Olivije Klerk, pisac, predavač i tvorac „Krugova oproštaja“: Pouke naivne žabice

„Otvorite širom oči, izoštrite čula, osetite život…“, poručuje svojim čitaocima Olivije Klerk u knjizi „Naivna žabica i sedam mudrosti“, koja donosi univerzalne zakonitosti „prepisane“ od prirode. Prvi put je objavljena 2005. u Francuskoj. Ubrzo je doživela milionske tiraže i prevode na mnoge jezike sveta. Taj svojevrsni poziv na buđenje, konačno je ugledao svetlo dana i na srpskom jeziku. Izdavač je „Vulkan izdavaštvo“.
Pred vama je ekskluzivni intervju za Ona Magazin sa Olivijem Klerkom, čija je ideja vodilja da bi svako trebalo da se bavi sobom a zatim načinom kako da obogati zajednicu. „Izdići se iznad drugih a zatim i njih podići“, poručuje ovaj plodonosni pisac. Rođen je 12. septembra 1961. u Ženevi a od 1986. živi u južnoj Burgundiji u Francuskoj, sa suprugom i tri sina.
Ime Olivijea Klerka nalazi se i na unutrašnjim koricama knjiga slavnih pisaca spiritualnih štiva: Don Miguela Ruiza, Dipaka Čopre, Stanislava Grofa, Vejna Dajera, Lujze Hej, koje je on preveo sa engleskog na francuski. Olivije radi i kao savetnik izdavačkih kuća okrenutih duhovnosti, šamanizmu, zdravlju i popularnoj psihologiji. Idući stopama duhovnih praktičara, Čarlsa Rojzmana i Maršala Rozenberga, Olivije Klerk je stvorio svoje „Krugove oproštaja“. Urednik je kvartalnog izdanja „Žurnal praštanja“.

„Priroda je jedna velika knjiga“, poručuje Olivije Klerk, autor 19 hit knjiga posle kojih održava veoma posećene vebinare

Plod propada, zrno odoleva vekovima. Šta smatrate zrnom svog stvaralaštva?
Seme moje kreativnosti je želja da doprinesem ljudskoj evoluciji, kroz edukaciju koja se bavi ne samo umom, već i srcem, telom i naravno duhom. Zalivano ljubavlju, to seme je s godinama izraslo u drvo sa mnogo grana koje ja nisam mogao ni da zamislim: pronašao sam sebe u različitim poslovima – pisanju knjiga i magazina, prevođenju, izdavaštvu, predavanjima, bavljenju politikom, organizovanju važnih događaja. Sve to je rezultat tog prostog, malog semena.

Sedam metafora

Priroda je jedna velika knjiga, izjavili ste. Da li ste u detinjstvu počeli da je „čitate“? Koliko danas boravite u prirodi?
Kao dete uživao sam u prirodi, boravku u šumi posebno. Odrastanje je vreme za apsorbovanje stvari, upijanje osećaja i doživljaja. Tek kasnije sam zapravo naučio da čitam tu knjigu, u čemu su mi mnogo pomogli fantastični učitelji simbola prirode: Bugari Petar Danov i Omram Mihael Ajvanhov. Njihove knjige su mi dale ključeve ne samo od simbola živog sveta, već i od svetih pisama i njihovog dubljeg značenja. Danas ja živim na selu, tako da mi je veoma jednostavno da se šetam kroz prirodu svakodnevno. A meni je to i potrebno. Smatram da priroda pruža stabilnost i uzemljenje koje mnogima od nas u ovom vremenu nedostaju, u ovoj našoj kulturi „bez tla“ koja izaziva razne disfunkcije i patologije.

