Oni koji se vole, nikada se ne rastaju: Osmeh Isidore Bjelice

„Umiranje je mnogo teže nego što sam mislila.“ – poslednje je što mi je napisala Isidora, nekoliko dana pre nego što se iz kreveta u bolničkoj sobi otisnula na krstarenje nebom, sama, bez svojih kofera…

Isidora (Bjelica) Pajkić (10.12.1966. Sarajevo – 5.8.2020. Beograd)

Isidora je 5. avgusta prestala da prkosi bolničkoj statistici i posle osam godina borbe s teškim oblikom kancera, podlegla bolesti. Moj telefon nije prestao da zvoni. Vest se širila kao požar. Nema čoveka koji nije znao za Isidoru. Ali ne onu pravu, ne – moju Isidoru.

U jednom intervjuu za Ona magazin četiri godine pre toga, Isidora je izjavila:

  • Da mi je neko rekao da ću izdržati ovo što sam izdržala, rekla bih: „Alo, nemoj da me precenjuješ.“ Sa druge strane, ja sam kroz stradanje postala svesna koliko smo nemoćni bez Boga.

Na sahrani naše Isi, skrhan i odjednom neutešno sam, njen suprug Nebojša Pajkić je kazao:

  • Bolje da je imamo kao anđela na nebu nego kao mučenicu na Zemlji.

Bio je bolno u pravu.

Isidora u svom stanu 2011. godine

Njen parfem

Pre nego što vam ispričam zašto volim Isidoru, kao prijateljicu i kao pisca, zamoliću vas da zažmurite na tren i osetite „Chanel 5“, parfem koji je uvek išao ispred nje kada bi dolazila u redakciju i ostajao dugo posle njenog odlaska, kao nekakav mirisni oblak. „Chanel 5“ je na Isidori mirisao posebno. Kao balske dvorane, kao otmene hotelske sobe, kao čelična vera u ljubav i kao slatko obećanje za duhovnu avanturu, koja je sa njom bila zagarantovana.

Sa Isi je uvek bilo uzbudljivo, uzbudljivije nego u knjigama. Ona je bila jedan od retkih literata, koji je savršeno plivao u vodama pisane i vodama žive reči. Bila je elokventna, duhovita i iskrena do koske.

Viđali smo se poslednjih godina učetvoro: Isi, njen Nebojša (koji je u knjigama uvek egzistirao kao osoba N.), moja ćerka Ivana (koja je deceniju ipo i moj poslovni partner), i ja. Najčešće smo se sastajali u restoranu „Lavash“ u Beton hali ispod Kalemegdana. Isidora je volela orijentalnu kuhinju ali je jela kao ptičica, od svega po malo, i tek ponekad bi uzela čašu vina. Bila je puritanka u pravom smislu reči i jedina neutaživa glad koju je posedovala, bila je glad za znanjem.

  • Čekaj, ona vama sve priča baš onako kako je bilo. – iznenadio se jednom Nebojša, koji je sedeo mirno, pio viski i pušio polako, trudeći se da dim ne ode prema Isidori.

Nije krio da uživa u svakoj izgovorenoj reči svoje žene. Nas troje bismo od Isi uvek čuli neko neverovatno medicinsko otkriće, novu ezoterijsku tajnu, novo prosvetljenje… Govorila je pet jezika i, surfujući na internetu, grabila kroz nauku i onostrana znanja koracima od sedam milja. U nekom trenutku ja bih se dosetila da mogu da uključim diktafon i napravim intervju s njom.

  • Što da ne? – rekla bi Isi, jer smo delile ljubav prema čitateljki, koja zaslužuje da čuje najbolje stvari. Samo bismo prebacile razgovor „na Vi“ i nastavile u istom tonu.
Isidora 2004. godine na promociji ljubavnog romana, pisanog za Burdin nedeljnik Lisa. Kraj nje je Branislava Mićić, tadašnja glavna urednica Lise

Prvi susret

Verujem da svi pamte svoj prvi susret sa Isidorom. Kada sam je ja prvi put srela, ručala je sa suprugom u jednom restoranu na gornjem Dorćolu. Iza njih je bio veliki prozor i letnje sunce kupalo je izdašno ceo prostor. Isidora je bila u krem haljini na puf rukave i s krem šeširom. Rukama je često prilazila licu, želeći da sakrije i ono malo sebe što je virilo ispod oboda šešira. Retko ko je znao da je Isidora bila introvertna osoba.

Zlobnici su govorili da ona samo što ne iskoči iz frižidera a ja sam joj se divila kako uspeva da izađe svim mojim kolegama u susret. Jednom smo pravile intervju kod nje u stanu, telefon joj je zvonio non-stop, deca su tražila svoje, njeni i Nebojšini saradnici prolazili su kao čudesne senke kroz dnevnu sobu, Nebojša se vratio s pijace i nabrajao šta je sve kupio…

Isi je jednog trenutka samo otišla do toaleta, koji je bio prepun flašica za parfeme i orijentalnih sitnica sa njenih dalekih putovanja, i odatle se vratila našminkana i sa raskošnim šeširom na glavi. Izvinila se što mora da nas napusti, pozvala taksi i otišla na snimanje jedne veoma gledane emisije.

Isidora Bjelica 2005. godine na jednom promo dešavanju u organizaciji nedeljnika Burda Lisa

Srećna vremena

Ona nikada nije kasnila niti odlagala dogovore. Nije bila od onih zvezda što ih stalno boli glava, pauk im odnosi auto i kuća gori. Ona je, čak i kada je imala požar u kući, došla na dogovoreni poslovni sastanak. Bila je izuzetan profesionalac i vredna žena, koja nije gubila vreme. 

Posle prvog susreta u restoranu na Dorćolu, dogovorile smo se za intervju, a potom kolumnu koja propagira brak, pa ljubavni roman u nastavcima, pa haljinu-roman… U tom romanu u nastavcima, koga je pisala za Burdin nedeljnik „Lisa“, u ljubavnu avanturu uvukla je tri generacije. Kod nje ni baka nije bila za staro gvožđe. Bila su to srećna vremena…

Menjali su se Isidorini zadaci i časopisi koje sam ja uređivala, ali naša saradnja je ostala uvek ista. Blistava, čista i raskošna, kao sunčev zrak koji je ozario naš prvi susret.

Za treći rođendan „Lise“ došla sam na ideju da pitamo roditelje naših kolumnista, među kojima su bili i Isidorini, kakva su bila njihova deca kao trogodišnjaci. Isidorin tata, Dimitrije Bjelica, otvorio nam je vrata svog stana, obučen u dres „Partizana“ koga je okrenuo naopako. Pokazivao nam je svoju arhivu video kaseta, pričao je o sebi, svojim knjigama, svojim putovanjima… Pomenuo je nekoliko puta Doru ili Doricu, kako je svoju ćerku zvao. Isidorina mama je bila odlučna da ne želi da daje izjave, rekla je da joj je dosta medijske pažnje. Muž, ćerka i zet. Ne mora još i ona.

Tivat, Porto Montenegro, 2016. godine. Isidora i Nebojša – nerazdvojan bračni par. Njihova ljubav je jača od smrti

Savršena knjiga

Nikada mi neće biti jasno kako se desilo da se baš Isi razboli. Ona je poštovala život i bila je zahvalna za božje darove. Čudno je što ću sada reći, ali njena bolest je bila unikatna, drugačija od bolesti koje gledamo oko nas. Isidora je zapravo bivala sve lepša, provlačeći se kroz Scile i Haribde neumoljivog raka. Koža – savršeno meka i bela, oči sve plavlje, garderoba sve življih boja…

Tragove njenih natčovečanskih patnji opažala sam samo na fotografijama, kroz surovo oko objektiva. U želji da nadmudrimo bolest i na tom polju, dogovarale smo se da napravimo jedan glamurozni fotosešn po Crnoj Gori. Trebalo je da ga prati tekst o Isidorinom ličnom iskustvu u zemlji njenih predaka – kako je to u geomorfološkom smislu – zemlja radosti i kako je Isi mislila da je na primorju ozdravila. Nismo ispunile taj plan. Jedan od retkih. Obe smo vorkaholici i podrazumevalo se da ćemo da uradimo sve što smo rekle. Zato sam najviše volela da sarađujem sa Isidorom.  

A Isi je, kako su godine odmicale, sve više i sve užurbanije radila na svom – „ličnom projektu“, na traženju leka za telo i dušu, za sebe i sve one kojima je isceljenje bilo jedini cilj.

Ne znam kada ću se usuditi da čitam njene knjige ispočetka, jer sam svaku njenu novu knjigu čitala kao dugačko pismo meni. Isidora me je zvala „moj prvi čitalac“ i cenila je moje mišljenje. Što je dublje tonula u bolest, njene knjige su bile sve bliže mom srcu. Činilo mi se, na kraju, da Isi zapravo traži odgovore na ista pitanja duše, koja muče i mene.

Stoga moram da kažem, zvučalo to sebično ili ne, Isidora će mi prvo nedostajati kao živi pisac.

  • Zašto ne odvojiš godinu dana i ne napišeš jednu savršenu knjigu? – pitala sam je.
  • Nemam vremena. To ću uraditi kada budem stara. – odgovorila mi je.

Kada se preselila među anđele, javnost se najviše iznenadila odnosom njenih godina i onim što je ostavila iza sebe.

  • Pa Isidora je mlada. – rekli su.

Da, Isidora je mlada, i uvek će mlada i biti, iako je njena duša bila starija od njenih godina.

Isidora i Nebojša u Budimpešti, 21. septembra 2012. godine

Lav i Vila

Kada je objavila „Miris neba“ za Sajam knjiga 2016. u Beogradu, poklonila mi je žutu maramu na kojoj je bila otisnuta naslovna strana te knjige. Od tog časa moja duša počela je da strepi za Isidorin život. Naslov me je nagonio da mislim da Isi predoseća kraj.

Tešilo me je da moja prijateljica nema srca da ostavi svoju decu, Lava Grigorija i Vilu Evanđelinu. Uostalom, zbog njih je svaki put ustala kad bi je bolest nokautirala. Lekari su se čudili odakle joj snaga.

A Isi se zapravo čudila samoj sebi u ulozi majke. Kao devojka bila je ubeđena da će njena sudbina biti poput sudbine Isidore Sekulić. Da je čekaju dani i godine nad rukopisima. Da će je pratiti erudicija i samoća. Srećom, njenu samoću su zauvek odagnali Nebojša, Lav i Vila.

Isidora Bjelica 2018. godine u restoranu orijentalne kuhinje Lavash u Beton hali u Beogradu

Tri tačke

Isi je bila hrabrija od svih žena. Govorila je naglas ono što se druge ne usuđuju ni da šapnu. Ona je prva u medijima progovorila o kanceru kao bolesti koja obeleži čitavu porodicu. Čaršija ju je razapela na krst zato što im je srušila tabu a bolesni su pohitali da ih ona privije na grudi. Isi je bila jedno veliko srce, naša Evita Peron. Stoga je bilo teško biti njen muž ili njeno dete. Imati je i nemati…

Jednom se naljutila na svoje ukućane i otišla da živi u hotelu nedaleko od svoje zgrade. Kad mi je ispričala da niko od njenih nije došao da je poseti, smejala sam se do suza…

U našim druženjima, pričajući o ozbiljnim i neozbiljnim stvarima, stalno smo se smejale, gurajući bolest brutalno u zadnji plan. A bolest se naljutila i uzela sebi za pravo da jedne tople večeri, kada zrikavci počinju svoju pesmu, stavi tačku na Isidorin život.

Samo bolest nije znala jednu stvar! Na Isidorin život ne može da se stavi tačka. Mogu samo tri tačke, što je bio Isidorin omiljeni znak interpunkcije. Pisci tek kada odu – počnu da žive. Iza Isidore su ostale: knjige, članci, audio i video zapisi…

I Isidorina porodica i prijatelji, koji žele, svako na svoj način, da se nastavi njena priča. Samo to je složen zadatak, jer je Isidorin život bio umetničko delo. Na njenoj komemoraciji u Sava Centru imala sam isti osećaj kao i sada, da bi Isi sve ispričala bolje, ubojitije, mudrije… Brzina kojom je mislila uvek me je fascinirala.

Tako je i pisala. Kada bi mi se učinilo da bi nešto moglo da se promeni u njenom tekstu, u strukturi njene rečenice, ispostavilo se da grešim. Bila je to veoma ozbiljna umetnost u veoma popularnom ruhu.

Isidora i Branislava: prijateljstvo dugo dve decenije

Izađi i bori se

Kada je trebalo prvi put da izađem sa Isidorom pred kamere, imala sam tremu.

  • Ja ništa neću reći, pričaj ti. – šapnula sam joj, sva ustreptala.
  • Moraš i ti nešto da kažeš. – rekla mi je ona. – Uštini se iz sve snage ako imaš tremu, izađi i bori se…

Isidora je pred kamerama bila surovi profesionalac. Cenila je gledaoca i davala sve od sebe da ga nahrani istinom i da ga zabavi. Mnogi to nisu mogli da razumeju. Posebno kad bi Isi, bez trunke sentimenta, bacila protivnika „na pod“ ako bi bio neinformisan ili glup.

U emisiji „Klot frket“ na BK TV, u kojoj je bila autor i voditelj, sedela je na fotelji i štrikala. Iza nje, na video-bimu, pucketala je vatra. Imala je genijalne teme i odličan izbor sagovornika. U jednu emisiju dovela je glavnog urednika „Kurira“, „Color Pressa“ i „Burde“. Dva muškarca su zastupala teoriju da novinu prodaje skandal, ja sam branila novinarstvo sa suprotne tačke gledišta.

Isi nije navijala ni za koga od nas, iako je sa svima sarađivala. Navijala je za publiku. Ko je bio mlak i neodlučan među gostima, išao joj je na živce.

S druge strane, imala je fantastičnu sposobnost da zaboravlja ljudsku glupost, medijska saplitanja i uvrede koje su joj ljudi naneli. Trebalo je da piše udžbenike za novi predmet u školi Zaborav kao veština.

Nikada nismo pričale o onima koji su je u poslednjih osam godina napadali da nije bolesna. Ne znam da li je njihove uvrede uspela da zaboravi.

Ponekad mi se činilo da bi se Isidora najradije sakrila od ljudi. Upravo tako. Zamišljala sam je u njenim romantičnim haljinama, sa belim rukavicama, kako se krije ispod stola i kikoće. To je bio njen najdraži glagol u knjigama, kada je htela da opiše dobro raspoloženje.

Kincugi tehnika

Isi je umrla 5. avgusta, na isti dan kao i Merilin Monro. Obe su bile odane parfemu „Chanel 5“. Obe su se poigravale godinom rođenja. Obe su ostavile brdo glamuroznih fotografija iza sebe. Obe su imale neponovljivu harizmu, kao da dolaze sa neke druge planete…

Gledajući Isidorine fotografije, čija me dvodimenzionalnost odjednom nepodnošljivo boli, primetila sam nešto neobično. Dok je na većini profesionalnih snimaka Isi ozbiljna ili čak stroga, kada je pozirala za Ona magazin i časopise koje sam ja uređivala, imala je anđeoski osmeh! Ispod njega gotovo da se čuo kikot razdraganog deteta. Nebojša je izjavio da je njegova žena – devojčica koja je verovala u čuda. Nije mogao lepše i tačnije da je definiše.

Zadivljena sam da se Isidorin osmeh razdraganog deteta i blago nakrivljena glavu ulevo – ponavljaju bez izuzetka na „našim fotografijama“. Ko je imao sreću da ga Isidora voli, taj zna da su vernost i doslednost bili za nju sinonimi za ljubav.    

Najlepšu priču o ljubavi ispričala je u intervjuu koji smo pravile posle izlaska knjige „Upomoć, prijateljice!“ (koju je pisala u četiri ruke sa Jovanom Hiesmayr):

  • Kada se davno jednom kineskom caru razbila njegova omiljena šolja za čaj, bio je očajan i spreman na sve, samo da je ponovo ima. Kincugi tehnikom, lepljenjem čistim zlatom, šolja je postala još lepša. Može li se i skrhani život sastaviti na isti način? Ono što je slomljeno ne može više nikada biti isto ali može biti bolje i lepše ako se zalepi čistim zlatom a to je ljubav.

Plodan pisac

Njen suprug Nebojša šalio se da Isi sigurno neće umreti u krevetu. Isi se smejala čak i tome. Bila je ludo hrabra i ludo nežna u isti mah. Krhka i ranjiva. To je jedina kontroverza koju sam primetila kod Isidore ali za nju javnost nije mogla da zna. Zato mi nikada neće biti jasno zašto su je predstavljali kao kontroverznu ličnost. Ili kao lajavu damu sa tv ekrana, sa šeširom, kojoj je važan publicitet. Isidora Bjelica je bila najplodniji srpski pisac. Napisala je preko 70 knjiga i nebrojeno kolumni, članaka, eseja, drama, scenarija… Samo je Agata Kristi pisala više od nje.

Na moje pitanje: – Da li se razlikuju knjige koje ste pisali u euforiji od onih koje ste pisali u očaju? – odgovorila je:

  • Hahaha genijalno pitanje, možda najbolje u mom životu. Znate, samo je jedan korak od očaja do euforije i nazad, hoću da kažem podjednako su autentične jer su izraz mog ludila da uvek pišem bez trunke predumišljaja i laži, direkt iz srca koje kuca prebrzo.

Svetski putnik

Isidora je bila i naš najveći globtroter i borac protiv predrasuda. Razuverila je srpske žene da krstarenje nije rezervisano za bogate, da skupi spa hoteli nisu uvek skupi i da je putovanje – lek i za najteže bolesti. U jednom svom eseju za našu rubriku „Fešn putopis“ napisala je: „O skoro svakoj zemlji na svetu imamo predrasude… Pozitivne, negativne, bilo kakve, ali jake predrasude koje postaju arhetipovi naših emotivnih skala.“

Svoja putovanja romansirala je u knjigama, koje je pisala u prvom licu. Kraj nje je uvek bio suprug Nebojša ili, kako sam već rekla, gospodin N.

Divila sam se njihovoj ljubavi, koja je evoluirala na oči njihovih prijatelja, bivajući sve lepša i sve nežnija.

  • Samo dva posto ljudi na planeti ima šanse da ostvari srećan brak i to su ljudi najvišeg nivoa svesti. – izgovorila je Isidora u jednom našem razgovoru za novine.
  • Da li ste vi još u braku? – upitala sam je.
  • Jesam, hahaha. Treba doći do tih dva posto. – odgovorila je Isi.
Posveta u knjizi “Škola za anđele” iz 2018. godine: „Branislavi, adeptu svih tajni sveta, mom ličnom anđelu. Isidora Bjelica“

Jedina posveta

U jednoj Isidorinoj knjizi, mislim da je to bila – „Miris neba“, gospodin N. se nije pojavio. Ukazala sam na taj detalj Isi i ona se smejala tom otkriću.

  • Razvodim se – obavestila me je jedno jutro – ti si prva kojoj to kažem.

Posle par dana, kada se javila da je u Crnoj Gori, pitala sam je:

  • Da li je gospodin N. već stigao u tvoje Igalo?
  • Jeste, tu je. – odgovorila mi je. – Čujem ga u dvorištu. Upravo je stigao.

Nismo se viđale svaki dan, nekad i po više meseci, ali smo svaki dan bile zajedno. Jedna od prvih kolumni koju je napisala za „Lisu“, nedeljnik kojim je zapravo započela naša saradnja, nosila je naslov „Konkurs za moju novu najbolju prijateljicu“.

Isi nije mogla da zna, ali mi oko nje jesmo, da je malo žena moglo da bude njena najbolja prijateljica. Kraj nje jednostavno nisi mogao da budeš u prvom planu. Isi je bila superiorna. Darove koje joj je Bog dao, ona je pametno iskoristila. Mnogo sam je volela. Mnogo je volim.

Poznanici su mi tražili često da im Isi napiše posvetu na knjizi. Samo jednom sam i ja zatražila da je napiše za mene.

U mom primerku knjige „Škola za anđele“ (Laguna 2018) ostalo je napisano njenom rukom: „Branislavi, adeptu svih tajni sveta, mom ličnom anđelu. Isidora Bjelica“.

Isidorine prijateljice su se menjale, ali Isidorini prijatelji nisu. Oni su bili zreli ljudi, priznati i poznati. Njima je posvetila knjigu „Zbog njih sam volela Beograd“ (Laguna 2018). Danas počiva kraj jednog od njih, velikog Milorada Pavića. Sigurna sam da se oboje raduju tome.

Mračni tunel

Kada se osvrnem unazad, nije mi jasno odakle mi tako duboko uverenje da Isi neće umreti, da će pobediti u svakoj grozomornoj bici sa bolešću. Sedam punih godina borila se kao lavica. I onda je odjednom prošle jeseni saopštila da je rezistentna na hemioterapiju. Rekla je da postoji neki lek u inostranstvu ali da je mnooogo skup i da ona nema nade da će ga se domoći.

Posle toga je došla korona. Isi mi je pisala da bi htela da iznajmi neku kućicu u prirodi, s baštom i visokom ogradom. Potrudila sam se da joj pronađem šta je htela, u zapadnoj Srbiji, u mojoj dedovini. Nažalost, Isi je javila da je digla ruke od ideje da zbriše u prirodu. Ulazila je u mračni tunel iz koga nema nazad. Krenula je na poslednji put, kako je najavila u svojoj knjizi „Poslednji put“ (Laguna 2019). Preostale mesece provela je u teškim mukama.

Isi je, sada to sasvim izvesno znam, pomalo u svakome od nas. Verovala je da se ljudska duša rasprši u milion svetlosnih ćelija, koje se opet spajaju u nova bića. Zato prepoznajemo u drugima sebe, zato srećemo svoje srodne duše, zato osećamo veltšmerc…

Ona ga je osećala do poslednjeg svog atoma. I zato je morala da se razboli.

Najlepša, najnežnija, grofica naše književnosti, otišla je i ostavila nas sa svojim delima: „Poslednji hrišćanin“, „Crnogorske princeze“, „Kraljice serbske“, „Ljubav u Tunisu“, „Voleti i umreti na Karibima“, „Roman o preljubi“ , „Spas“, „Spas 2“ „Sama“

Branislava Mićić, glavni urednik Ona magazina i Isidora Bjelica, naša najplodnija književnica

Čarobni prah

Ono što nikome nisam rekla o Isidori jeste koliko sam bila ponosna što mi je bila prijateljica, koliko sam se radovala svakom našem susretu. Bilo je to kao da detinjstvo još uvek traje i da idem na plažu sa devojčicom za koju znam da je superzabavna i dobra. Znam da će sijati sunce, da će more biti prozirno i toplo, da će pesak biti beo i mek, da ćemo se igrati i smejati kao u snu, i da mi neće biti neprijatno ni zbog čega. Ništa – ama baš ništa – neće zapeti tog dana. Eto tako je bilo pri svakom našem susretu. Čarobno.

Isi je imala zlatni prah kojim je umela da pospe običan dan i da ga pretvori u magiju. Njene oči, njeni šeširi, njene rukavice, njen glas, a tek njene reči… sve sam upijala kao svojevrsni performans.

Jednom mi je otkrila da šešire pravi sama. Kakva neobična strast! Odlazila je u jednu radnju u Beogradu, gde bi kupovala trakice, perje, šljokice i onda to sama zašivala i lepila na obične šešire. To je činila i sa životom. Lepila je trakice, perje, šljokice i posipala magični, zlatni prah po njemu… Sve do poslednjeg dana.

Dok sećanja naviru kao plima, znam da je Isidora sada daleko, među svetskim velikanima pisane reči. Kod Ernesta Hemingveja i Agate Kristi, u čijim je sobama u slavnim hotelima odsedala. Niko od njih nije imao hrabrosti da naslovi svoju knjigu „Poslednji put“. Isi jeste.

Dok tražim njen osmeh u belim oblacima, znam da sa Isidorom nikada nije – poslednji put. Oni koji se vole, nikada se ne rastaju…

Piše: Branislava Mićić, glavni urednik Ona magazina

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.