Narodna verovanja u vezi beba: Kako se čuvaju novorođenčad?

Kako je u prošlosti, u uslovima koji su vladali u srpskim selima, smrtnost porodilja i novorođenčadi bila velika, ishod rađanja bio je neizvestan. Zbog toga je na našim prostorima postojao čitav sistem propisa i zabrana kojih se morala pridržavati i porodilja i članovi njene porodice.

Sam porođaj i period od 40 dana nakon njega činili su celinu koja je u narodu nazivana babinama. Ovaj period bio je najkritičniji i za majku i za bebu, i zato se njihovoj zaštiti pridavala naročita pažnja. Naime, u ovim danima se u organizmu porodilje događaju regresivne promene, dok se organizam novorođenčeta postepeno prilagođava novoj sredini.

Te prirodne opasnosti kojima su izloženi majka i dete, u svesti naroda su poprimile natprirodni karakter. Verovalo se da se bolest ili smrt majke i novorođenčeta tokom ili nakon porođaja događaju kao posledica delovanja natprirodnih sila i bića, ali i ljudi sa natprirodnim osobinama.

Kritičnih 40 dana

Porođajni demoni, u narodu poznati kao „babice“, delovali su 40 dana, a mogli su doneti bolest i majci i detetu. Zamišljani su kao nevidljiva bića, koja su aktivna samo noću jer se plaše svetlosti. U borbi protiv ovih demona najsigurnija strategija je bila zadržati što duže porodilju i bebu u kući.

Tokom babina porodilji nije bilo dozvoljeno da izlazi napolje, a još manje da iznosi novorođenče. U nekim krajevima je ova zabrana važila samo noću, kada je delovanje demona najopasnije. Ako bi izlazak porodilje iz kuće bio neophodan, najčešće bi se štitila vatrom, odnosno nosila bi sveću, s obzirom da se verovalo da se babice plaše svetlosti, naročito od vatre.

Međutim, ni pod okriljem doma porodilja i beba nisu bili potpuno bezbedni. Najsigurnija zaštita vatrom primenjivala se i u samoj kući, i ona se nije gasila do isteka kritičnih 40 dana.

Crven konac

Prostorija u kojoj su boravili majka i dete morala je biti stalno osvetljena, a postojao je i običaj da prvih tri do sedam dana neko od ukućana stalno dežura kraj njih. Takođe, porodilja i novorođenče su bili okruženi raznim predmetima kojima su pripisivana zaštitna svojstva. To su bile različite „hamajlije“. Pored kreveca, ispod jastuka ili dušeka stavljali su se oštri i šiljati predmeti ili su ih kadili materijama neprijatnog mirisa. Često bi i majka i dete bili opasani crvenim koncem, ili bi im se on vezivao oko ruke, što je običaj sačuvan i do naših dana.

Porođajni demoni mogli su nauditi novorođenčetu i preko pupka i posteljice. Zbog toga je presecanje pupčane vrpce bilo praćeno magijskim radnjama, a ovi produkti porođaja čuvani su na sigurnom. Za decu koja su se rađala ‘u košuljici’, verovalo se da će imati naročite moći i sposobnosti.

Urokljive oči

Ni dečije pelene se nisu iznosile iz kuće od zalaska do izlaska sunca. U nekim krajevima to je pravilo bilo na snazi samo u kritičnom periodu od 40 dana, a negde dokle god se dete prepovijalo. Ako bi se ipak desilo da pelene ostanu napolju i nakon što je pao mrak, ukućani bi ih kadili na vatri ili dimu tamjana, ili bi ih prosto ponovo oprali.

Pored demona, novorođenčetu su mogli i ljudi naneti zlo, naročito oni sa urokljivim očima. Svako ko je dolazio da poseti majku i dete predstavljao je potencijalnog urokljivca, te se morao i ponašati na odgovarajući način. Posetioci nisu smeli upadljivo da posmatraju dete, da mu se dive ili čude njegovom izgledu.

Dolazak suđenica

Osim zaštite novorođenčeta, ukućani su pokušavali da utiču i na njegovu budućnost. Nakon samog porođaja, uglavnom pri prvom prepovijanju deteta, različitim magijskim postupcima pokušavalo se delovati na njegove fizičke i psihičke osobine. Recimo, krvlju s pupka su mazali bebine obraze da bi ona bila zdrava i rumena.

Međutim, sve te radnje su imale ograničen domet jer se verovalo da se o sudbini novorođenčeta odlučivalo treće noći po njegovom rođenju, kada su dolazile suđenice. One su odlučivale koliko će dete živeti i kakav će život imati.

Dete je postajalo legitiman član zajednice nakon rituala krštenja, koji se odvijao pod okriljem crkve. Tom prilikom dete je sticalo i vlastito ime.

Krštenje je spas

Dete se nije krštavalo neposredno po rođenju, već se čekalo da malo ojača. Mada je bilo odstupanja i odlaganja, uglavnom se to vršilo kad dete napuni mesec dana, obično na neki praznik i posle službe. Krštenju se pridavao veoma veliki značaj, jer pustiti dete da umre pre krštenja smatrano je velikim grehom. Duše takve dece, verovalo se, nisu mogla da nađu svoj mir i lutala su svetom, nanoseći zlo bližnjima, naročito porodiljama i novorođenčadima.

Kako bi se to sprečilo, bio je običaj da sveštenik odmah po rođenju da detetu privremeno ime koje bi se koristilo samo do krštenja. Kada bi dete bilo bolešljivo ili slabo, roditelji su mogli da ga krste i pre predviđenog roka, kod kuće, bez prisustva sveštenika. Tek nakon krštenja, kum je objavljivao ime deteta, jer se verovalo da bi ono u suprotnom umrlo.

Obredno šišanje

Značajan ritual bila je i strižba, odnosno prvo obredno šišanje deteta. U nekim krajevima se vršila odmah po rođenju, a negde na dan krštenja. Postriženu kosu bi uglavnom slepili voskom i čuvali na nekom skrovitom mestu. Šišanje je obavljao kršteni kum, ali je to mogla biti i neka druga osoba, koja je nazivana šišanim kumom. Naročito se vodilo računa o njegovom izgledu, snazi i zdravlju, jer se verovalo da će kumče biti nalik na njega.

Obred povojnice takođe je bio veoma značajan. Negde se obavljao na dan krštenja, a negde nedelju-dve po rođenju. Nedeljom ili za vreme praznika kum, kuma i žene iz rodbine dolazili su da roditeljima čestitaju prinovu.

Tom prilikom su donosili obredne kolače i pogače. Kumov kolač je bio najznačajniji i lomio se iznad glave deteta. U nekim krajevima se jedna polovina stavljala na sto, a druga na policu, kako bi se uticalo na rast deteta, tačnije verovalo se da će porasti do te police.

Rođenje blizanaca se u nekim krajevima smatralo nepovoljnim, pa se verovalo da je bolje da jedan umre da ne bi drugom uzimao sudbinu.

Zli nekrštenici

Nekada se dešavalo da žena rodi mrtvo dete. Za takvo dete se verovalo da su ga udavile babice. Mrtvorođena deca, kao i deca koja su umrla nekrštena, nisu se sahranjivala na groblju, već u dvorištu ili voćnjaku. Demoni nastali od duša mrtvorođene ili nekrštene dece u narodu su nazivani navima, nekrštenicima ili drekavcima. Najdelotvornije sredstvo zaštite od ovih bića bila je vatra, jer bi u njenoj blizini sagoreli. Zbog toga je vatra stalno gorela u kući u kojoj se rodilo dete.

Piše: Sanja Miloradović, diplomirani etnolog

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena