Stilista i kreator Igor Todorović o modnom stilu prve dame ex-YU: „Jovanka Broz nije napravila nijednu modnu grešku“

Nije tajna da je preferirala domaće dizajnere i da je njeno prisustvo na modnim revijama bilo od velike važnosti. Posedovala je odeću stranih modnih dizajnera ali je oduvek imala daleko veću naklonost ka domaćoj industriji

Tekst i fotografije: Branislava Mićić

„Jedina stvar koja nas čini jedinstvenim je nasleđe“, kaže Igor Todorović, modni kreator, stilista i autor izložbe „Jovanka Broz u boji“, koja je otvorena do 30. novembra u Holu RTS u Takovskoj 10. Sa našim sagovornikom, nekada modnim urednikom mesečnika Cosmopolitan i prvim urednikom Fashion TV u Srbiji, sada vlasnikom ateljea „Igor Todorović“, razgovaramo o modnom stilu Jovanke (Budisavljević) Broz (1924 – 2013), koja je ulogu prve dame ex-Jugoslavije igrala skoro tri decenije.

Ona magazin: Kako biste ocenili Jovankin stil oblačenja u svečanim prilikama?

Igor Todorović: To je stil koji je definitivno potvrđivao njenu ulogu prve dame i obaveza koje je, u vremenu dok je ona to bila, imala. Vrlo je vodila računa o protokolu u svakom, i najsitnijem detalju. O tome svedoči prva haljina u kojoj se predstavila kao supruga Josipa Broza 1952. godine, tokom susreta sa Entoni Idnom, koji je po protokolu bio white tie (susret u fraku). Jovanka ne greši ni u najmanjem kontekstu u neverbalnoj manifestaciji.

Do njenih poslednjih pojavljivanja, kasnih sedamdesetih, ona ne pravi grešku u odevanju. Zadržala je stil supruge državnika, koja pod njegovim plaštom, metaforično rečeno, igra svoju ulogu jako dobro. Jovanka Broz i te kako poštuje i promoviše, kako domaću tekstilnu industriju, tako i zanatstvo. Vezilje prenose na njenu odeću motive jedne velike zemlje sa različitim etno nasleđem.

Ona magazin: Ko je radio Jovankine haljine?

Igor Todorović: Ova kolekcija, koja broji jako veliki broj njenih ličnih odevnih predmeta, itekako govori o razvoju Jovanke Broz u kontekstu toga što je poručivala i volela da nosi. Na samom početku vidljiv je uticaj krojačkih radionica koje su oslonjene na pozorište. One su nakon Drugog svetskog rata bile u poziciji da izrade haljine tog kalibra i ranga, odnosno za povode koje je Jovanka imala. Tu se vidi zanatstvo blisko kostimografima u sitnim detaljima, delovima koji su dodavani unutar haljina i završnoj obradi.

Naredni korak je svakako njena saradnja sa riječkim i zagrebačkim ateljeima, odnosno krojačkim radionicama, koja je trajala godinama. Nažalost, zbog nekog protokolarnog razloga, etiketa nema. Stoga mi nemamo uvida na prvu loptu koji su sve brendovi u pitanju. U Jovankinom garderoberu imali smo priliku da vidimo i nekoliko haljina i predmeta koji imaju etiketu. Izložba uključuje jedan model koji prati skica haljine, koju je napravio veliki srpski dizajner Aleksandar Joksimović. On je u određenom periodu uticao na Jovankin stil odevanja. Vidi se da su imali interakciju, da je ona iznosila svoje zahteve a on svoje, koji su se ticali njegove lične estetike.

Naravno, tu je i Mirjana Marić, veliko ime regionalne modne scene. Ako je Aleksandar Joksimović bio naš Iv Sen Loran, ona bi mogla da nosi titulu naše Koko Šanel. Pored njih, tu je i Žuži Jelinek, koja takođe učestvuje u odevanju Jovanke Broz. Na izložbi su i nezaobilazni komadi Klare Rotšild iz Budimpešte, kao važnog predstavnika estetike Istočnog bloka. Brojne haljine koje je ona izradila za Jovanku Broz i koje se nalaze u zbirci, oslanjale su se ustvari na trag visoke mode. Na izložbi je jedna takva haljina, koju prati čak i obuća rađena u istoj tkanini od koje je izrađen i mantil.  

I naravno, ono što ne smemo da zaboravimo, jeste saradnja sa Anđelkom Slijepčević. Anđelka je obrazovala mnogo ljudi, koji su se kasnije bavili modom.

Lepo je što su u kolekciji nađeni crteži Anđelke Slijepčević i Aleksandra Joksimovića, Jovankina prepiska sa gospođom Klarom Rotšild… Saradnja sa kreatorima se nije svodila na to da Jovanki neko pošalje haljinu nego je ona itekako uticala da se sprovedu njene modne odluke. Njen izbor je lavirao ka krućim materijalima, od brokata koji je često dekorisan srmovezom do šantung svile u poslednjoj fazi.

Što se tiče velikih svetskih brendova, njih takođe ima u okviru zbirke, naročito u galanteriji. Mislim da ćemo tek otkriti odevne predmete koje je Jovanka Broz naručivala kod poznatih brendova i koji su rađeni po meri, ali to je predmet dalje analize, konzervacije, rekonstrukcije, pa i saradnje sa relevantnim ustanovama u zemljama Evrope koje itekako znaju da procene da li se radi o, primera radi, Diorovom ili Šanel komadu u njenom garderoberu.

Ona magazin: Znači li to da Jovanka nije bila štedljiva, kada je u pitanju garderoba?

Igor Todorović: Ne mogu da kažem da nije bila štedljiva, iz prostog razloga što smo svedočili na mnogim haljinama da ih je korigovala i prepravljala, što će reći da ih je nosila u više prilika. To i jeste kamen spoticanja jer mi ne možemo da uspostavimo prvi krojni list, da bismo možda lakše došli do spoznaje da li je to ovaj ili onaj brend, ovaj ili onaj dizajner.

Jovanka Broz je kupovala odevne komade koji će da imaju trajanje, nije bila konzument na nivou današnje blogerke, to je sigurno. Gledala je da kupi kvalitetne tkanine i sudeći po nekim delovima zbirke na kojima su nađeni kartoni sa parčićima tkanine, ona se vrlo razumela u materijale koji njoj odgovaraju. Otuda smo srećni što su se njenim izborom brokata te haljine, koje su stajale u dosta teškim uslovima, održale i sačuvale.

Nažalost, sve haljine koje su u laganijim materijalima, u muslinima, organdin svilama, načeo je zub vremena i one čekaju svoju konzervaciju da bi bile pokazane javnosti.

Ona magazin: Pomenuli ste i Jovankinu majorsku uniformu. Zašto nju niste izložili u holu RTS?

Igor Todorović: Postojao je narativ da je Jovanka izašla iz Titove Užičke u spavaćici, međutim posle njene smrti nađen je u kući u Bulevaru mira dosta integralan garderober. U njemu se krije jedna životna priča žene koja izlazi iz rata i postaje prva dama, a završava se njenim silaskom sa javne scene na Titovoj sahrani 1980. godine. Na izložbi postoji jedan komad – toka koju je nosila tom prilikom. Majorska uniforma pokazuje Jovankine početke u silueti, u smislu njenih proporcija koje je tada imala i izmene proporcije kroz vreme. Uniforma će sačekati da se reparira (moljci su pobedili čak i Nemce) i onda pokaže. Ona svedoči na jedan dirljiv način da je Jovanka čuvala uspomenu na vreme kada se borila, kada je bila komesar, kada je ranjavana dva puta… Dobra vest je da su sačuvani svi komadi koji su tu uniformu sačinjavali.

Ona magazin: Kako je došlo do toga da baš vi budete „glavni i odgovorni“ za izbor haljina Jovanke Broz?

Igor Todorović: Sticaj okolnosti je hteo da se porodice Budisavljević i Aleksić odluče za mene, mada sve potiče, hajde da kažemo, od gospođe Mirjane Menković, muzejske savetnice, koja je Jovankinu garderobu pažljivo čuvala u Etnografskom muzeju, kao neku vrstu zbirke koja nije vlasništvo muzeja. Ona je napravila taj koncept sa mnom a ja sam iz nekih mojih modno-umetničkih pobuda primarno želeo da vidim jednu vrstu svedočenja o estetici socijalizma, isključujući iz toga ideologiju i politiku. Mnogi ljudi to stavljaju u taj kontekst a to apsolutno nije tačno jer ono što je važno jeste da ta zbirka govori o vremenu jedne etikecije, prihvatanja i praćenja protokola, i poštovanja tekstilne industrije i modnih dizajnera.

Mi, kreatori u savremenom svetu, mnogo puta smo neko ko ispunjava želje a ne neko ko radi velike priče poput onih koje su radili naši prethodnici. Mene je to vokacijski zanimalo jer sam imao priliku iz prve ruke da Jovankine haljine otvorim, da vidim kako su se one dorađivale i završavale s unutrašnje strane. Karijerno, ne vidim momenat koji je meni ultimativno važan.

Ideja je da ta zbirka i ostatak izložbe, preko 1000 Jovankinih odevnih stvari, nakon mukotrpnog puta od ustanove do ustanove, bude deo nekog muzeja ili institucije kulture, gde će se započeti konzervacija. Oni sada odlaze u Muzej grada Beograda, čiji je direktor Jelena Medaković.

Ona magazin: Kako ste se odlučili da izložba bude postavljena u Holu RTS?

Igor Todorović: To je rezultat moje upornosti da pokažem da je „dramaturgija“ u predstavljanju intimnih predmeta izuzetno važna (Svaki odevni predmet je vrlo intimna stvar, ne samo intimni veš). U razgovoru sa članovima porodica Jovankinih sestara, ja sam predložio RTS za izložbeni prostor i oni su to prihvatili, pogotovo što RTS ima seriju koja je počela da se emituje „Jovanka Broz i tajne službe“. Ne bismo uspeli u ovoj ideji bez bezrezervne podrške članova tima RTS: Duške Vučinić, Ana Marije Simonović i Suzane Gligorijević koja je pravila lutke po meri Jovanke Broz.

Od saradnika moram da pomenem, osim gospođe Mirjane Menković koja je veliki poznavalac ove teme, i Maju Davidovac, i Marinu Medenicu, i Olgu Mrđenović, kao ljude koji su koautori ovoga svega jer smo mi zajedno imali cilj da izguramo tu priču. Ja sam neko ko veruje da su na putu do cilja mnogo važniji saputnici nego sam cilj.

Interes koji je izazvala mikrocelina onoga što Jovanka Broz ima u kolekciji, izuzetno je veliki od strane regiona, od strane različitih inostranih ustanova koje zovu, od strane diplomatskog kora u Beogradu. Broj posetilaca je impresivan. To je za mene najveći kompliment jer smo postigli to što smo želeli – da pokažemo da, pored svih trendova koje moda može da ima i pored svih boja koje moda može da donese, Jovanka Broz u svojoj prezentaciji ima neku svoju boju. Ona je obojena ulogom prve dame, ali i onim što je ona bila kao žena, njenim estetskim principom, njenom brigom o detaljima…

Mi danas živimo u vizuelnom svetu i jako je važan neverbalni manifest. On odnosi 70 posto utiska a samo 30 posto odnosi verbalni manifest. Jovanka Broz je neverbalni manifest igrala fantastično. U prilog tome ide podatak da je nju tek početkom sedamdesetih prvi put neko čuo na televiziji da govori. Ranijih godina ona je zaista komunicirala, sa stranim državnicima i sa zemljom u kojoj je bila prva dama, neverbalno.

Na izložbi o Jovanki vidi se takođe i slika, vrlo tendenciozno izabrana, kada ona odlazi u Rusiju prvi put sa Titom u zvaničnu posetu. U moru mrtvih, opskurnih boja, Jovanka Broz kao prva dama tadašnje zemlje predstavlja se ništa manje nego u jednoj haljini koja je u potpuno svetlim tonovima. Ona je na neki način estetsko svetlo u tom vremenu iza gvozdene zavese.

Ali da ne romansiramo stvari, ono što je važno jeste da se Jovanka Broz nikad nije pojavila u nečemu što etički nije tačno. Ona se uvek pojavljivala u elementima koji su jasni, kod kojih se zna od početka do kraja šta njima hoće da se kaže, pri tom Jovanka Broz nije žena koja je rođena u Šenbrunu ali jeste žena koja je rođena da shvati svoju ulogu. Haljina i žena se prepoznaju. Kreatori nikad nisu obukli Jovanku u minjak sa karnerom a možda je te godine to bilo hit.

Nama generalno danas najviše nedostaje etika, ako sam ja pozvan da o tome govorim. Ono što  me raduje jeste da i studenti sa Akademije primenjenih umetnosti žele da dođu da vide ovu izložbu. Ne bi trebalo da je gledaju kroz estetiku već etiku, jer je njihov posao sutra, kao i moj danas, primarno etika. Moj cilj je uvek da žena bude lepa a ne trendi obučena. Stalo mi je da žena bude u prvom planu, a haljina da je prati.


Među tokama je i ona koju je Jovanka nosila na sahrani Josipa Broza Tita 1980. godine
Toke i turbani
Jovanka Broz izgradila je sopstveni stil zahvaljujući besprekornim modnim detaljima kao što su rukavice, naočare za sunce, male damske tašne, a prepoznatljiva je bila i po šeširima tiša krilo, rajf, toka, kloš, turban... koji su pratili njenu karakterističnu frizuru.
Izložene toke i turbane ručno su radile jugoslovenske i evropske modistkinje: Rozi iz Zagreba, Beatris iz Ciriha, Gimpl iz Budimpešte.

AKO VOLITE SVEČANE TOALETE

…evo još šest protokolarnih haljina Jovanke Broz i fotografija koje svedoče o političkim trenucima u kojima ih je nosila.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.