Pisac Dragan Jakovljević, čiji su preci Stevan i Milica Jakovljević: I meni je sestra bila literarni uzor

Dragan u Sremskim Karlovcima: „Čovek je mlad sve dok se ne plaši da započinje“

Dragan Jakovljević je srpski književnik, profesor univerziteta, novinar i glavni i odgovorni urednik „Srpskih nedeljnih novina“ iz Budimpešte. Iza sebe ima ima spisateljsku i naučnu karijeru dugu četvrt veka. Rođen je u Kragujevcu, živi i stvara u Budimpešti.
Srpska književnost ima brata i sestru, Stevana i Milicu Jakovljević. Da li je u porodičnom stablu vaših Jakovljevića bilo pisaca?
Stevan i Milica Jakovljević, kao i moji bliži preci, potiču iz istog kraja Šumadije. Živeli su neko vreme i u Kragujevcu. Vrlo dobro se sećam kako mi je deda, koji je rođen 1906. i bio jedva pismen čovek sa sela, govorio da su neki od naših Jakovljevića postali „učeni ljudi“ i pisali „velike i važne knjige“, ali da se nisu često vraćali zavičaju otkad su se otisnuli za Beograd, pa su i veze sa njima pokidane. Tada mi je objašnjavao o kojoj je grani našeg stabla reč, ali nažalost, meni kao detetu to nije bilo važno, niti sam se trudio da upamtim sve njegove reči.
Slažući kockice porodičnog mozaika, mnogo godina kasnije, shvatio sam o kome je, verovatno, govorio moj deda. Nažalost, tada već nije bilo mogućnosti da se sve činjenice utvrde. U svakom slučaju, ponosan sam na Stevana i Milicu Jakovljević, popularnu Mir-Jam. Čitajući ih, osećao sam da je naša duhovna komunikacija vrlo živa i da je Milica, očigledno, za života imala veoma izraženu intuiciju, koja je dosezala i u naše vreme.
Inače, moja starija sestra, Vesna, verovatno i ne zna da mi je ona bila prvi uzor, kada je reč o literarnom stvaralaštvu. Često sam odnosio njene sastave u svoju sobu i naglas ih čitao, onako kako to rade glumci, trudeći se da ih što potpunije doživim. Sećam se koliko sam bio impresioniran kada sam krišom pročitao njen prvi roman. Bio je to pravi mladalački roman, sa sjajnom fabulom i pripovedačkim umećem, koji me je uvukao u duhovnu avanturu. Pošto je, verovatno, taj rukopis smatrala svojom tajnom, nikada se nisam usudio da je upitam šta se desilo sa njim i zašto nije nastavila da piše. Možda je, eto, ovo idealna prilika za takvo pitanje.

Seoba u prvom licu

Da li biste postali pisac da se niste otisnuli uz Dunav, do Pešte?
Verovatno bih se bavio pisanjem i da se nisam otisnuo put severa, jer sam to činio i pre svoje seobe. U Pešti sam, uz poeziju, počeo da pišem i prozu, najpre dnevničku, a kasnije su usledili romani, eseji, kratke priče, poetska proza, kolumne i književne kritike.
Koliko ugao stranca u velikom gradu izoštrava čoveku pogled?
Izmeštenost iz udobnosti roditeljskog doma i prelazak u sredinu u kojoj, u prvo vreme, imate samo sebe i svoj skromni kofer, situacija je koja može biti i stresna i teška, kao i boravak na svakoj drugoj vetrometini, ali je to i dragocenost koju kasnije, kada se osvrnete na taj deo pređenog puta, ne biste menjali ni za šta na svetu. Osećate da ste se, umesto jednog života koji vam je po rođenju bio namenjen, izborili da proživite još najmanje jedan, ili čak nekoliko. To je, priznaćete, vrednost koja nema cenu i nepresušna riznica inspiracije za pisca.

Ples sa realnošću

Osim prve knjige „Peštarenja“ (1999) i dnevničke proze „Čajanka s ježevima“, u kojim još knjigama plešete s realnošću?
Ma kojim žanrom da se bavim, uvek sam inspirisan realnošću. Na mojim životnim iskustvima i ličnostima koje sam upoznao zasnovani su i romani „Džezvar“ i „Isaija“. Na njih se nadovezuje i knjiga eseja „Na drugi pogled“, pa čak i zbirka pesama „Zrno ludosti“, ma koliko to čudno zvučalo.
Uvršteni ste u gimnazijske udžbenike književnosti u Mađarskoj. I vaša poslednja knjiga „Mimikrija kao sudbina“ ima za cilj da nas pouči. Čemu?
Da li se za manipulaciju odlučujemo svesno ili mahom vođeni instinktima; koliko to pretvaranje treba da bude čest i koliko svesno činjen akt da bi onaj ko se time koristi u socijalnoj sredini bio okarakterisan kao „loš čovek“; gde je granica i ima li vidova prerušavanja koji ne vode grehu i ne dovode u pitanje našu moralnost? To su neka od pitanja kojima sam se pozabavio u ovoj knjizi.

