„Ne zaboravite na one koji su vas stvorili, strpljivo odgajali i čuvali“, poručuje slikarka Snežana Miljković

Prva samostalna izložba slika Snežane Miljković „Iskrice“ otvorena je 13. maja u rezidenciji Ambasade Kipra u Beogradu. Neobično je što slikarka radi kao šef kabineta starešine Hrama Svetog Save, što je godinama pisala za rubriku „Iskre pravoslavlja“ u Ona magazinu i što je izložbu posvetila babi Anđi i dedi Radovanu

• 

• 

• 

• 

Snežana Miljković je jedno veliko iznenađenje. Jedno hodajuće Čudo.

Samouki pisac. Samouki slikar. A iznad svega samouki čuvar tradicionalnih vrednosti, upletenih u niti pravoslavlja.

Umetnički pupoljak Snežaninog bića, koji se upravo rascvetao, nikao je kraj ognjišta njene babe Anđe i njenog dede Radovana. Zato je kod nje sve spontano, radosno, toplo… i čudesno u isto vreme.

Zahvaljujući njenim „Iskrama pravoslavlja“, koje je pisala iz meseca u mesec za Ona magazin, a koji bi mogli da se pretoče mirne duše u knjigu, njeni čitaoci će lako uroniti u tajni svet Snežaninih slika. To je zato što su slike potekle iz istog izvora, iz snažnog pravoslavnog nadahnuća. Stoga nose nazive: „Vrbica“, „Cveti“, „Babina lira“, „Sve moje nežnosti“…

Kada se udruže reč i slika, kao kod Mome Kapora ili Vinsenta Van Goga koji je pisao redovno pisma svom bratu, dobijamo putokaz da prodremo u dušu umetnika sve do one najtananije njene niti. Da razumemo svaku misao i svaki osećaj koji on želi da nam prenese. I samim tim, da razumemo i svoju dušu i spoznamo još nerasplamsane iskrice u njoj.

• 

• 

• 

• 

Snežanine slike svedoče da je umetnost dar od Boga ali i da je iskra umetnosti uvek u našem detinjstvu. Zato Snežani skidamo kapu što je svoju prvu izložbu slika posvetila babi Anđi i dedi Radovanu. Starinama koji su je čuvali i pazili u selu Pribeljci, u Janjskoj oblasti u Republici Srpskoj.

Oni su bili i junaci Snežaninih članaka u Ona magazinu, zajedno sa njene tri tetke, monahinje, koje su potekle sa istog ognjišta.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da je Snežana jedina koja je pravoslavlje u tradicionalnoj srpskoj kući i stubove pravoslavne vere, poput svetih tajni, običaja vezanih uz crvena slova i navika potrebnih da sačuvamo čisto srce, opisala na jedan popularan način, ali je sigurno da se takve teme, takva toplina u iskazu i takvo bogatstvo duhovnog sadržaja retko sreću.

• 

• 

• 

U tekstovima Snežane Miljković, posvećenih pravoslavlju, ima i literarnih začina koje je ona kasnije pretočila u slike, poput stidljivih krokusa, bolešljivog marta i suncem obasjanih narcisa; ima i prozorljivih momenata poput sna koji opisuje u tekstu iz marta 2014. godine gde vidi Svetitelja sa slikarskom četkicom u ruci, ali pre svega ima sećanja na one koji su je stvorili, strpljivo odgajali i čuvali… 

• 

• 

• 

• 

Da biste i vi spoznali koliko su tesno povezani Snežanini članci i Snežanina prva izložba „Iskrice“, prenosimo vam odlomke iz jednog njenog teksta za rubriku „Iskre pravoslavlja“ u Ona magazinu.

…….

ČUVARI

U duhu Vaskrsa i predstojećih praznika, želim sa vama podeliti sećanja iz kojih su i nastale ,,Iskre pravoslavlja“. Bila su to neka druga vremena. Mama je morala da počne da radi već kada sam ja napunila tri meseca. Čuvali su me – baba i deda.

……

Jutro je počinjalo – molitvom. „Oče Naš“, tri puta, „Bogorodice Djevo“, tri puta i „Verovanje“, jednom. Bilo je to pravilo za nas, decu, koje se održalo do današnjeg dana.

Ipak, same babine molitve, bile su to posebne priče, beskrajno duge rime iz neke davno izgubljene duhovne lire.

……

I upravo te ikone iz babine i dedine sobe, bile su moje prve slikovnice. Velika, svetlo plava ukoričena knjiga, bila je moje blago. Otvarala bih je nasumice i terala babu da mi priča, onako, po slikama. Bila je to Biblija.

……

Postili smo i kao deca. To se podrazumevalo. Ipak, nekako, baš tada, najslađe bismo jeli. Braca bi uzeo komad vrućeg domaćeg hleba i čašu soka od višanja a ja, ja sam volela alvu. Babina alva bila je mekana i slatka taman toliko koliko treba. Propržila bi brašno i šećer u savršenoj razmeri i fantastičan miris bi se raširio po sobi. Naravno da sam probala mnogo puta kasnije da napravim isto, ali bez uspeha.

……

Deda je bio stolar – drvodelja. Nema te kuće u okolini gde njegova vredna ruka nije ostavila svoj trag. Kao što nema ni slučajnog putnika koga on nije svratio na kafu i rakiju. Moje prve igračke bile su – ćutice. Bile su to kockice, otpaci obrađenog drveta koje dedi nisu bile potrebne. Naučila sam da razlikujem hrast, bukvu, orah; suvo i sirovo drvo. Naučila sam da razlikujem dobro i loše, i tišinu od tišine.

……

Šta god da mi se dešavalo – moj deda je to uvek znao. Osetio bi i u pravom trenutku, bio bi tu. Da zagrli, da obriše suze, da kaže pravu reč i podrži. Upravo ta bezuslovna podrška na čudesno miran način podizala me je do nebesa. I uvek dovodila do savršenog rešenja.

……

Deda je govorio da ako se vrata kupatila često otvaraju, unutrašnja toplota će brzo izaći napolje. I duša onoga ko mnogo govori, čak i o dobrome, kroz ta vrata reči ispušta svoje sećanje. Na taj način, najčistije misli odlaze i sledi neuredna navala smetenih pomisli. Blagi Duh beži od pričljivosti a, ćutanje je, naprotiv, blagotvorno. I tako, i danas, ćutanjem razgovaram.

---

I za kraj, još nekoliko fotografija…

• 

•