Oprez za sve brižne majke koje danonoćno misle na svoju decu!

„Crna magija postoji i to su misli rođene majke“, poručuje Miloje Lukić, pisac knjige „Duhovne oči“

Majka ga je učila da bude krotak i pobožan, pozivajući se na Bibliju. Miloje Lukić o tome priča: „Osetio sam da tu ima nešto skriveno i nedorečeno… Pošto sam saznao da je Biblija najprodavanija knjiga na svetu, a i najmanje, do kraja, pročitana, počeo sam još marljivije da je isčitavam, da čitam između redova, ali i da proučavam druge religije i filozofije“.
Jednog dana mu se rodila ideja da bi od svog brda zabeležaka, trebalo da napravi jednu kompesovanu knjigu koja bi ljudima služila kao „duhovne naočare“. Usledilo je mnogo besanih noći dok Miloje, koji piše pod pseudonimom Mil de Bakrus, nije stavio poslednju tačku na svoje delo. Nazvao ga je „Duhovne oči“ i predao u štampu.
Danas tu knjigu čitaoci drže ispod jastuka ili je nose u tašni, budući da je džepnog formata. Oni žele da je knjiga uvek kraj njih kad imaju neko pitanje ili dilemu. Knjiga daje odgovore, podstičući ljude da budu hrabri i samouvereni, a ne skrušeni i u čekanju da pomoć stigne s neba.
Razgovor s Milojem vodili smo u njegovoj „tvrđavi“ u selu Laze, preko puta Krsta na Soko gradu, odakle puca pogled na Sokolske planine, Bosnu i Rađevinu. „Slučajno sam posetio ovo mesto, pre tačno 41 godinu“, kaže Miloje, „i odmah sam poželeo da kupim plac. Zavoleo sam Laze i tvrdo čekao da mi se želja ostvari. Sad sam najsrećniji i najzdraviji čovek na svetu.“

Svoju knjigu „Duhovne oči“ namenili ste slabovidim i slepim za duhovne stvari. Koliko je takvih ljudi?
Ogromna većina ljudi ignoriše svoj Duhovni deo bića. Jedni zbog materijalne pohlepe, drugi iz neznanja. Čitaoci moje knjige znaju da, kad govorim o Duhovnosti, ona nije religijski obojena i pišem je velikim slovom jer je ona suština svega. Još je drevni grčki filozof Platon primetio da „ljudi žive kao u pećini, bez dnevne svetlosti“. Veće je čudo, dakle, što su ljudi posle dva ipo milenijuma od Platona i dalje u toj pećini. Neka se, svaki vaš čitalac, zapita: zašto je svet, posle toliko vremena i tolikog broja: mudraca, filozofa, duhovnika, duhovnih vođa i učitelja, pesnika i pisaca, još uvek i još u dubljem Duhovnom mraku? Meni je trebalo više od dvadeset godina i više od 400 gusto kucanih strana da odgovorim na to pitanje.

Miloje Lukić, čovek koji je napisao jednu ali vrednu knjigu

Povratak sebi

Kada se prevede na svakog od nas pojedinačno, kako univerzalno pitanje Duhovnosti glasi?
To je iskonsko pitanje svakog čoveka: Kako da budem, ono što bi trebalo da budem? Ili, kako se često čuje: kako biti svoj? Kako se vratiti sebi, dok se još ima kome? Kako upoznati sebe? Kako pronaći svoj put koji umeju da pronađu samo retki srećnici? Kako se preporoditi, „ponovo roditi“, kako je govorio Isus. Kako se „probuditi“, kako je govorio Buda.

U vašoj knjizi nema suvišnih reči, ali ipak najviše impresionira sklad između vaših misli i misli najvećih ljudi koji su živeli na planeti. Kako?
Strpljivo i uporno sam zapisivao mudre, drevne poruke a onda sam počeo da ih, kao cigle, uziđujem sa preživljenim iskustvom, sa šapatom srca, sa iskustvima više hiljada ljudi sa kojima sam imao prilike da razgovaram otvorene duše. Te cigle i vezivni materijal su reči sa kojima sam sagradio ovu građevinu, koju sam nazvao „Duhovne oči“.