Knjiga „Naivna žabica i sedam mudrosti“ sadrži sedam metafora. Koju metaforu koristite često u poslednje vreme a nema je u toj knjizi?
Izdao sam još tri knjige metafora nakon nje. Zapravo, ja mislim u metaforama stalno. To je jedini način na koji mogu da mislim i učinim svaku ideju mojom. Moja trenutno omiljena metafora je ona o gusenici i leptiru. Iako je to navodno široko poznato, mnogi ljudi danas promaše njen osnovni deo, koji je sledeći: dok je u čauri, gusenica počinje da truli! Ko nije pratio proces do kraja, prvo bi pomislio: „Kako neobična životinja – sama sebi stvori kovčeg, a zatim počini samoubistvo!“. Iz te veoma stisnute čaure, međutim, gusenici će početi da rade specijalne ćelije, takozvane „magične“ ćelije, koje će stvoriti nov organizam, odnosno leptira. Te ćelije nisu od koristi gusenici, one ulaze u igru tek kod metamorfoze. Sada, pogledajte današnji svet. Nismo li svedoci njegovog truljenja širom planete? Ne izgleda li kao da je čovečanstvo počinilo samoubistvo? Ali šta ako je to što mi zovemo „kreativa u kulturi“ zapravo „magična ćelija“ čovečanstva koja pokušava da stvori novi svet iz gužve sadašnjeg? Šta ako se iz haosa današnjeg sveta, pokušava da rodi novi? Mi imamo tendenciju da gledamo na stvari na kratke staze, dok bi neke promene trebalo da se posmatraju iz šire perspektive. Ova metafora mi pomaže da ostanem pun nade, uprkos ludim događajima čiji smo danas svedoci. Naravno ja ne mogu biti siguran da je nova stvarnost odgovar na današnje neprilike, ali barem mi nudi drugi način gledanja na realnost. Ne bi trebalo da se držimo slepo za samo jednu interpretaciju života.

Porodična laboratorija

Da li je „Naivna žabica i sedam mudrosti“ prvo prevedena na engleski? Kako ste reagovali?
Ne, imao sam druge naslove već ranije prevedene. Do sada imam napisanih oko 20 knjiga i prevode na skoro 15 jezika. Ja sam čak pisao dve moje knjige direktno na egleskom. To je veliko zadovoljstvo, imati svoje knjige dostupne i na drugim jezicima. Pišem zato da bih podelio ideje i praktične alate, koji mogu poboljšati živote drugih ljudi. Zato, svaki put kada se poveća moja čitalačka publika, ja sam veoma srećan. Pisanje se ne svodi na zarađivanje novca. Ja, na primer, nikada nisam živeo od pisanja. Ono za mene predstavlja predavanje, širenje ideja, edukaciju.

Podnaslov vaše knjige „Naivna žabica i sedam mudrosti“ glasi: „Pouke za lakše razumevanje života“. Da li te pouke primenjuju vaši sinovi i da li vam o tome nekad pričaju?
Oh da, oni to rade! To je zapravo veoma zabavno gledati ih kako koriste prirodnu mudrost i dele je sa svojim prijateljima. Oni takođe šire i ideje drugih pisaca čija sam dela prevodio ili izdavao, kao što je Don Miguel Ruiz („Četiri dogovora“), koga su upoznali pre nekoliko godina! Moja supruga i ja, zajedno sa našom decom, činimo zapravo moju laboratoriju, sa ogledima na dnevnoj bazi. Ako ne bih uspeo da živim ono što učim, onda ne bih sebi dozvolio da to učenje širim dalje. U periodima kada smo prolazili kroz veoma teške situacije, bio sam blizu da otkažem svoja predavanja i radionice. 

Duboko korenje

Koja je od vaših knjiga „puštala dugačko korenje“ kao kineski bambus i da li je vi smatrate vašom najboljom knjigom?
Dobro pitanje! Imam dva takva naslova zapravo, a knjiga o žabi je prva od njih. Prevedena je na deset jezika i stalno je nove izdavačke kuće objavljuju i doštampavaju, uključujući i prevode na nove jezike. Sledeća je moja knjiga „Poklon opraštanja: Magičan susret sa Don Miguel Ruizom“. Ona je prevedena do sada na osam jezika i dovela me je do toga da sam držao predavanja po celom svetu, širio jedinstveni način da se postigne „ozdravljenje srca“, kako ja zovem oproštaj. Tome me je naučio Don Miguel još pre 20 godina u Meksiku. Godine 2012. osnovao sam „Krugove oproštaja“, u nadi da će ih biti nekolicina na francuskom govornom području Evrope. Danas ih ima preko 220 i to u 15 zemalja! Nikada nisam mogao ni da zamislim tako nešto.

Preveli ste mnogo knjiga na francuski jezik i susreli se sa slavnim autorima. Može li knjiga da zvuči bolje u prevodu nego u originalu?
Čudno zaista, ali da! U Americi izdavaštvo se danas odvija veoma brzo i knjige se objavljuju sa mnogo gramatičkih i slovnih grešaka, verovali ili ne! Iz tog razloga, da, kao prevodilac možete da doradite tekst. Uostalom ako je prevod loš, čitaoci će misliti da je prevodilac loš, retko će pomisliti da knjiga u originalu nije bila dobra!

Dajte mi razlog

Šta je vaša glavna preokupacija danas?
Imao sam tokom celog života po nekoliko aktivnosti koje sam istovremeno radio. Danas, ja nastavljam da pišem, držim predavanja, vebinare i radionice (kako u Francuskoj, tako i u drugim zemljama). Takođe pripremam veliki svetski događaj, Internacionalni dan oproštaja (www.jip-ifd.org) koji će se održati u septembru, a na kome će učestvovati brojne organizacije iz celog sveta. Prestao sam da prevodim pre 4-5 godina jer više nemam vremena za to.

„Dajte mi razlog i podneću bilo šta“, rekao je Niče. Koji je vaš razlog da podnosite sve napore literarnog rada i rada sa ljudima?
Konrad Lorenz, austrijski zoolog, napisao je: „Mi smo pronašli kariku koja nedostaje između majmuma i čoveka, to smo mi!“. Ja volim tu šalu, ali takođe verujem i da je tačna. Čovečanstvo nije još uvek sazrela vrsta, duhovno govoreći. Mi smo jedva tinejdžeri, još uvek u pobuni protiv Majke prirode i Oca neba. Moja pasija, moja motivacija, moje ZAŠTO je da doprinesem našoj individualnoj i kolektivnoj evoluciji (počevši od sebe, naravno!). Verujem u reinkarnaciju. Verujem da mi ovde dolazimo iznova i iznova, kako bismo nastavljali da se poboljšavamo, dok ne postignemo našu maksimalnu spiritualnu zrelost. Ekologija dobija drugi ukus ako pomislimo da je ne ostavljamo u zaveštanje sledećim generacijama, već nama samima takođe, pošto ćemo se i mi vratiti! Živeti puki individualni život, ne brinući za druge niti za budućnost, nema smisla, ako gledate na našu kolektivnu spiritualnu i ljudsku avanturu iz ove tačke gledišta. Ali ja ne pokušavam da ubedim nikoga. Duhovnost ne predstavlja verovanje ili dogmu (kao religija), ona predstavlja lično iskustvo. Ja sam iskusio mnogo, kako bih imao priliku da iz prve ruke sagledam svet u kome živimo. Mogu samo da ohrabrim druge da ulože vreme u sticanje svojih iskustava i otkrivanje svojih sopstvenih saznanja.

Klerk je organizovao i vodio skoro 300 konferencija i radionica koje se bave razvojem ličnosti

Krugovi oproštaja

Šta su „Krugovi oproštaja“ i da li se oni održavaju samo u zemljama francuskog govornog područja?
„Krug oproštaja“ je proces koji traje 2-3 sata i koji je smišljen tako da dopusti ljudima da iz prve ruke dožive iskustvo „ozdravljenja srca“ koje sam ja prvi put doživeo 1999. godine sa Don Miguel Ruizom u Teotivakanu. To je skraćena verzija dvodnevne radionice koju držim na temu oproštaja. Zadivljujuće, ovi „Krugovi oproštaja“ su se proširili kao pečurke od njihovog osnivanja 2012. godine. Oni sada postoje u 15 zemalja i ja sam samo prošlog meseca dobio upite za četiri nove zemlje za obučavanje ljudi da vode Krugove. Razlog zašto se oni tako brzo šire jeste taj što ljudi osete ogromno olakšanje kada se konačno oslobode ozlojeđenosti, mržnje ili ljutnje koju nose sa sobom godinama, ako ne i decenijama. Oni ne žele da nose taj teret sa sobom, pa zovu našu asocijaciju da pitaju kako mogu da ga se reše i da se obuče kako bi širili taj proces dalje.

U martu 2019. izdali ste knjigu za decu. Otkuda to interesovanje?
To je smešna priča! Godine 1999. kupio sam francuska prava za knjigu Maršala Rozenberga o komunikaciji bez nasilja, „Reči su prozori (ili zidovi)“. Izdao sam je u saradnji sa „Jouvence“, izdavačkom kućom iz Ženeve. U isto vreme, trenirao sam sa Maršalom lično, osnove komunikacije bez nasilja. Onda sam pomislio da li mogu nešto od toga da podelim sa svojim četvorogodišnjim sinom (on sada ima 23 godine), koji je bio u Montesori školi. Tako sam napisao tu dečiju priču. Pročitao sam je u njegovoj školi. Deca su naslikala crteže na osnovu nje. Skenirali smo ih, malo preradili i dizajnirali. Otprintali smo 20 komada tog malog bukleta za decu, njihove učitelje i mene. Prošle godine moja svastika, učiteljica u školi u Ženevi, pronašla je poslednji primerak tog bukleta koji sam joj svojevremeno dao. On me je bukvalno prizvao da ga objavim! Nakon toga sam ga poslao u nekoliko dečijih izdavačkih kuća i bio je odmah prihvaćen od najpoznatije u Francuskoj, „Père Castor“. Nakon samo tri nedelje od izdavanja, rasprodao se ceo tiraž. To mi se nije desilo ni sa jednom drugom knjigom. Biće opet dostupna za tri nedelje. A zabavna stvar je što sebe nikad nisam smatrao piscem za decu!

Voštana figura

Ako biste se jednog dana našli u muzeju voštanih figura, da li biste voleli da držite žabicu u ruci?
Pa, ovo je veoma čudno pitanje! Kao prvo, ne razmišljam (ne čeznem) da ikada završim u jednom takvom muzeju. Kao drugo, ja sebe smatram „prevodiocem“ svega što sam radio u životu. Ne samo da sam prevodio knjige sa engleskog na francuski, već ideje koje sam širio u mojim knjigama nisu samo moje, one dolaze iz Prirode, iz duhovnih lekcija kojima sam podredio svoj život. Ja sam samo našao način da one budu mnogo dostupnije, lakše za dohvatiti i iskoristiti. Tako da bi moja voštana figura bila greška, to bi bilo kao da imate voštanu figuru prsta koji ukazuje na mesec, umesto voštanu figuru samog meseca. Slava nije kraj za mene, ona je samo sredstvo kojim ćeš ideju lansirati mnogo dalje. Ne težim da budem poznat već da raširim esencijalne ideje i praktične alate za njihovu dalju upotrebu. Da budem u službi svrhe. Ako su sutra ideali za koje živim postali deo svakodnevice širokih masa, ako su ljudi boljeg zdravlja, uživaju u svojim vezama, provode vreme zajedno u sreći i veselju, okruženi s mnogo više poštovanja, onda sam ja ispunio svoju svrhu. Šta će mi u tom slučaju uopšte voštana figura?!

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena