Pouke prote Stanka: „Život ne mazi nikoga. Bez iskušenja, nema duši spasenja“

Dok napajamo dušu na budističkim, hinduističkim i drugim egzotičnim izvorima znanja, zaboravljamo da je pravoslavlje iznedrilo svoje učenje o Bogu i pouke za život, zlata vredne. Iz razgovora sa protom Stankom Sp. Vasićem, koji je rođen u Krupnju a živi u Loznici, izdvajamo citate koji će vas nadahnuti i potaći na razmišljanje 

• 

• 

• 

Prota Stanko Vasić je sveštenik u penziji i duhovnik, koga krase strpljenje i taktičnost. Na početku svešteničke karijere sakupio je materijal za knjigu „Soko grad na tromeđi Azbukovice, Podgorine i Rađevine“, čije je drugo, prošireno izdanje, objavio kada je otišao u penziju. Objavio je i zbirku pesama, a u gotovim rukopisima otac Stanko ima i jednu autobiografsku knjigu.

• 

• 

• 

U njoj opisuje kako se školovao u Bogosloviji u Sremskim Karlovcima i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, kako je postavljen za paroha crkve u Gračanici a potom u Dragincu, kako je posvetio svoj život narodu i šta je sve sa narodom stvorio, te susrete sa značajnim ličnostima pravoslavne crkve među kojima su i dva potonja sveca, Sv. Ava Justin Ćelijski i Sv. Varnava.

U budućoj knjizi koja će nositi naziv “Od Šljivove do svetoga oltara”, nalaze se i pouke za pokolenja, koje će i vama, dragi čitaoci, biti od koristi.

1. Ima život ovaj i život večni. Ja sam propovedao vaskrsloga Hrista i onaj ko kaže da čoveka dva kubika zemlje pritisne i time se sve završi, taj poriče svemogućnost Božiju.

2. Bog nas je sve stvorio da ispunimo Božji zakon.

3. Slika smo i prilika Božija, ali smo svi različiti i svi imamo različite darove. I te darove moramo umnožavati na ovoj zemaljskoj pozornici. Odgovorni smo da ih umnožimo, inače ćemo biti pitani.

4. Život ne mazi nikoga. Svi mi na neki način doživljavamo pakao ovde. I to je iskušenje. A bez iskušenja, nema duši spasenja.

5. Bog nam ne šalje iskušenja koja ne možemo da preživimo.

6. Đavo može čoveka da uplaši mnogo ali se uvek uzdaj u milost Božiju i njegovu dobrotu. Kad ružan san sanjaš, prekrsti se i kaži: – Gospode, pomozi.

7. Moli se Bogu za druge. Kad se ti moliš za drugog, njegovi anđeli čuvari mole se Bogu za tebe. A kud će veća molitva nego anđeoska?

8. Ništa lepše nema nego da budeš takav kakvog te je Bog stvorio. Ništa veštački, ništa gluma, nego prirodno.

9. Nama Bog otkriva onoliko koliko nam je potrebno za spasenje duše. Ko čeprka po Božjoj promisli, on se smetne s uma.

10. Nama se Bog otkriva kroz dobra dela.

11. Bog je trpeljiv. On kaže: – Ne opijajte se (a nije rekao: – Nemojte popiti).

12. Vera se u Boga ne uči čitanjem knjiga. Bog se doživljava u duši. Kad doživiš Boga, kad te nevidljiva ruka spase, to ti je najbolji pečat vere.

13. Sv. Nikolaj Velimirović kaže: – Molite se Bogu kao da ćete ovog trena izići pred lice Božije. A radite kao da ćete živeti Adamovih godina.

14. Kad ulazimo u Sveti hram, koji je parče neba na zemlji, tad smo i mi na nebu. A pre ulaska izgovorimo: – Gospode, oprosti i pomozi meni grešnom i nedostojnom.

15. Ko doživljava pakao na zemlji, njemu je osiguran Raj na nebu. Teško onome kome je Raj – na zemlji.

16. Kad se potpisujete, napišite srednje ime. To je kao da svom ocu, ako nije živ, upalite sveću.

Kako dušu svoju da plemenimo?

Najpre dobrim delima. Postom. I molitvom. Ovo troje nabrojano tera svakog vernika da dušu kupa. Kako se duša kupa? Isto kao i telo. Ispovešću svešteniku ili monahu. I kajanjem za životne propuste, jer čovek, hteo ne hteo, usled svoje mladosti, ludosti ili slabosti – pogreši.

Najbitnije je da čovek i kad pogreši, to ne shvata tragično i ne pada u očajanje. Očajanje je trovanje duše. To je samoubistvo duše. Zato se treba kajati i ispovedati se.

Čovek koji se ne ispovedi i ne pričesti duže od tri godine, on ne zaslužuje opelo. Može se obaviti, ali…?

Antihristi su profanisali Svetu tajnu pokajanja i ispovesti. Govorili su: – Šta ti imaš da se ispovedaš popu? Nabije ti na glavu anteriju…

I Sv. Vasilije Veliki kaže: – Dok se vernik ispoveda, đavo mu na uvo šapće: „Nemoj, to je sramota…“ Odvraća ga od pokajanja. Kad ne uspe đavo da ga odvrati, toliko mu je krivo da skoči uvis i temenom udari o prag crkveni.

Sveštenik je dužan da ispovedi vernika i posle ispovesti posavetuje: – Čeka te đavo ispred crkve da ti da ranac u koji ćeš trpati svoje grehe. Zato se trudi da ne puniš taj ranac.

Zatim se vernik pričesti. Svetim pričešćem on se sjedinjuje sa Gospodom Isusom Hristom, prima ga u vidu Svete pričesti – tela i krvi Gospoda Isusa Hrista.

U ispovesti je najvažnije, pored kajanja za svoje grehe, da vernik iz duše prašta svima. Ako čovek kaže reda radi da se kaje, nema od toga ništa. Kao da se nije ispovedio.

Čovek iz duše treba da kaže: – Kajem se. Praštam svima.

Sveštenik mu kaže: – I tebi će Bog oprostiti sve grehe i dati dobro zdravlje.

Posle čitanja razrešene molitve, čovek izlazi čist kao anđeo iz crkve.

Poučna priča: OD MALE BOLJKE VELIKA SE PROIZVEDE

Đavo je toliko sposoban da se pretvori u anđela. I desilo se da jednog monaha đavo probudi u liku anđela i kaže mu: – Mene je Gospod poslao da od ova tri greha učiniš jedan. Biraj! 1. Da ubiješ. 2. Da siluješ. 3. Da se opiješ.

Monah je prihvatio da se napije. Ode iz manastira u monašku parohiju, posla radi. Seti se šta je obećao. Onde jednu, onde dve i tako se dobro napije. Krene za manastir, pijan. Usput stigne devojku jednu… Navali na nju a kako se ona otimala i pretila, shvati da će morati da je ubije.

Od male boljke velika se proizvede.

NAŠA VELIKA MANA

– Niko ne ume bolje od Srba da ispljuje sveštenički lik, – kaže prota Stanko.
– Uzmimo za primer roman „Pop Ćiro i pop Spiro“ ili film „Skupljači perja“. Kod rimokatolika ni jedan književnik, ni filmski režiser, nisu udenuli svešteno lice među negativne ličnosti, nego je sveštenik taj koji daje pouku. Tako isto rade i braća muslimani. Nigde nećete naći negativnu sliku o hodži.