„Većina naroda na Balkanu dobila je svoju slobodu tek posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, a Srbija ima crkveni i državni kontinuitet više od 800 godina. Srbi bi trebalo da se ponašaju kao arbitri slobode, duhovnosti i međusobne kulture a ne da se stalno mere sa sebi neravnopravnim“, kaže akademik Radmilo Petrović
U prvoj Oksfordovoj enciklopediji uspešnih Srba iz 2016. godine, akademik Radmilo Petrović (72) upisan je kao prof. dr arheolog i istoričar umetnosti, koji je sistematizovao vizantijske krstove i dizajnirao krst Svetog Save. Naš sagovornik sada uživa u penzionerskim danima i priseća se dogodovština sa studentima, budući da je bio profesor istorije umetnosti skoro 20 godina, profesor istorije osam godina i profesor dizajna skoro 30 godina na likovnim i primenjenim akademijama.
Diplomirao je na dve katedre na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Njegov magistarski rad „Priručnik za zlatarstvo Avara“, koji je odbranio na Katedri za arheologiju 1977. godine, otvorio mu je vrata Instituta za istraživanje staroslovenske arheologije u Prilepu. Doktorska disertacija „Nalazi metalnih krstova vizantijskog kulturnog kruga na Balkanskom poluostrvu i jugoistočnoj Evropi“ iz 1992. godine, kumovala je njegovom imidžu najvećeg srpskog stručnjaka za vizantijske krstove.
Napisao je 35 knjiga, udžbenika i monografija, od čega je najvažniji „Rečnik vizantijskih krstova“. Hobi su mu crkveni enterijeri. Član je Filozofskog društva jugoistočne Evrope, čiji je glavni ideolog bio dr filozofije Željo Želev, kasnije predsednik Bugarske. Uz pomoć albanskih, turskih i rumunskih filozofa, društvo je preraslo u najelitniju filozofsku asocijaciju Balkana, u kojoj je Radmilo zadužen za etička pitanja.
Radmilo Petrović sa direktorom Filozofske asocijacije, Ivanom Kalčevim 
Ona magazin: Upisani ste u knjigu „Uspešni ljudi u Srbiji“ iz 2016. godine, iza koje stoji „Oxford’s Book“. Da li vas je to iznenadilo?
Prof. dr Radmilo Petrović: Jeste. To je samo znak da neko u Srbiji prati one uspešne.
Ona magazin: Šta je za vas uspeh?
Prof. dr Radmilo Petrović: Uspeh je uvek merilo kvaliteta rada a i društveno priznanje na neki način.
„Kada je učenje u pitanju, moj uzor je Šliman“
Ona magazin: Završili ste dva fakulteta, magistrirali i doktorirali. Da li ste razvili neku svoju metodu učenja?
Prof. dr Radmilo Petrović: Kada je učenje u pitanju, moj uzor je Šliman. Kada bi odlučio da nauči nešto, radio je po 18 časova dnevno mesec ipo dana. Tako je savršeno naučio 12 jezika, živih i mrtvih.
Ona magazin: Napisali ste 35 knjiga, između ostalih: „Apoteoza – rečnik oboženja“, „Rečnik vizantijskih krstova“, „Rečnik misterijskih inicijacija“, „Bogumili“, „Milanski rez Konstantina Velikog“… Koju biste od njih izdvojili kao vaše životno delo?
Prof. dr Radmilo Petrović: Najvažnija moja knjiga je „Rečnik vizantijskih krstova“. To je rekonstrukcija celokupne vizantijske crkvene organizacije, kroz 2000 dosijea vezanih za krstove nađene na grudima pokojnika. U blizini grobova bile su i crkve kojima su pokojnici pripadali. Tako sam krstovima, prvi put u nauci, dao hronološki okvir.
Uz majku i oca koji su se bavili slikarstvom, Radmilo se latio kičice sa pet godina a njegov brat sa četiri
Gore levo: Prvi autentičan rimsko-vizantijski krst s početka šestog veka, koji je nađen u formi keramičke opeke sa tekstom: Krst Isusa Hrista omogućava pobedu sada i u budućnosti svakom onom koji je hrišćanski vernik, tj. koji se u njega uzda.
Gore desno: Radmilo sa svojom slikom kraljice Marije i komadom iz kolekcije „Vizantijski nakit“, uslikan za članak u Politikinom „Kulturnom dodatku“ nedeljom
Ona magazin: Kome su vaše knjige namenjene?
Prof. dr Radmilo Petrović: Istoričarima umetnosti, arheolozima i istoričarima Vizantije.
„Profesor bi trebalo da potakne fizičku izdržljivost studenata“
Ona magazin: Kojeg se profesora iz vremena kada ste vi bili student najčešće setite i zašto?
Prof. dr Radmilo Petrović: Najradije se sećam mog prvog mentora, profesora Jovana Kovačevića, arheologa i najboljeg znalca seoba naroda, što je tema na kojoj sam magistrirao. Potom bih naveo profesora Božidara Ferjančića, direktora Vizantološkog instituta i profesora vizantologije, kod koga sam doktorirao. Ali najbolje pamtim, i najviše volim, akademika i profesora Dragoslava Srejovića. On je mom magistarskom radu „Priručnik za zlatarstvo Avara“ dao ocenu doktorata, što je kasnije ubrzalo moj naučni napredak.
Ona magazin: Kakav ste vi bili profesor tokom četiri decenije univerzitetske karijere? Na čemu ste insistirali kod svojih studenata?
Prof. dr Radmilo Petrović: To moraju moji studenti da kažu. Ono što ja mogu, jeste da iznesem kako sam ja razumeo profesuru kao životni poziv. Za mene je prevashodno da profesor ima ljubav prema svom poslu, a potom da probudi ambiciju kod studenata i potakne njihovu fizičku izdržljivost. Ko nije u stanju da najmanje tri meseca uči osam do deset časova dnevno, taj ne bi trebalo ni da se upisuje na fakultet.
Ravnopravnost polova je stvar ljubavi
Ona magazin: Okruženi ste damama: supruga Ljiljana, ćerka Jelena, unuka Sunčica… Da li su, po vama, žene ravnopravne sa muškarcima?
Prof. dr Radmilo Petrović: Na vaše pitanje odgovorio bih takođe pitanjem: Da li su muškarci ravnopravni sa ženama? To samo ljubav jednih prema drugima može da zna.
Ona magazin: Šta se desilo sa muško-ženskim odnosima? Zašto je homoseksualizam obojio prve decenije 21. veka?
Prof. dr Radmilo Petrović: Kada su u pitanju odnosi između žena i muškaraca, danas se stvar u osnovi promenila. Žena nosi na svojim leđima ovaj 21. vek. Da li ona može sve da postigne: karijeru, ljubav i vaspitanje dece? Može, ali po koju cenu! Sa druge strane, muškarac je u potpunosti inferioran jer više, u odnosu na ženu, ni u čemu nema dominantnu ulogu. Mislim, takođe, da muškarci ne žele stvarno da pomognu ženama kako bi one iznele sve svoje enormne obaveze. To bi trebalo da se čini iz ljubavi, jer to se iz ljubavi i radi. Ali danas strasti ima na pretek a strast je uvek stvar prolaznog trenutka. Ljubav je kontinuitet, pre svega u braku. To izgleda većina muškaraca nedovoljno razume i u tome je problem.
„Srbima nedostaje globalni mentalitet vođe“
Ona magazin: Po krvi ste Crnogorac, Srbin i Hrvat. Na Kosovu i Metohiji proveli ste skoro 20 godina. U Bosni i Hercegovini bili ste profesor takođe gotovo 20 godina, u Makedoniji 12… Otkuda netolerancija među narodima Balkana? Da li smo žrtve političke i verske manipulacije?
Prof. dr Radmilo Petrović: Manipulacija je sigurno ključna, ali mislim da Srbima, njihovoj državi i crkvi, nedostaje globalni mentalitet vođe. Većina naroda na Balkanu dobila je svoju slobodu tek posle Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, a Srbija ima crkveni i državni kontinuitet više od 800 godina. Srbi bi trebalo da se ponašaju kao arbitri slobode, duhovnosti i međusobne kulture a ne da se stalno mere sa sebi neravnopravnim.
Ona magazin: Gledano iz ugla srpske baštine na Balkanu, da li su naši preci bili tolerantniji?
Prof. dr Radmilo Petrović: Cara Dušana je tolerancija navela da napravi državu Srba, Grka i Albanaca. U srednjem veku, ako je neka teritorija bila nacionalno obeležena (na primer Bugarska), niko nije želeo da je prisvoji kao svoju. Balkan je od rimskog doba nazivan Ilirijom, iako su tu davno živeli Iliri. Tako bi trebalo postupati i danas. Kosovo je pojam iz srpske istorije i on mora takav da ostane, a narodi koji tu žive, da bi imali pravo na taj prostor i na kulturnu baštinu koju su zatekli, moraju to uvek da ističu kao „srpsku civilizacijsku baštinu“. Negacijom srpstva i Srba na Kosovu, oni automatski gube svoj sadašnji status. Ispada da su na Kosovo došli iz Makedonije i Albanije tek 1999. godine, što je delimično i bio slučaj. Zato im srpska zatečena baština i smeta jer se iza toga krije zaborav da su oni skoro 100 godina živeli kao podanici srpske države, kao Srbi.
Krst Svetog Save
Ona magazin: Dizajnirali ste krst Svetog Save. Smatrate li da je uputno da nosimo krst kao privezak? Da li krst Svetog Save može negde da se kupi?
Prof. dr Radmilo Petrović: Krst Svetog Save, od srebra i zlata, izrađuje zlatar Vitanov. Da li nositi krst? Odnos prema veri je lična stvar, kao i molitva, kao i ljubav, tu vas niko ne pita da li ste za to ili protiv toga. A što se tiče hrišćanske vere, šta vi mislite, da li bi Srbi opstali kao narod osam vekova da su sumnjali u svoju veru, svoje kraljeve i careve, čije mošti još uvek postoje. Šta mislite, zašto su Turci spalili mošti Svetog Save i mošti svih Brankovića u 18. veku? Iz jednostavnog razloga jer su mošti srpskih vladara besmrtne, mošti kneza Lazara i danas imaju na ruci vidljive vene. A krst je simbol upravo te vere.
Ona magazin: Hobi su vam crkveni enterijeri. Da li je hram Svetog Save u Beogradu vrhunac crkvenog enterijera?
Prof. dr Radmilo Petrović: Hram Svetog Save je grandiozno delo, veoma nalik na Aja Sofiju u Carigradu. Ako ikada budemo u stanju da prikupimo sve potrebno za konačnu prezentaciju svetosavskog hrama na Vračaru, ako nam Bog svojim blagoslovom to bude omogućio, biće to pečat srpske generacije 21. veka.
Šta biste prvo pokazali našim čitateljkama kada biste se našli u ulozi vodiča kroz hram Svetog Save?
Ja bih im u ovom trenutku pokazao nešto sasvim drugo. Hram bi svakako ostao i dalje glavno liturgijsko mesto za vernike Beograda ali bih u njegovoj kripti ili pak u departmanima, sakupio sve crkvene sasudi srpskih pravoslavnih crkava i tu smestio, zaštićeno u staklu, balsamovano telo kneza Lazara. Nama bi u Beogradu trebalo mesto gde može da se rekapitulira celokupna srpska istorija a to može biti samo u Svetosavskom hramu na Vračaru i nigde drugde. Zamislite stranca koji gleda vaskrslo telo kneza Lazara, njegovu odeću sa Kosova, a u pozadini se čuje srpska duhovna muzika, pevana u jednom glasu, po grčkom modelu. Njemu bi se noge odsekle, tek onda bi mogao da razume zašto su Srbi nalik Jevrejima, zašto su jedinstven odabrani Božiji narod. Uz Ruse, naravno, oni žive isključivo kao duhovna bića.
Radmilova majka Jelena i otac Dragutin sa Urošem Predićem u njegovom ateljeu u Beogradu, 1953. godine 
„Ne može svako da se popne na Himalaje“
Ona magazin: Kakva je budućnost naše dece i daljih naslednika?
Prof. dr Radmilo Petrović: Kao dete, pitao sam se da li ću ja moći da učinim sve ono što je učinio moj otac, za mene, svet i Srbiju. Tek kada sam se sretno oženio, dobio dete i počeo da se ostvarujem kao naučnik, shvatio sam da uz svakodnevnu borbu za gore nabrojano, mogu da ostavim svoj trag. Vreme u kome živimo je mnogo surovije i nehumanije u odnosu na vreme mog oca. Svejedno smatram da svako može, iz svog ugla gledano, da načini korak napred. Doduše, teško je održati sve na okupu: ljubav prema familiji, karijeru, uspeh u životu i dobro vaspitanje dece. Ovo poslednje je uvek podvig. Kao što je i vera u Boga podvig. Uostalom, ne može svako da se popne na Himalaje. Tako je i u životu. Samo odabrani uspeju sve da postignu, da se domognu najvećih visina.