Svi smo unikati

Odakle vam strpljenje da na knjizi radite dve decenije?
Strpljenje i volju je Tvorac ugradio u mene, kao, uostalom, što je ugradio u svakog čoveka na ovoj planeti da bude ono što bi trebalo da bude. Malobrojni su srećnici koji su svoju ulogu razumeli i prihvatili da je igraju bez suvišnih pitanja. Jer onakvih nas ima, kakvih nas i treba. Svi smo unikatni i sa posebnim ulogama. Nesrećni su oni koji tu, od Tvorca određenu ulogu, pokušavaju da ignorišu.

Kako Tvorac postupa prema onima koji tu ulogu ignorišu?
Tvorac ne liči na saobraćajca, koji zaustavlja i kažnjava za nepoštovanje zakona. On, Tvorac, pre liči na semafor. Semafor, čak, nije ni svestan nečije greške. Ali onaj ko prekrši zakone samafora ipak strada zbog toga. Dakle, ne vredi nam se moliti ako prolećemo na crveno svetlo. Kao što ćemo otići u propast ako radimo nešto što nije po odobrenju savesti i šapatu srca. Sila koja nas je materijalizovala stanuje u srcu, a njen zakonik je savest. 

Intuicija i iskustvo

Gde leži ljudska sreća?
Sreća nije u materijalnom posedovanju već unutra, u nama. U unutrašnjem samoispunjenju. Jer,  za sve što se vežemo, to nemamo – to ima nas. Prema tome, svako treba da sluša šapat srca, da radi ono za čim srce žudi, a ne ono šta mu se nameće iz svoje ili tuđe glave. Glava je potrebna kao Vlada i neka vlada ali po smernicama Kralja koji „stanuje u srcu“.
Duhovno neznanje potiče od onih koji nas vaspitavaju, uče i nagone da zaboravimo i ućutkamo Kralja, a da, isključivo slušamo i sarađujemo sa Vladom. Pitajte uspešne i srećne ljude da li tako rade? Dovoljno je da samo pogledam čoveka, pa da znam za koje se carstvo opredelio.

Šta primetite „duhovnim očima“ kod osobe koju vidite prvi put?
Ne postoji vidovit čovek na ovoj planeti koji, kad god mu neko postavi pitanje, odmah „vidi“ nečiji problem i njegovo rešenje. Postojali su ljudi u istoriji, verovatno postoje i danas, koji u retkim slučajevima i bez svoje volje mogu na blic nazreti nešto u svom snu ili posebnoj vrsti transa. Ali to je više poremećaj normalnosti nego li dar Tvorca. Na hiljade nesavesnih je tu mogućnost uvidelo kao šansu i pokušavalo, a i danas pokušava, da odglumi kao dar i profesiju. Kao mogućnost lake zarade. Dakle, ljudi moraju, konačno, znati da tu nije reč o vidovitosti već, uvek, samo o iskustvu i intuiciji. Pomenuli ste „duhovne oči“, to može biti i sinonim za intuiciju. To svako ima, ona nije poseban dar, samo što je treba izoštriti i na pravi način shvatiti. A da bi znali „šta koga muči“, potrebno je još i veliko iskustvo, sa velikim brojem ljudi i velikim brojem problema, kao i sopstveno iskustvo sa tim problemima i mukama. 

„Tajna, učenje, rešenje… dođu nam onda kada smo spremni da ih primimo i neretko to nije odmah“, izričit je Miloje, autor knjige „Duhovne oči“

Crna magija

Da li je tačno da većina ljudi ima nerazjašnjen emotivni odnos sa majkom? Može li taj Gordijev čvor nekog bukvalno da udavi?
Najkraće bi se moglo odgovoriti: da, ima i može da udavi! Ekskluzivno za vaš magazin mogu da kažem da je to ta, čuvena, crna magija.

Verujem da bi sve majke htele da znaju mnogo više o toj „crnoj magiji“ i kako da je se oslobode?
Pošto ste me, vašom profesionalnošću i dobronamernošću, naveli da izađem iz anonimnosti, jer ovo je moj drugi intervju za 22 godine, reći ću vam još jednu ekskluzivnost, koju nikada do sada niko nije otkrio niti objavio: CRNA MAGIJA POSTOJI I TO SU MISLI ROĐENE MAJKE. Tu temu sam detaljno elaborirao u mojoj knjizi „Duhovne oči“ i doprineo da se, na stotine ljudi, oslobodi te more. Napomenuo bih samo čitaocima da se sete izreke: „Ne daj Bože šta mi majka misli, a daj Bože šta mi žena misli“. Tema za razmišljanje je i moć telepatskog delovanja između majke i njene dece, naročito, između onih koji su emotivno vezani. Pa što je emotivna vezanost veća, proporcionalno se povećava i telepatska moć, uglavnom, negativnih misli.

Majke – blokatori

Zar je majčinska briga izvor problema?
Da se hiljadu ljudi udruži sa svojim negativnim mislima protiv nekoga, neće mu moći nauditi, koliko može majka koja ima brižne i strašljive misli o svom detetu. Iako, po pravilu, svaka majka opravdava takvo ponašanje velikom ljubavlju, to je za dete svileni gajtan i klip u točkovima na putu samoostvarenja. Svaka majka treba to da shvati i razume, te da se oslobodi svojih strahova; da negativne, brižne misli, zameni pozitivnim. Svaka majka treba da shvati da dete nije njeno vlasništvo i da je ona samo pomogla da na ovaj svet dođe novo biće sa svojom ulogom, da bude srećna zbog toga i da omogući njegov neometan razvoj, tako što neće preuzimati ulogu Tvorca i brinuti o njegovoj sudbini. Brigom, planovima i strahovima samo će otežati njegovo samoostvarenje.

Ima i onih koji se, pored zdravog odnosa s majkom, osećaju loše…
Oni koji imaju zdrav odnos sa svojom majkom ali ipak osećaju da su pod uticajem najcrnjih strahova, neka pročiste svoje misli. Neka se oslobode mržnje, zavisti, straha, ljubomore. Neka se oslobode unapred osmišljenih dugoročnih planova i neka se sete, jedne od najmudrijih poruka uspešnog i srećnog  života, da je svakom danu svojih problema dosta. I neka, u širokom luku, zaobilaze one koji ih plaše i, istovremeno, obećavaju da ih, za novac, oslobode tog straha. Na kraju, svako bi trebao da bude svestan da, u Duhovnoj sferi, ne postoji negativna sila. Ne dozvolite da vam bilo ko ubaci crv sumnje u vašu dušu i zarobi je. Da postanete opsednuti strahom i negativnim mislima. Očistite misli jer misli su seme vašeg života.

Sarkazam i zloba

Da li je teško biti svoj u maloj sredini?
Samo ko nije svoj, trpi sarkazam i zlobu male sredine. Mene to ne dotiče. Razumem ljude koji misle da će im biti lakše ako, ogovaranjem, pokušaju da umanje vrednosti svog bližnjeg. Pa ako mogu pomoći njihovoj sreći i na takav način, neka im bude. Ko želi da sačuva svoju slobodu on mora, podjednako, izbegavati i kritičare i savetnike. Trebalo bi da bude blizu samo onih koji ga poštuju i sa ljubavlju podržavaju.

Kako se postiže materijalna sloboda?
Isus je govorio da ne treba brinuti o materijalnim stvarima, već samo tražiti carstvo Božje u sebi i sve ostalo će nam se pridodati. Dakle, svako treba da se oslobodi materijalnih briga i da svu svoju pažnju usmeri na svoje unutrašnje impulse koji će ga, sigurno i nepogrešivo, voditi putem sreće i uspeha. Treba da shvatimo i prihvatimo da ne možemo dobiti više nego što nam je od Tvorca dato i predodređeno. Ljudska nesreća izvire iz pohlepe i trke da se gomila materijalno. Većina ljudi misli da je tuđa sreća veća, zbog većeg materijalnog posedovanja i započinje trku. Toliko se ljudi zanesu da, tek na kraju puta, na kraju života, progledaju i shvate da su bili robovi zbog Duhovne neposlušnosti, neproduhovljenosti. Tek tada shvate da je izvor sreće (carstvo Božje) u njima, a ne izvan njih. I na ovo pitanje sam, na detaljan način, odgovorio u mojoj knjizi.

Njegov „glas“

Vi poručujete u svojoj knjizi: „Vratite se sebi dok imate kome“. Može li čovek da izgubi sebe?
U današnje vreme, ništa lakše. Od ranog detinjstva većina se na to navraća i nagoni. To rade roditelji koji su, takođe, žrtve. Na tome rade institucije. To je glavni zadatak svih religija. Jer slobodan, samosvestan i samouveren čovek nije lak za manipulaciju i materijalno iskorištavanje. Svi smo mi na ovoj zemlji žrtve, žrtava. E, kako sad novorođeno dete da se izbori sa takvim okruženjem? Retki su oni koji imaju priliku i moć da ostanu ono što jesu; da ostanu svoji i na svom putu. Za takvu decu se obično kaže da su tvrdoglava i neposlušna. A oni se, ustvari, samo bore da ostanu svoji i da se ne utope u bezličnu masu koja ih okružuje. Takva deca su so zemlji i treba ih, sa puno ljubavi i razumevanja, podržavati. Veliki je greh i greška deci sputavati njihovu sudbinu i njihovu ulogu, a time i njihovu sreću. Greška je od njih praviti poslušnu jagnjad, a kasnije, tražiti da budu lavovi, a oni možda nisu ni za jedno ni za drugo. Ako neko, prilikom odrastanja, ne uspe da sačuva svoju celovitost ili, pak, kasnije, pod pritiscima posrne i „izgubi se“, biće mu potrebno veliko duhovno znanje da se ponovo vrati sebi. Mnogi će lutati od jedne medicinske ustanove do druge, od jednog do drugog duhovnika i alternativca ali sresti sebe neće, sve dotle dok se sami sa sobom ne angažuju na tom, uglavnom, duhovnom poslu. Najlakši način je da se zatvorimo sami u svoju sobu te u punom miru naših misli, oslušnemo Njegov „glas“. Jasnije rečeno, da se u tišini preispitamo da li to što radimo, radimo zato što volimo ili što moramo? Da li smo i koliko sputali svoje emocije? Isus je učio da ono što imamo u sebi – iskažemo, jer to će nas spasti, a ako ne iskažemo – to će nas uništiti.

„Soko grad i njegova prirodna okolina, jedino su mesto na svetu, na kojem se može osetiti toliko neophodna sabornost duše, uma i tela“, kaže Miloje Lukić:

Isus u farmerkama

U antičko vreme nosili biste togu i imali svoje sledbenike…
Isus je govorio da ni jednog čoveka ne treba smatrati svetim niti se, bilo kome klanjati i ljubiti ruku. Svoje učenike je odvraćao da to ni njemu ne čine jer je i on samo „sin čovečiji“. A što se antičke toge tiče, ni na takav način ne bi trebalo zamajavati ljude. Ako proučite Isusovu biografiju i njegovo, za to vreme radikalno duhovno učenje, zaključićete da bi on danas nosio farmerice. On se u svoje vreme nije oblačio ni kao sveštenstvo niti kao prinčevi, već kao običan narod. Govorio je: Dođite da me čujete, a ne, dođite da me vidite. Družio se, razgovarao i poštovao žene što je takođe bilo skandalozno.

Koje je učenje o Bogu primereno savremenom čoveku?
Drevni grčki filozofi su govorili da je Bog duša sveta. Da Bog teče kroz materijalni svet kao med kroz saće. Platon je učio da je Bog prisutan u svim stvarima. Isus je učio da je Bog Duh koji živi u nama. Apostol Pavle je zaključio da je Bog u svemu i da je sve u Njemu. Šta tu dodati, osim, da se složimo da je Bog savršena i nemerljiva energija koja se prostire univerzumom, ispunjavajući i pokrećući svaki atom, dajući tako život i oblik svemu vidljivom. To je energija Duha koja ima svoje principe i zakone.  

