Nikola Malović, povodom knjige „Boka Kotorska i Srbija“: Zalutalo zrno bibera

„Imati pogled na more u državnom smislu nije samo stvar simboličkog karaktera. Imati pogled na more pitanje je nacionalnog ponosa“. Nikola Malović

Nikola Malović u Herceg Novom

Iz do sada nepoznatog ugla, nova knjiga Nikole Malovića dočarava nam boje, ukuse, mirise, ali i geopolitičke slike Mediterana. Saznajemo koja su to baš sva mora i koje su sve zemlje bez mora. Čitamo da je prvi Srbin koji je oplovio svet bio Bokelj, da je najveći poznavalac Magelanovog moreuza bio Bokelj, da je prvi pravoslavac – vitez Malteškog reda bio Bokelj, da se prvi srpski ratni brod zvao „Srbija“ i da je imao Bokelja za prvog kapetana…
Čitamo da se Boka ujedinila direktno sa Srbijom 1918. godine, da Crna Gora prema Boki gaji kolonijalnu svest i da je Boka jedina geografija na svetu na kojoj Srbi i dalje žive uz more.

Iako živite u samostalnoj, suverenoj, međunarodno priznatoj, nezavisnoj Crnoj Gori, državi sa zastavom na Ist Riveru, deklarišete se kao srpski pisac. Ko vam ili šta vam štiti leđa kad možete da nabijate političkim neistomišljenicima prst u oko?
Vaše je pitanje na dobrom tragu, jer ako otvoreno i ne pretjerano nametljivo kazujem da jesam ono što jesam, da li onda ja živim u aparthejdu ili pak fašizmu u kome je biti srpski pisac iz Boke – zločin? A biće da ima neke istine u tome da mi pomaže što sam tiražan pisac čije misli dolaze do armije uticajnih.

Zaslužila more

Vi ste i hodajuća provokacija za ideologe novog svetskog poretka budući da stav po kome bi Srbija trebalo da izlazi na more podvlačite svakodnevno. Zbog čega, po vama, nije logično što Srbija nije jedna od zemalja Mediterana?
Jer nije logično. Srbija je preko Crne Gore i Boke Kotorske po 100 puta zaslužila izlaz na more zbog čega je i stimulisan izlazak Montenegra iz državne zajednice. Zato se i dogodio pokradeni Referendum od 21. maja 2006, da se Srbiji onemogući istorijski izlaz na more, te da Srbija postane jedna od rijetkih tzv. landlocked zemalja – zemlja zarobljena kopnom.
Pa, iako je Kotor bio „slavni, ljubljeni i stoni grad“ Stefana Nemanje (rođenog u današnjoj Podgorici), i glavna luka srednjovjekovne srpske države, iako je Sveti Sava u Boki, 1219. osnovao prvu Zetsku episkopiju, itd, itd, zvanična Crna Gora je odlučila da poljubi papin prsten i kolektivno urinira na sva Njegoševa djela.
Takva Crna Gora ne treba Srbiji, istina, ali je istina i da je ovakva, kvislinška Srbija, nedostojna slobodarskog izlaska na more.

Knjiga koja je izazvala seriju podignutih obrva u regionu: „Boka Kotorska i Srbija“, Knjiga komerc, Beograd, 2018.

Stari Bokelj

Da li je rešenje da pored Republike Srpske u BiH imamo i Srpsku Boku u Crnoj Gori?
Ne, ne tako eksplicitno. Kralju Stefanu Dečanskom nije smetalo što je Vita Kotoranin, neimar Dečana, bio fratar, katolik. Svaki stari Bokelj – pri čemu mi u grupu starih Bokelja ne pripuštamo mlađe od 150 godina – ima u porodici nekog rimokatolika. Bokelji njeguju viševjekovni suživot i do danas uvijek dobro prolaze kada nam drugi režiraju ratove.

Da se vi pitate, kako bi izgledala zastava Srpske Boke? Na plavo-bele pruge ili…?
Nemoguća je zastava srpske Boke, ako ni zbog čega, a ono zato što ne postoji zastava srpske Crne Gore. Tokom istorije, posebno nakon ruske uprave (1807-1808) javila se ideja o samostalnosti Boke, ali su to bile nerealne težnje. Danas je Boka zaposjednuta od strane onih koji vladaju vrlo zavisnom Crnom Gorom.

Podignute obrve

Vaši tekstualni biseri ne sedmičnom nivou šume u prestonom Beogradu kao talasi Jadranskog mora, pri čemu je vaša nova knjiga „Boka Kotorska i Srbija“ izazvala seriju podignutih obrva u regionu?
Da, jer smo do sada imali spojeve Srbije i Crne Gore, Crne Gore i Boke Kotorske, ali nikada spoj Boke Kotorske i Srbije. Obrve su se uzdigle nakon što sam povezao 2 i 2, kazujući naslovom da je to jedna sasvim prirodna, organska kombinacija. Serijom od 54 teksta, pričajući priče s pjene od mora, potrudio sam se da povežem nas sa nama, otprilike kao u Svetosavskoj himni: od mora do Dunava.

Da li ste kod neke teme oklevali – poslati je ili ne poslati uredniku „Nedeljnika“, pribojavajući se posledica?
Jesam, naravno, ali sam imao i tu sreću da za pet i po godina glavni urednik ne interveniše, što znači da je „Nedeljnik“ bio i ostao list bez cenzure.

Hrabri kapetani

Prvi Srbin koji je oplovio svet bio je iz Boke. O kome je reč?
Bio je to Stevan Vukotić, koji je na ruskom ratnom brodu „Predprijatije“ kao navigacioni oficir krenuo iz Kronštata 1823. da bi se 1826. vratio u polaznu luku, dočekan s najvišim počastima. Stevan Vukotić odlikovan je za taj podvig ordenom Sv. Ane na ogrlici, i novčanom nagradom do smrti.

Za kormilom prvog srpskog ratnog broda „Srbija“ bio je Bokelj. Kakva je bila sudbina tog kapetana i tog broda?
Da bi obezbijedila snabdijevanje srpske vojske na Krfu, vlada je kupila brod, stari grčki torpiljer, 23 m dug, nazvan „Srbija“. Vojnici su ga odmah zavoljeli jer je imenom i srpskom trobojkom ulivao nadu u konačnu pobjedu. Prvi kapetan bio je Milan Petrović iz Budve, čija je sudbina potom manje znana, ali je kuriozitetno da je „Srbiju“ poslije rata, godine 1919. brod „Srbin“ doteglio u Gruž, zatim u Tivat, gdje je brod rashodovan. Jedini brodski trofej, brodsko zvono, skinuto je i danas se čuva u Vojnom muzeju na Kalemegdanu.

Četvoronoške u knjigu

Ima li u „Boki Kotorskoj i Srbiji“ ženskih likova? Koji su to ženski segmenti Mediterana koji vas tangiraju?
Dovoljno je reći da knjiga počinje bračnom pričom o istorijskom putu začina – u trenutku kada je supruga stavila lignje da se sa verdurom zapeku u rerni, i zamolila me da ručno sameljem još zrnaca bibera. Storija traje od trenutka kada mi je jedno jedino zrno zapalo ispod stola i ja se četvoronoške sagnuo da ga pronađem, do kazivanja za ručkom o tome kako je Vasko da Gama brodom punim začina 60 puta povratio trošak pronalaska puta do Začinskih ostrva. Jer, nekada je zrno bibera bilo valuta! Za bogatog se čovjeka kazivalo: On ti je vreća bibera!, koliko je samo bio bogat. Pa sam se i ja u toj bračnoj priči spustio na koljena da pronađem zalutalo zrno bibera, iz poštovanja prema pomorskoj tradiciji, ali ne i prema zapadnoevropskim eksploatatorima.

Pupak sveta

Čak i otac prvog slovenskog pape, Sixta V, čitamo kod vas, potiče iz Boke. Da li je Boka zapravo pupak sveta?
Za mene jeste, ali za mnoge, s pravom, ne može biti. Boka je jedini fjord na Mediteranu, Boka je najmanja geografija s najviše istorije na svijetu, ali je Boka samo jedna od geografija sa kojom su ljudi povezani pupčanom vrpcom.

Kažete da je Boka jedina geografija na svetu na kojoj Srbi i dalje žive uz more. Računate li stalno živuće Srbe ili i letnju reku turista iz Srbije?
Ponajprije računam nas Primorce s velikim P, po dozvoli srpskog Pravopisa. Mi se budimo i odlazimo na spavanje s pogledom na morsko plavetnilo. Da se bavim ugostiteljstvom ili hotelijerstvom rekao bih: Dobrodošli!, ali pošto sam pisac „Boke Kotorske i Srbije“ kazaću programski – Dogodine na moru!

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena