Živojin Žika Petrović je direktor i glavni urednik TV Brainz iz Beograda i Lagunin hit-pisac. Potpisao se na tri knjige, objavljene u poslednje tri godine: „Nestvarno a stvarno“, „Do viđenja!“ i „Nestvarno a stvarno 2“.
Poslednja knjiga Živojina Žike Petrovića (51) upravo je izašla ispod štamparske prese i već se našla među 10 najprodavanijih naslova iz sfere publicistike. Pred vama je intervju sa ovim nestvarno zabavnim piscem romansirane dokumentaristike, koji ne krije da priča sam sa sobom i da ponekad sam sebe slatko nasmeje.
Sa 15 godina žmureći ste popravljali televizore EI Niš. Da li sada, kada zažmurite, vidite sebe kao pisca?
Živojin Petrović: Danas mi je dovoljno samo da trepnem, pa da vidim neku novu priču, interesantnu knjigu, zanimljiv projekat, ideju… Živopisne slike mi bljesnu u trenu, a kada zažmurim obično kao beba zaspim.
Ispraćaji za pamćenje
Šetajući grobljem, dobili ste ideju za vašu hit-knjigu „Do viđenja“. Šta je smrt: kraj ili početak priče?
Živojin Petrović: Zavisi iz kog ugla gledate, da li odozgo ili odozdo… Za Dragu Mitrićević, glavnu junakinju pomenute knjige, ovo je sigurno bio novi početak i svanuće. Iako smo svedoci veoma česte pojave u našem društvu da ljude i njihova dela u potpunosti upoznamo tek nakon njihove smrti, ja ipak radije radim sa živima nego sa mrtvima.
U vašoj knjizi „Nestvarno a stvarno 2“, u poglavlju „Ispraćaji za pamćenje“, opisujete veoma plastično posmrtne ostatke Nadežde Petrović. Spadate li u hladnokrvne osobe koje bi imale srca da prisustvuju ekshumaciji?
Živojin Petrović: Preneo sam autentične događaja iz tog perioda, iz vremena koje je bilo prepuno takvih i sličnih dešavanja prouzrokovanih ratnim nedaćama, te je tako možda i napaćeni narod emotivno onemoćao. Sa druge strane, kada se bavite naučnim istraživanjima, proučavanjima i analizama, svakako da na svet i prirodu gledate zdravorazumski, te bi moja senzitivnost verovatno bila ukroćena ako bih nekada prisustvovao takvom ili sličnom činu.
„Molite se Bogu, ali veslajte ka obali“
U svojoj novoj knjizi oživeli ste Jovana Jovanovića Zmaja i ogromnu ljubav njegovih savremenika prema nesrećnom pesniku. Da li je poštovanje prema velikanima zamrlo u Srbiji?
Živojin Petrović: Pre bih rekao da je zakopano nego zamrlo, jer smo svakodnevno zasuti raznim manje ili više nepotrebnim informacijama i vestima, poluistinama i senzacijama, pa za umne, kvalitetne i nadarene ljude skoro da nema mesta, čak ni u Aleji velikana.
Živojin potpisuje knjigu “Nestvarno a stvarno” 
Imate li svoje bajalice, amajlije i striktna pravila za ulazak u arhive? Da li ste srećne ruke prilikom „kopanja“ po arhivskoj građi?
Živojin Petrović: Pu, pu, pu, nisam sujeveran, ali da se ipak pomerim s mesta, i kucnem u drvo… Šalim se malo, naravno, gde ima obrazovanja – nema vampira. Jedino pravilo koje sledim i redovno ga u svemu primenjujem je upornost. Ta istrajnost je veoma važna, a primetio sam da mnogima nedostaje, i to posebno u današnjem vremenu kada sa jedne strane imate skoro savršenu tehnologiju i znanje, a sa druge, mnoge stvari ne idu baš kako treba, zapinju, pa onda ljudi vrlo lako i brzo odustaju ili pak posežu za amajlijama ili bajalicama. Ukratko, molite se Bogu, ali veslajte ka obali.
Dobri i neobični ljudi
Koga biste od svojih predaka stavili najpre u poglavlje svoje knjige „Dobri i neobični ljudi“?
Živojin Petrović: I sa očeve i sa majčine strane mnogi su bili vrsni, plemeniti i znameniti ljudi – heroji, ali evo ako me baš pitate onda bih izdvojio baba Radenku Lalović. Iako nepismena, ona je postala najbogatija žena na svetu: u bračnoj zajednici sa deda Ilijom izrodila je šestoro dece, pet sinova i jednu ćerku, moju majku, i sva deca su postala genijalni naučnici, profesori, lekari…
Najbogatiji ljudi na svetu Radenka, zvana Beba (1901-1969) i Ilija Lalović (1891-1989), bili su siromašni samo u materijalnom smislu, ali u pravom smislu te reči - bili su 𝐧𝐚𝐣𝐛𝐨𝐠𝐚𝐭𝐢𝐣𝐢 na svetu! Imali su šestoro dece, pet dečaka i jednu devojčicu. Dečaci sa desna na levo: 1. Miroslav Miro Lalović (1926-2016), inženjer, arhitekta, projektant i nadzorni organ na više nacionalnih projekata; 2. Momčilo Moma Lalović (1925-2007), jedan od najomiljenijih profesora matematike u Devetoj beogradskoj gimnaziji; 3. Branislav Branko Lalović (1928-1988), doktor nauka, nuklearni fizičar, naučnik svetskog glasa u oblasti solarne energije, profesor na tri univerziteta u Srbiji; 4. Tomislav Toma Lalović (1929-2013), vrhunski pravnik, funkcioner Grada Beograda i RS; 5. Dragutin Dragan Lalović (1933 - ); doktor nauka, neprikosnoveni fizičar, teoretičar, veliki genije koji se vrlo rano povukao iz nauke; I jedina devojčica u porodici: 6. Zorica Zoki Lalović (1931-2015); vrhunska lekarka starog kova, porodični lekar opšte prakse - moja majka.
„Sreću i ljubav ne možete da kupite“
Jedan od junaka vaših priča, kragujevački Čarli Čaplin, umro je zbog neostvarene ljubavi. Da li bi to vama moglo da se desi?
Živojin Petrović: Dve stvari ne možete da kupite parama – sreću i ljubav. Ja sam imao sreću da me je ljubav oduvek oživljavala, a ne ubijala.
U knjizi „Nestvarno a stvarno“ pišete o Stani Kovačević, koja je toliko volela svog muža, da je, kada je on mobilisan, i sama obukla uniformu i otišla s njim u rat. Koliko vam je trebalo istraživačkog rada da stvorite celoživotnu priču o srčanoj ali anonimnoj Stani?
Živojin Petrović: Imao sam tu nestvarnu, a stvarnu sreću da u nekoliko zapisa, autentičnih svedočenja tadašnjih boraca, kao i pismenog iskaza same Stane, dobijem potpunu sliku. Sa otkrivanjem svakog novog podatka delići su se sklapali u celinu i doveli do zaista nesvakidašnje priče o hrabrosti i ljubavi.
„Ponekad detalj otkriva suštinu“
Kada i gde ste „naleteli“ na istorijsku činjenicu da je šofer jednog od predsednika Narodne skupštine, Dušan Ivanović, postao otac jedine parlamentarne bebe u Srbiji? Da li vam je odmah izašla pred oči scena kako ponosni tata odlazi kod sveštenika da upiše dečaka u knjigu rođenih? Razmišljate li filmski?
Živojin Petrović: Ramišljam režiserski! Čak i zapisujem neke filmske scene koje doživim, ili kroz rad uočim, ali pretežno su to komične, nestvarne slučajnosti, kadrovi koji me zabavljaju i oraspolože, što često dovodi do toga da se sam sa sobom slatko smejem. Eto vidite, i onu čuvenu igricu „priča sam sa sobom“, odavno sam prešao…
Volite li da proučavate stare fotografije, da ih uveličate i istražujete detalje?
Živojin Petrović: Da, obožavam to! Više puta mi se desilo da sam iz neke, na prvi pogled obične stare fotografije, i to upravo uočivši mali detalj, otkrio neverovatne činjenice, povezao neke informacije i kasnije to istražio te pretočio u još jednu nestvarnu, a stvarnu priču.
„Važno je biti korak, ali ne dva, ispred drugih“
Otvorili ste prvu školu za računare, prvu menjačnicu, prvu privatnu poštansku dostavu… Pokrenuli ste prvi časopis o tehnološkim inovacijama. Bili ste prvi prodavac pejdžera u Srbiji. Napisali ste prvi dokumentarni triler u Srbiji. Ima li pionirska medalja i svoju tamnu stranu? Šta se ne zna o pionirima a valjalo bi da se zna?
Živojin Petrović: Nositi epitet inovatora, bilo u naučnim, privrednim ili bilo kojim drugim društvenim oblastima, posebno u sredini koja ne odiše baš visokim obrazovanjem, vuče sa sobom i pregršt nevolja i prepreka, a najveća je sigurno strah kod ljudi koji se javlja od nepoznatog, od novog. Biti korak ispred drugih, primenom inovativnog pristupa, naročito u privrednim aktivnostima, vrlo je važno kako biste se istakli i odmetnuli od konkurencije, ali ukoliko ste već malo dalje otišli sa inovacijama, da kažem dva koraka, onda postoji velika verovatnoća da vas tržište neće razumeti, te samim tim neće ni prihvatiti, jer će strah od tog novog proizvoda ili usluge nadvladati njihovu kupovnu želju. Zato, pored inovativnosti, na ovom tržištu morate i vrhunski balansirati, te hodati po toj ivici budućnosti, a to je opet umeće.
„Valja izgarati u želji da se nešto stvori!“
Izjavili ste da čovek ne može da predvidi sudbinu jednog posla ali da bi trebalo da ga radi srcem. Isplati li se biti pisac, čija olovka piše srcem? Imaju li vaše knjige svetlu budućnost?
Živojin Petrović: Kada poslu pristupite kao da vam je to hobi, kada jedva čekate da ga obavljate, žudite za njim, izgarate u želji da nešto stvorite, popravite, izgradite ili smislite… znajte da vam je uspeh zagarantovan. Sve ostalo je tavorenje bez svetle budućnosti.
Vaša zanimanja su raznolika a uključuju i medicinu. Otkrijte nam kako negujete svoje zdravlje i mladolik izgled?
Živojin Petrović: Pre bih rekao da je za moj, kako vi kažete, mladalački izgled zaslužna sociologija više nego medicina, jer svakodnevni rad, druženje i učenje uz mlade genijalce, vrsne studente i akademce je ono što mi unosi, ali i održava, vedar i mladalački duh, a kada je duh mlad onda je sve lako. Šalu na stranu, svakako da tu i genetika igra važnu ulogu.
Potraga za osnovcima koji nose ime Živojin
Kako se završila vaša potraga za osnovcima iz Srbije koji nose ime Živojin?
Živojin Petrović: Auh, „Živeo Živojin“ je bila fenomenalna akcija! Baš sam srećan što je tako lepo bila prihvaćena u javnosti i medijima, a za ta četiri meseca tokom 2014. godine, kada sam neumorno špartao Srbijom uzduž i popreko tragajući za „malim“ Živojinima, starosti do 14. godina, pronašao sam ih ukupno 24 i mogu vam reći da su svi divni, lepo vaspitani i veoma vredni!
Šta je najnestvarnija stvarna stvar na svetu?
Živojin Petrović: Priroda! Zamislite koliko se i čime se sve čovek trudi da je uništi, da je zaustavi, pokori, koje sve naučne metode kao i one druge upotrebljava da bi vladao prirodom, da bi kontrolisao pojave u njoj, da je zgazi, i opet se ona opire, pobeđuje i uporno toleriše takva ponašanja ljudi. Mi smo realno gosti na planeti Zemlji, „stigli“ smo tek pre nekoliko miliona godina i odmah hoćemo da vladamo njom koja je milijardama godina stara i postojana – e to je stvarno nestvarno.