Bildovanje vere

O čemu najviše razmišljate dok pogledom parate nebo iz svog „orlovog gnezda“ u Lazama iznad Soko grada?
O tome kako je kratak i prolazan život. Koliko su ljudi mali u odnosu na beskonačni Univerzum, a koliko su njihove brige nesrazmerno velike. Kad bi ljudi hteli da nauče putokaze do sreće, niko ne bi bio nesrećan. Kad bi ljudi znali da je najbogatiji čovek onaj ko ima dovoljno, a ne ko ima nagomilano, ne bi potrošili svoj život mučno se trkajući.

Može li se „bildovati“ vera kao što se bilduju mišići?
Savršeno pitanje. Odgovor bih nastavio sa, takođe, savršenom definicijom vere koju je izrekao apostol Pavle: „Vera je pak tvrdo čekanje onoga čemu se nadamo i dokazivanje onoga što ne vidimo.“ Isus, i kasnije apostol Pavle, koristili su svaku priliku da ljudima pojasne šta znači verovati. Želeli su da ljudi shvate da je vera u stvari samopoverenje, samopouzdanje. Učili su da je puko verovanje u Boga bez dela (sopstvenog angažovanja i samoostvarenja) prazno i besplodno. Isus je govorio učenicima da izbegavaju i beže od onih koji se dugo mole. Dakle, na veri, na samopoverenju, treba raditi svaki dan, treba je bildovati, učvršćivati, kako bismo ispratili zahteve duše.

„Kad kreneš, ti si pošao po svoju sreću“, podseća Miloje Lukić sve one koji strepe od promene

Radi što voliš

„Ako ko može raditi ono u šta veruje ili verovati u ono što radi – uradiće sve što zamisli“, kažete u vašoj knjizi. Da li je sudbina čoveka u njegovim rukama?
Opasno je reći da nije, a još gore da jeste. Ako kažem da nije, onda bismo mi ličili na obične robote. A ako kažem da jeste, onda će mnogi pomisliti da mogu da žive kako zamisle. A ni jedno ni drugo nije tačno. Dakle, svako treba da spozna sebe i prihvati to što jeste. Zatim da sav svoj trud uloži kako bi radio ono što voli, što ga privlači. Bez obzira na trenutnu, materijalnu, dobit. Jer kad se ide tim putem, materijalno uvek dođe onoliko koliko vam treba za vašu sreću. Sudbinu u svojim rukama ima samo onaj ko radi ono što voli i ko ima čvrstu veru da ga ništa i niko sa tog puta ne skrene. Najsrećniji su oni koji svoju sudbinu nikada nisu ni pokušali da promene.

Misaono pročišćenje
Miloje Lukić o rešenju problema: Ljudi, najčešće, traže da im neko drugi reši njihove probleme. Obraćaju se lekarima ili tzv. alternativcima, sve, očekujući da se oslobode problema bez svog angažovanja. Pošto tako nešto nije moguće, savest mi nalaže da iznesem: „Paćenik treba da traži saradnika za svoje muke, a ne čudotvorca“. Zbog takvih ljudi, koji veruju u dobrobit Duhovnog traganja i misaonog pročišćenja, ja sam i napisao knjigu „Duhovne oči“.
Ivana Popović
Ivana Popović

Ivana Popović je dugogodišnji dizajner Ona Magazina i Chernogoria Zhurnala i autor njihovog totalnog redizajna. Ona brine i o marketingu oba izdanja od njihovog osnivanja do danas, pri čemu Ona Magazin izlazi punih devet a Chernogoria Zhurnal punih 12 godina. I na kraju, Ivana je pasionirani zaljubljenik u kulinarstvo, urednik rubrike „Ivanina kuhinja“ i maštar u sasvim drugom smeru od izdavaštva.