Nenad Stanković, organizator Festivala srpskog filma u Torontu i autor serije razgovora na temu korone za MiMagazin: Profesionalni sanjar

U serijal razgovora „Izgleda da nismo sami“ Nenad Stanković je uključio naše ljude iz celog sveta. Ima tu političara i političkih analitičara, lekara, režisera, glumaca, pesnika i pisaca, pijanista i operskih diva, sveštenika, aforističara, novinara…

Naš sagovornik, Nenad Stanković, i glumica Anica Dobra na „Toronto Serbian Film Festivalu“

Festival najnovije produkcije srpskog igranog i dokumentarnog filma „Toronto Serbian Film Festival“ održan je do sada 20 puta. Poslednji put odigrao se početkom novembra prošle godine, kada su naši ljudi u dijaspori i Kanađani koji vole naš film uživali u desetak domaćih ostvarenja: „Delirijum tremens“, „Tesla Nation“, „Revolt“, „Šavovi“, „Ajvar“… Projekcije su pratili razgovori sa gostima, koje je vodio organizator Festivala, Nenad Stanković.
Da ume da pita, zapitkuje, provocira i pažljivo sluša, Nenad je pokazao i u vreme globalne izolacije. Umesto da očajava u vreme pandemije, svaki dan je pravio (i još uvek pravi!) svoj „Korona Gnevnik“, zapravo po jedan online intervju sa aktuelnim ličnostima srpske scene. Bilo je tu političara i političkih analitičara, lekara, režisera, glumaca, pesnika i pisaca, pijanista i operskih diva, sveštenika, aforističara, novinara… Među pedesetak sjajnih intervjua, sačuvanih u formi polučasovnih video zapisa na youtube, facebook strani „Nenad Stankovic“ i portalu www.mimagazin.net, izdvaja se razgovor „Poetika korone“ sa pesnikinjom i esejistom Ninom Živančević iz Pariza, koja je obolela od korone.
Naš sagovornik je i urednik „MiMagazina“, glasila nove dijaspore. Pričamo o svemu pomalo sa Nenadom Stankovićem, „večitim dečakom iz Toronta“. 

Kako biste opisali svoj životni poziv? Da li ste razočarali dečaka u sebi?
Moj životni poziv je da budem sanjar. Čovek sam, dakle, u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu. Došao sam u Kanadu, najbolju od svih poznatih zemalja, gde je kulturni model da se fabrikuju „morgidž pipl“ sa humanim likom. I tu sam pokušao da budem ono što sam bio. Doduše, samo jedan čovek je uspeo u tome, a to je Duško Petričić koji se posle 20 godina u Kanadi vratio u Beograd. Ostao je onaj dečko iz Zemuna, kao što je uvek bio, koji hoće da promeni svet. Uvek ću pamtiti prvo jutro u Torontu, kada sam otišao na Yonge-Eglinton i na toj najpoznatijoj raskrsnici u gradu ugledao Petričića. On mene nije znao, a ja sam ga znao kao čoveka koji je oslikao „Poletarac“ Duška Radovića. Tada sam pomislio da je emigracija lakša kad znaš da je u njoj i Petričić.

Promocija naše kulture u rasejanju
Na dosadašnjih 20 Festivala srpskog filma u Torontu prikazano je oko 150 naših filmova, koje je videlo 40 hiljada gledalaca. Tu manifestaciju svrstavaju u red najvećih promocija naše kulture u rasejanju. Ranijih godina naši filmovi su, posle Toronta, reprizirani u Kičeneru, Otavi, Vankuveru i Čikagu. U nekim od tih gradova osnovani su takođe festivali srpskog filma. 

Kanada je zemlja N01 u svetu po kvalitetu života

Toronto je najbolje mesto koje znam

Kada ste emigrirali u „zemlju drvoseča“, da li je Kanada bila za vas novi ili zaista bolji svet?
Danas je sve bolji svet od pukog preživljavanja koje vidim u bivšoj zemlji. Kanada je najbolje moguće mesto za život, što je naravno subjektivni osećaj koji mediji, sa svojim provincijalnim mentalitetom, stalno pokušavaju da objektiviziraju. Generalno, svet u koje živimo je očajan, ali je Toronto za mene najbolje mesto koje znam.

Festival srpskog filma, koji vi organizujete, finansira se od ulaznica i donacija malih i srednjih biznisa iz Toronta i okoline. Da li ste nekada dobili subvenciju kanadske ili srpske države za svoj rad?
Pomagao mi je Filmski centar poslednje dve godine sa avio kartama za goste, glumce i reditelje. Jednom sam dobio mali grant i od Kancelarije za dijasporu. Suštinski problem je što ne postoji kulturna politika ni svest da je potrebno da se nacionalna kultura promoviše u svetu, te da je mnogobrojno rasejanje pogodan kanal za to.

Nenad Stanković (u sredini) na konferenciji za štampu na ovogodišnjem FEST-u, posvećenoj dvadesetogodišnjici Festivala srpskog filma u Torontu

Pionirska rola

Kada su vam javili da ćete na Festu 2020. imati svoju press konferenciju i svoje veče za koktel, šta ste prvo pomislili?
Pomislio sam da je to put da se institucionalizuje napor entuzijasta da se o prezentaciji srpskog filma i kulture razmišlja na drugačiji način.

Kako vidite svoj doprinos sedmoj umetnosti, da li je bolje prošao srpski film ili kanadska filmska scena?
Ne vidim svoj doprinos filmu. Ono što je možda bitno je da sam bio jedan od pionira (ne jedini) u formiranju naše kulturne publike u Torontu. Srpski film ne može da se poredi sa kanadskim.

Pomišljate li da inicirate Festival kanadskog filma u Beogradu? Kako vidite kanadsku filmsku produkciju?
Upravo sam na ovogodišnjem Festu pokrenuo to pitanje. Kanadska ambasadorka je upoznata sa tom idejom i mislim da je realno očekivati da se o tome razgovara i ovde u Kanadi, kada prođe ovo ludilo oko korone.

Ko je sve bio Nenadov gost u Kanadi?
Među gostima Toronto Serbian Film Festivala bili su: Goran Marković, Nebojša Glogovac, Anica Dobra, Paulina Manov, Zoran Cvijanović, Radomir Andrić, Dragan Nikolić, Katarina Radivojević, Miroslav Lekić, Aleksandar Ćirić, Miodrag Mitić, Slobodan Ivetić, Branislav Trifunović, Kalina Kovačević, Srđan Koljević, Svetislav Bata Prelić, Dragan Bjelogrlić, Slavko Štimac, Ana Marija Rosi i drugi.
U organizaciji našeg sagovornika, u Torontu je gostovala i Nina Živančević, pesnikinja i profesor sa Sorbone, Sanja Domazet, Slobodan Šijan, Lordan Zafranović, Jasmina Vujnović Milošević... Uz učešće filmskih stvaralaca iz Srbije i Kanade, Nenad je organizovao i javni razgovor na temu „Kako snimiti film u Kanadi“.

Sada, za razliku od ranije, svesno perem ruke kad uđem u kuću

Bili ste u Beogradu i na Festu samo dve nedelje pre zatvaranja granica zbog korone. Smatrate li sebe srećkovićem?
Ja ovu pandemiju nisam doživeo kao paniku i strah, pa sam, na putu od Beograda do Toronta, napravio četvorodnevnu pauzu u Parizu, sredinom marta. Tu su nas po ceo dan sa tv ekrana bombardovali vestima da je francuski ministar kulture oboleo. Vratio sam se nekoliko dana pre „zatvaranja“ Francuske i tu sam imao sreće.

Iako je tema bila teška, u vašim razgovorima povodom korone bilo je puno smeha. Da li je tačno da „Samo Smeh Srbina Spasava“?
Ja mislim da je ovo vreme, vreme straha, da je virus medijski i da sada, za razliku od ranije, svesno perem ruke kad uđem u kuću. Ovde su ljudi sa prvim zracima sunca i toplijim vremenom izašli masovno napolje, a tu u Srbiji izgleda kao da je virus dekretom ukinut.

Izgleda da nismo sami
U aktuelni serijal razgovora „Izgleda da nismo sami“ Nenad Stanković je uključio naše ljude iz celog sveta. Pričalo se o tome kako nam korona pandemija menja život i navike, kako utiče na politiku i društvo i kako društvo i politika utiču na koronu.
Zanimljivo je čuti šta su u Skype intervjuu rekli: sveštenik Jovan Marjanac („Da li nas korona udaljava od Boga“); Dragan Đilas („Ovo je gore od devedesetih“); glumac Željko Džek Dimić („Emigrant je šetač po vodi – niti je tamo niti je ovde“); režiser Goran Marković („Diletanti vladaju“); pijanistkinja iz Majamija, Tanja Šurev („Tri klavira protiv korone“); glumac Tihomir Stanić; glumica Marija Maša Dakić iz Njujorka; slikar Nikola Žigon, muzičar Vasil Hadžimanov, politički analitičar Obrad Kesić; urednica Ona magazina, Branislava Mićić („Ljubav u doba korone“); pisac Marko Vidojković („Korona i đubre“); pisac Jelena Lengold; aforističar Aleksandar Baljak; direktor Centra za istraživačko novinarstvo, Branko Čečen („Korona i mediji“)...

„Emigrant je šetač po vodi – niti je tamo, niti je ovde“, rekao je glumac Džek Dimić (na slici u ulozi Tesle) u intervjuu za „MiMagazin“ koji je sa njim vodio Nenad Stanković

„Pravi“ burek sa „pravim“ jogurtom

Čini se da ističete Gorana Markovića, Željka Mirkovića i Džeka Dimića. Koliko su prijateljske veze bitne u vašem poslu?
Kao i u svakom poslu, važna je mreža poznanstava jer vam ona omogućava da lakše realizujete svoje ideje.

U razgovoru sa Jelenom Lengold i njenim suprugom izjavili ste da vi u svemu vidite ljubav. Šta je za vas ljubav?
Ljubav je ljudskost. Sad me je jedan prijatelj pitao zašto intervjuišem Zafira Hadžimanova, ko će to da lajkuje? Odgovorio sam mu da promovišem ljudskost u vremenu „klik kulture“ u kojoj smo se izgubili.

Kakvi smo to „mi“ u Kanadi i severnoj Americi? Da li se na našim terasama stvarno belasaju plastične kace kiselog kupusa, što je primetio još Momo Kapor?
Možda je to i postojalo u početku, ali ti stereotipi se gube jer vas način života tera na to. Mi sada ponekad vozimo sat vremena da bismo kupili „pravi“ burek sa „pravim“ jogurtom.

Inspirisan popularnošću Miloša Bikovića van granica naše zemlje, Nenad Stanković planira da organizuje Biković Fest u Kanadi

Biković Fest

Kojih srpskih jela se nikada ne biste odrekli?
Uvek volim sarmu, ali i za to bi trebalo da vozim više od pola sata. Sad sam prešao na salate…

Postoji li kafana u Torontu gde se okuplja „mi“ društvo a vi pijete vašu džambo-kafu?
Mesta gde se naši okupljaju su disperzivna, kao i mi sami. Ima mnogo takvih „naših“ mesta. Moji prijatelji se okupljaju u poslastičarnici „Hollywood Gelato“ i ja vozim 16 kilometara da bih sa njima popio kafu.

Kada i kako se rodila ideja za „Biković Fest“ u Kanadi? Šta vas fascinira kod Miloša Bikovića?
Ideja se rodila posle susreta sa Bikovićem i glumcem Miodragom Radonjićem na Festivalu srpskog filma u Čikagu. Fascinantna je ta energija mladosti, koja kao da je nestala kod naših ljudi. Bio sam na kanadskoj premijeri ruske komedije„Sluga“ („Holop“) i posle sam pričao o glavnom glumcu, Milošu Bikoviću, sa jednom Ruskinjom i jednom Moldavkom. Važna je činjenica da je Miloš Srbin.

Lipe Beograda

Da li ćete uspeti da preskočite sve prepreke i dovedete reditelja Emira Kusturicu da održi master class na Univerzitetuu Torontu?
Sad posle korone ne mogu da mislim o tome.

Šta pevate ili volite da slušate kada vas „napadne“ nostalgija?
Rok sedamdesetih, jer me podseća na lipe Beograda i druženja kod Hrama u ulici Stojana Protića. I danas tuda prolazim i uvek se setim gde sam nekada provodio vreme sa Vojom N. i Mišom Nosem koji me je „otrovao“ Klarkom Hačinsonom.

Da li meki, baršunasti mrak bioskopske sale može da spoji daljine između vaše bivše i sadašnje domovine?
Pa to nas i spaja jer je jezik koren našeg bića.

Važite za velikog dečaka, koji je poklonio sebe celog ideji da srpska dijaspora u Kanadi ne izgubi kontakt sa maticom. Ima li još dečaka u vašoj porodici koji će nastaviti vaš rad?
Možda, ali prva generacija emigranata je žrtvovana generacija, koja će se možda vratiti jer od penzije ovde neće moći da živi. Naša deca neće, ali će još uvek voleti da dođu u Beograd na „splavarenje“. Njihova deca će se možda ponekad setiti da im je deda bio Srbin.

Pored tradicionalnog Festivala srpskog filma, Nenad Stanković je organizovao u Torontu niz kulturnih događaja

Fotografije: Zolen Jolene, privatna arhiva

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena