog srca priželjkujem da me dotakne neka uloga koja bi bila podudarna sa onim što sam ja. Ne komedija, već da odigram jednu sasvim običnu ljudsku priču.

Piše: Emina Ćirić, fotografije: privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.