Profesor na fakultetu

Šta vam je najvažnije da prenesete svojim studentima na Filozofskom fakultetu Univerziteta „Etveš Lorand“ u Budimpešti?
S obzirom da predajem istoriju srpske književnosti i kulture, glavni cilj mi je da, koliko mogu, učinim da studenti zavole zemlju i narod čiji jezik i književnost studiraju. Osim što se na časovima služim video i zvučnim materijalima, živu srpsku reč studentima povremeno donose i gostujući profesori, koje pozivamo iz Srbije, a barem dva puta godišnje organizujemo ekskurzije po našoj zemlji. Većina naših studenata je, zahvaljujući tim putovanjima, prvi put boravila u Srbiji. Nažalost, i gostovanja kolega iz Srbije na našem fakultetu, a i naše učešće na ekskurzijama, mi profesori sa Smera za srpski jezik i književnost plaćamo iz sopstvenog džepa. Premda je reč o državnom fakultetu, svojim novcem smo opremili i kabinet u kome izvodimo nastavu, a i potrošni materijal nabavljamo na taj način. Nisam siguran da je to slučaj sa katedrama za mađarski jezik i književnost u Srbiji, jer je poznato da oni u svemu imaju obilatu pomoć svoje matične zemlje, Mađarske. Nažalost, sa nama u Mađarskoj to nije slučaj.
Koliko ih je i ko čini vaše studente?
Kod nas se srpski jezik i književnost izučavaju u okviru samostalnog studijskog programa, počevši od osnovnih, pa do doktorskih studija, što je u inostranstvu vrlo redak slučaj, pogotovo kada je reč o neslovenskim zemljama. Struktura studenata je šarolika. Najviše je Mađara koji ranije nisu imali nikakve veze sa Srbijom, niti sa našim jezikom, ali imamo i Mađare iz Vojvodine koji sada žive u Mađarskoj, zatim pripadnike srpske nacionalne manjine u ovoj zemlji, kao i Srbe iz Srbije, koji prethodno maturiraju u Srpskoj gimnaziji „Nikola Tesla“ u Budimpešti. Na svakoj godini imamo petnaestak do dvadeset studenata, uključujući i one koji studiraju neke druge jezike, a srpski izučavaju kao drugi.

Srpske novine i mađarski jezik

Koliko godina uređujete „Srpske nedeljne novine“ u Mađarskoj?
U nedeljniku Srba u Mađarskoj radim već dvadesetak godina, a uređujem ga poslednjih šest. Reč je o informativnom listu koji prati razgranat društveni život naših ljudi u ovoj zemlji, i ne samo njihov, već i zbivanja u našoj matičnoj zemlji i Mađarskoj. U poslednje vreme uspevamo da, zahvaljujući dobroj saradnji sa institucijama u Srbiji, postepeno povećavamo obim lista, što svakako doprinosi i tematskoj raznovrsnosti njegovog sadržaja.
Smatrate li da ste naučili mađarski jezik? Šta vas je spasilo da se ne udavite u njegovim jezičkim virovima?
Mađarski spada u one jezike koji se ne uče lako i koje i njihovi izvorni govornici usavršavaju i nadograđuju čitavog života. Šta onda reći za nas, pridošle Slovene, kojima on nije ni po kom osnovu blizak? Naravno, mađarski sam savladao u meri koja mi omogućuje da sa ljudima u svom radnom i privatnom okruženju mogu normalno da komuniciram, da na fakultetu ispredajem i neke lekcije na mađarskom, ukoliko ih studenti ne razumeju na srpskom. Uostalom, i moja bivša supruga je Mađarica, tako da se i taj jezik više godina koristio u kući. 

Pisanje je intimni čin

Ko se brže menjao tokom vaša 22 proleća u Budimpešti: mađarska prestonica ili vi?
Za razliku od nas ljudi, Budimpeštu svaka godina više i svaki gram patine čine samo lepšom. Naravno, potrebno je da na očuvanju te lepote rade i gradski oci, redovnim umivanjem i ulepšavanjem fasada zgrada, što oni zaista i čine. Sa te strane, čini mi se da je Budimpešta u prednosti u odnosu na mene. Dok je ona večna, ja sam dve decenije stariji, gledano od našeg prvog susreta. Ali, hvala Bogu, taj protok vremena u mom životu nije bio praćen samo pukim smenjivanjem godina, već duhovnim bogaćenjem koje je je, možda, od svega i najvrednije.
Koje nam nove naslove pripremate?
Zapisi kojima sam već izvesno vreme posvećen, biće objavljeni u knjizi koja će se zvati „Govor vremena“. To je prvi put da sam jednoj svojoj knjizi naslov dao još pre nego što je rukopis završen.
Kada i kako pišete?
Pišem kada imam potpuni mir, fizički i duhovni i, naravno, kada sam inspirisan. Književnost je vrsta umetnosti koja od autora traži osamu i potpuno prepuštanje njegovim unutrašnjim svetovima, jer iz njih nastaje delo. Tu ne može biti improvizacije, polovičnosti, ni površnosti. To je duboko lični, rekao bih intimni čin.

Miki je važan član porodice
Pisac i njegov pas
Istorija književnosti beleži da su mnogi pisci bili privrženi svojim ljubimcima. Imate li vi da dodate nešto na tu temu?
Dragan Jakovljević: Ako se dobro sećam, u razgovoru koji smo vodili pre nekoliko godina, razgovarali smo i o mojoj kućnoj ljubimici Ari, koja je bila ne samo moj svakodnevni, dugogodišnji pratilac, već i junakinja nekih od mojih knjiga. Poživela je dobrih 18 godina i, nažalost, od pre četiri godine je više nema. Oni koji imaju kućne ljubimce, svakako znaju koliko ta praznina može da bude duboka. Nedavno je Arino mesto zauzeo Miki, havanski bišon, koji je neverovatno brzo uspeo da svom gazdi uđe pod kožu. Čini mi se da je postao i prava zvezda društvenih mreža.
Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena