„Pohvale su kao leptiri, primedbe se pamte i – poštuju“, kaže Branislava Džunov, TV kritičar i novinar „Biznis magazina“

Branislava Džunov, TV i filmski kritičar: „Nisam mrzovoljan kritizer, samo pišem ono što mislim, po cenu da nisam u pravu“

Branislava Džunov je nezaobilazno kritičarsko ime za film i televiziju, dugogodišnji novinar i urednik u listu „Politika“, kolumnista „Blica“ i „Biznis magazina“.

Iste godine kada je uvedena televizija u boji (1972) i kada je taj medij doživeo veliku ekspanziju, završili ste Fakultet političkih nauka i zaposlili se kao novinar-pripravnik u „Politici“. Koje „slučajnosti“ su vam pomogle da ostvarite svoje profesionalne ideale (čak i one za koje niste slutili da postoje)?
Oduvek se dvoumim, da li postoji sudbina ili je život satkan od niza slučajnosti. U svakoj varijanti, imala sam mnogo sreće, što ne znači da se nisu sudarale sudbina i slučajnosti. I što ne znači da nisam pravila greške, u životnim pometnjama. U moju sreću utkane su istrajnost, opreznost, vrednoća, želja da nešto postignem, talenat za novinarstvo koji je prerastao u sposobnost za kritičko sagledavanje televizije, medija u usponu. Volim da kažem da sam sama sebi najbolja preporuka. Nikad niko nije morao da me, na primer, preporuči kod lekara. Već posle nekoliko rečenica, rekli bi mi: „A vi ste ona što piše o televiziji… Čitam vaše tekstove u „Politici“. Sada u „Biznis magazinu“…“ Nadam se da ovo ne zvuči neskromno. Inače sam prošla uobičajeni put od osnovne škole do Gimnazije u Užicu, studiranja u Beogradu do posla u redakciji „Politike“, najvećeg i najznačajnijeg srpskog lista. Srećna slučajnost je što sam se brzo našla u Kulturnoj rubrici gde sam uspela da, okružena novinarskim veličinama, nađem svoje mesto i uspostavim ravnotežu između profesionalnih obaveza i privatnog života. Posle godina bavljenja novinarstvom u domenu kulturne politike, filma i televizije, stekla sam ime i autonomnost, slobodu da kažem i napišem šta mislim. Nikad ne objašnjavam ko sam, nikad ne kažem da sam TV kritičarka. Samo kažem: ja sam Branislava Džunov! Ovo sam se, za početak, malo pravila važna. Kažu da skromnost nije vrlina! Što znači da nisam lišena sujete, narcisoidnosti i samoljubivosti, što su osobine koje treba da krase svakog novinara koji drži do sebe i profesije! Najteže je i najlepše sesti za kompjuter i pisati. Posle prve rečenice, ako vas oblije milina, onda ste novinar, sto odsto. A ja sam novinar na kvadrat. Pišem najviše o filmu i televiziji, ali kad treba i o elektrizaciji železnice. Ili povećanju prinosa na njivama. Novinarstvo je zanat i pomalo umetnost.

Umetnost kritike

Ipak je vaše glavno opredeljenje TV kritika, zar ne? Šta je veća umetnost: napisati ili prihvatiti kritiku?
Pisanje povlači određenu odgovornost, ozbiljnost. Morate imati jasnu vodilju šta želite da kažete. U suprotnom niko vas neće razumeti pa će vremenom prestati da vas prati. Čitaoci vole duhovite opaske, da ih kritičar zabavi, a pri tom i kaže nešto od suštinskog značaja. Dakle, ja kao novinar odnosno TV kritičar, imam prirodnu želju da nametnem svoje mišljenje. Ponekad je dovoljna samo jedna rečenica koja sve govori, a ponekad čitav pledoaje da bi se nešto objasnilo. Imam običaj da pravim beleške, zapišem neku repliku, trenutni utisak, da proverim podatke ili istorijske činjenice, sve zavisi od obima i značaja dela. Volim da pohvalim i uvek se radujem ako se moja pohvala potvrdi. Ne kažem da nije bilo i pogrešnih procena, ali vreme je vaservaga, sve niveliše. Nikada se nisam ustručavala da, ako nekoga pohvalim, sledeći put „isečem na rezance“ ili obratno. Pod uslovom da taj neko ima talenta, da ima iskru. Verujem da nije lako prihvatiti kritiku, naročito ako je direktna pa se samim tim čini i grubom. Ali to se mnogo puta pokazalo kao efikasnije i korisnije. Pod uslovom da nije zlonamerno.

Koliko živi jedna TV kritika, kao leptir ili kao slon?
Pohvale su leptiri. Lebde u vazduhu nekoliko dana, pa se zaborave. Oštrije primedbe se pamte, citiraju, ne zaboravljaju, poštuju. Istovremeno, teže je pisati „leptire“, izreći gomilu komplimenata, a da to bude uverljivo i opravdano. Kad TV ili filmska kritika podseća na udvaranje bez pokrića, onda je to otužno i postavlja se pitanje motiva onog koji šakomi kapom deli pohvale. Ne kažem da se ne čuvaju i da ne znače autorima i glumcima. Pričali su mi, Milan Lane Gutović je u džepu od košulje nosio isečak sa mojim tekstom o njegovom „Kabareu“ i kad god bi mu neko nešto rekao, on bi pokazivao cedulju sa komentarom: „Molim lepo, imam crno na belo…“ Slonovsku snagu je dobila jedna moja opaska na seriju „Naša mala klinika“ iz 2008. godine. U osvrtu „Čuvanje časnog imena“ u stalnoj rubrici u listu „Politika“, varirajući o temi kako je teško biti duhovit i smešan, napisala sam da se visprenoj publici ne može udovoljiti „nehumornim premisama baziranim na iskvarenom, defektom govoru…“ U Vikipediju je ušao ostatak teksta: „Ima li od toga nešto gore? Ima. To je „Naša mala klinika“ koju subotom uveče prikazuje TV B92. To nije serija, to je budalisanje na nivou đačkog podmetanja šestara drugu u klupi. Ovde se nevaljalih učenika igraju lekari i pacijenti, portiri i medicinske sestre. Satira na zdravstvo je uvek dobrodošla, ali ovako zbrzane epizode samo pobuđuju sažaljenje nad tužnom glumačkom sudbinom, kad se zbog honorara ne može reći ne, to je ispod časti profesije“. Tako nastaju slonovi…

Branislava Džunov, legenda TV i filmske kritike, u svom domu: „Ne verujem da bi se bilo ko odrekao televizije kao civilizacijskog dostignuća. Čak ni oni koji stalno tvrde da ne gledaju televiziju, da je preziru zato što gledaocima ispira mozak“

Da li je kritičarsko pero umočeno u mastilo ili sirće?

Da li vam je neko nešto zamerio zbog objavljene kritike? Ima li osnove za mišljenje da kritičari mnogo radije umoče pero u sirće nego u mastilo?
Sasvim sigurno, jeste, ali to do mene ne dođe direktno ili stigne kasno, kad izrečeno nema više prvobitno značenje. Nezvanično, dobila sam nadimak TV veštica, ali sam to primila kao kompliment! Nikome zbog mene nisu smanjili platu ni otkazali saradnju. Bar tako mislim. Koliki je stvarni uticaj kritike, niko ne može da dokaže. Možda bi se moglo reći da već neko vreme TV kritika gubi na ubedljivosti. Ja sam svoje kritičarsko ishodište našla u potpuno novom pristupu TV temama u „Biznis magazinu“, koji vodi i uređuje Radojka Nikolić. Ukrstila sam ekonomski i zabavno-pedagoški aspekt televizije kao nepresušni izvor informacija. Priznajem, uživam u kombinovanju informacija koje, naizgled, nemaju dodirnih tačaka.

Sirće ili mastilo?
Mastilom sam odavno prestala da pišem, hvala onome ko je izmislio kompjuter, a sirće koristim za neke kuhinjske poslove, za skidanje fleka sa tepiha i slično. Nisam mrzovoljan kritizer, samo pišem ono što mislim, po cenu da nisam u pravu. Mada, sa godinama sam postala taktičnija, ma šta to značilo. U principu, za TV autora je najgore kad ga niko i nigde ne pomene. Ima istine u onom: piši o meni šta hoćeš, samo stavi lepu sliku…

Budućnost medija

Da li je televizija donela progres čovečanstvu?
Televizija je jedan od najvažnijih izuma 20. veka, pored mobilnog telefona. Sigurno je čovečanstvu donela progres ali i nemir. Fascinantna je brzina kojom se prenose vesti i slike. Sve ljudske aktivnosti su zbog toga dobile na ubrzanju. Neminovno je plaćanje određene cenu za tu prednost, ali to ne znači da smo na šteti, bar nisu oni koji razlikuju bitno od nebitnog. Televizija je značajno doprinela širenju obrazovanja i kulture. Uticaj na međunarodne političke i ekonomske tokove je nemerljiv, što možda nije uvek na dobrobit čovečanstva, ali je neizbežno.

Pokazala je i svoju tamnu stranu, podgrevajući i podržavajući ratne sukobe. Sve smo to iskusili, ali ne verujem da bi se bilo ko odrekao televizije kao civilizacijskog dostignuća. Čak ni oni koji stalno tvrde da ne gledaju televiziju, da je preziru zato što gledaocima ispira mozak.

Pisali ste za „Politiku“, „Ilustrovanu Politiku“, „Radio TV reviju“, „Blic“, „Biznis magazin“… Kako vidite sadašnjost i budućnost štampanih medija?
Povremeno do mene dođu podaci o tiražima novina i to me uvek zabrine. Iskustvo je pokazalo da nema nedodirljivih, da su pali i oni za koje se verovalo da im se ništa ne može dogoditi. Ne mogu da zamislim da neki teški udes može stići, na primer, „Politiku“. Može li Srbija bez „Politike“? Ali, niko ne zna šta se iza brda valja. Činjenica je da štampani mediji, pred navalom televizije i interneta, nemaju adekvatno rešenje za svoju budućnost. U sadašnjosti se najbolje snalaze tabloidi, ali ni taj model bitisanja na tržištu štampe nije večan.

Naslovna strana

Kupujete li vi danas novine i koje?
Da, „Politiku“. Kod frizerke pregledam modnu štampu i savete za lepotu, pročitam priče o poznatim ličnostima, mada su te storije tako nemaštovite, prepune klišea. Svi su srećni, lepi, žive u idiličnim brakovima. Sve dok se ne potuku, pa ih spašavaju socijalne službe. Onda krenu da ratuju preko novina, iznoseći najgnusnije detalje jedni o drugima.

Kao glavna urednica „Radio TV Revije“, birali ste lica za naslovnu stranu. Koje se naslovne strane posebno sećate?
Kad je Marija Šerifović pobedila na „Beoviziji“ i kandidovala se za „Pesmu Evrovizije“ samo je „Radio TV revija“ objavila njenu fotografiju na naslovnoj strani, slikanu u nekom kariranom kompletiću, prvi i poslednji put. Šteta što je odustala od tog stila! Naravno da mi je bilo milo kada je pobedila, 2007. godine. Slika je delovala proročki, kad niko nije verovao da – sada poznata pevačica – ima bilo kakve šanse.

Šta ste gledali na televiziji za vreme korona izolacije? Da li ste nekad izgovorili rečenicu: „Na stotine kanala a čovek nema šta da gleda“?
Sve što sam gledala slilo se u neprekidnu nit u koju su upleteni najrazličitiji sadržaji. Više ih se ne sećam, a sve sa pečatom kovida 19. Ne, nisam govorila kako nema šta da se gleda već: „Ne mogu da verujem, šta ja to gledam!“. Ipak, postojale su neke tačke oslonca, jutarnji program, vesti i konferencije Kriznog štaba u 15.00 i završetak dana sa porcijom „Sajnfelda“. Ova američka humoristička serija, snimljena pre 30 godina, ništa nije izgubila od svojih kvaliteta. Isklesana je kao u kamenu, vreme joj nije naškodilo.

Kvalitetna TV lica

Izjavili ste da se kod nas ne ulaže u ljude i programe koji bi dali pečat nekoj televiziji. U koje TV lice i TV programe biste vi danas uložili vreme i sredstva?
U Vesnu Damjanić, novinarku i urednicu na Javnom servisu. Ona ima sve atribute za uspeh, nenametljivu a markantnu pojavu, obrazovana je, ništa joj nije strano, o svemu ume da pita i govori. Sa istom ubedljivošću vodi jutarnji program i intervju sa predsednikom države. Pošto je ovih dana bilo više onih pobeglih sa RTS, nadam se da nju neće izgubiti Informativni program RTS. Baš bi bili na gubitku.

Takođe, mislim da je oko „Oko magazina“ koji uređuje Gorislav Papić, okupljena ekipa perspektivnih novinara. Svojom zrelošću i umešnošću ulivaju poverenje da postoji profesionalizam u novinarstvu. Pominjem ih bez reda: Stevan Kostić, Ana Manojlović, Dalibor Žarić, Nataša Đulić, Anica Telesković… Znam da ću se o nekoga ogrešiti i zaboraviti da pomenem… Odlična je i Dragana Ignjić, kao i voditeljka Milica Gacin, koja sve bolje izgleda i sa najviše stila vodi „Slagalicu“.

Odlična je i Maja Žeželj na TV N1. Divim se i podržavam Deu Đurđević na TV Pink. Na Prvoj TV, Jovana Joksimović je apsolutno superiorna, diktira tempo ostalim voditeljkama, publika je obožava, čak i kad isteruje neku svoju pravdu.

Čudi me što Slavko Beleslin ne pokazuje više ambicija, on je odličan voditelj informativnih emisija. Ne razumem zašto stalno beži od toga. Da se pitam, ja bih i Snežanu Dakić zaposlila kao voditeljku TV Dnevnika. Ona je bila odlična u toj ulozi na TV Politika. I ona luta u potrazi za identitetom.

Jednom ste napisali da kod voditelja cenite kad su disciplinovani, ne pokazuju sklonost ka neosnovanoj improvizaciji i ne razbacuju se ličnim šarmom. Koga biste naveli kao savršen primer, gledajući našu televiziju od prvih dana do danas?
Ne znam ima li svrhe pominjati Branislava Surutku, Dušanku Kalanj, Svetolika Mitića, Staku Đorđević, Dinu Čolić-Anđelković… Duga je lista novinara i spikera koji su bili uzori u prohujalim vremenima. Sada bi možda delovali staromodno sa svojom sudržanoću, ispravnom dikcijom i odmerenim držanjem pred kamerama. Pošteno govoreći, danas je taj posao devalviran. Voditeljke, mnogo je manje voditelja, pojavljuju se i nestaju u jednom danu, loše su plaćene, sa nedovršenim školama i obukom koja bi im obezbedila minimalnu ubedljivost.

Branislava Džunov, dugogodišnji novinar i urednik u listu „Politika“, kolumnista „Blica“ i „Biznis magazina“: „ I sada sam obuzeta novinama i TV kritikom, samo što sada to veštije krijem i bolje držim ravnotežu između iluzija i stvarnosti. “

Udarni termin

Da vas zamole za savet oko nove programske šeme na RTS 1, šta biste im sugerisali?
Savetovala bih im da učine nešto za podmlađivanje svog auditorijuma. Neki budući direktor, u toku je konkurs za novog generalnog direktora RTS, moraće, konačno, da načini rez i prekine sa reprizom repriza. Neverovatno koliko je potcenjen termin u 20.00 časova i koliko se svi ostali TV kanali sa nacionalnom frekvencijom povinuju nepisanom zakonu da pre 21.00 ne vredi ništa počinjati. Dok RTS ne izgudi svoje reprize! RTS je dosta pokleknuo u domenu igrane produkcije, koja sada nastaje izvan standarda postavljenih u redakciji igranog programa RTS. Javni servis uzima pod svoje okrilje spoljnu produkciju, često gledajući kroz prste onome što joj se nudi kao proizvod. Jutarnji program je potpuno pao u senku onog što plasiraju Jovana Joksimović i Srđan Predojević. Dostojanstvo jedino čuva naučno-obrazovni program koji vrti svoje emisije na posebnom, manje poznatom, kanalu Nauka, jer je Drugi program zagušen prenosima iz Skupštine.

Mnogo toga je okoštalo i prevaziđeno. Jadikovanje nad programom za decu je suvišno jer niko više ne zna kako se približiti najmlađoj populaciji, na njih najveći uticaj imaju strani brendovi. Sumnjam da se u dogledno vreme tu nešto može bitno promeniti.

Koje novinarke na svetskoj sceni posebno cenite?
Radije ću vam odgovoriti koga ne cenim. Kristijan Amanpur je novinarska kučka. Besramnica koja je lažima i pokvarenim igrama uticala i na sudbinu naše i drugih zemalja. Kojim se to novcem plaća? Na kakvom jastuku ona spava? Ne znam da li se ikada neko potrudio da dokazima i činjenicama pokaže svu podlost i sračunatost sa kojom je izveštavala o nekim svetskim problemima. Da li zna kome je sve nanela zlo! Njena slava je nezaslužena. Za ono što je radila ide se u zatvor, oduzima pravo na bavljenje novinarskom profesijom.

Obična žena

Interesantno je vaše zapažanje da je prosečna žena koja nosi kese, sastavlja jedva početak s krajem i stalno pati od nedostatka vremena, potpuno zapostavljena u srpskim medijima. Njen zadatak je takođe da rešava probleme svih članova porodice i čak da preuzima deo krivice za njihove neuspehe. Da li bi stvari bile drugačije da se „običnoj ženi“ pokloni više medijske pažnje?
Slika se lagano menja. Stalno mi je pred očima prizor, u vreme korona pandemije, sa nedavnog nemačkog protesta, gde domaćica, majka troje dece, drži transparent sa porukom: „Ja sam ekonomska sila ove zemlje“. To bi za sebe mogla da kaže svaka žena u Srbiji! Sve je više žena preduzetnica, bilo u domenu visoke tehnologije ili na sopstvenoj farmi koje su se probile na mali ekran i dobile odgovarajući publicitet. Postale su popularne pletilje i vezilje, vešte kuvarice… Istina, još uvek se ne mogu meriti sa silikonskim lepoticama u rijaliti programima. Nije baš da se slikaju u zagrljaju voljenih muževa, što je rezervisano za pevačice i glumice, ali su manje zapostavljene. Čini se da je u traganju za putevima kako da nam bude bolje, ipak, shvaćeno da se moramo držati realnosti, a da se ona zasniva na našim odanim majkama i suprugama, vrednim sestrama i dobroćudnim snajkama. Njihova rešenost da ne potonu možda će, konačno, vratiti samopouzdanje našim muževima, braći i zetovima, zaglibljenim u nerad i bezvoljnost. Vreme je da se prihvate svojih odgovornosti

U radio-emisiji Ružice Zorkić-Radičević „Leksikon 202“ jednom ste izjavili: „U to vreme ginulo se na poslu. Nije mi padalo na pamet da kažem da me kod kuće čekaju muž i deca“. Šta na to kažu vaši sinovi-blizanci danas? 
Vraćate me na moje početke, na dane potpune opsednutosti profesijom. I sada sam obuzeta novinama i TV kritikom, samo što sada to veštije krijem i bolje držim ravnotežu između iluzija i stvarnosti. Tada je bilo nespojivo da novinarke budu srećno udate i da imaju decu. Po pravilu, bile su ili razvedene ili zaklete usedelice. Na moju sreću, sačuvala sam porodicu. Nije prošlo bez plaćanja određene cene, ali nisam nezadovoljna. Moji sinovi su sada zreli ljudi sa svojim porodicama. Nisu se interesovali za novinarstvo. Đorđe je diplomirao istoriju na Filozofskom fakultetu u Beogradu a zaposlen je u niškom Zavodu za zaštitu spomenika kulture. Oženjen je Tanjom i ima sina Aleksu, koji studira engleski jezik. Vladimir je diplomirao Pravni fakultet i bavi se advokaturom. Sa suprugom Marijom ima Stanislavu, Simonidu i Bojanu, u dobu srednje i osnovne škole.

Uzgred, imam dva prezimena Džunov-Stošić, u svim dokumentima. U novinama se potpisujem kao Branislava Džunov, opredelila sam se za očevo prezime jer samo tako ušla u novinarstvo. Nisam htela da menjam. Osim toga, mnogo puta sam videla kako su moje koleginice menjale, kačile pa skidale prezimena, prilikom udaje ili razvoda. To mi je uvek delovalo košmarno… Zato, drage novinarke, razmislite kako ćete se potpisivati…

Kad hoće da se šale, moji sinovi mi kažu da se sećaju kada su se sa mnom upoznali, uz urnebesan smeh mog muža i unučadi. Moja duša zna, trudila sam se da ih ne zapostavim. E sad, dešavalo se, dođem kući a oni uveliko spavaju. Zbližavali smo se na putovanjima, trudila sam se da se bar jednom u danu pogledamo u oči, proverim šta je bilo u školi, pripremim odeću za sutra. Deca su senzibilna bića, instiktivno osećaju harmoniju između roditelja i prema tome se ravnaju. Moji sinovi su bili staloženi, u suštini, nisu se osećali ugroženima, a mi smo ih smatrali ravnopravnima kad god je to bilo neophodno. Konačno, uvek su imali jedan drugog.

Iskreno govoreći, veliku zahvalnost dugujem roditeljima koji su mi u godinama kad se nisam najbolje snalazila, priskakali u pomoć. Mama je hranila a tata šetao moje blizance po Novom Beogradu. Bili su dežurni kad sam putovala na filmske i TV festivale ili ostajala duže na poslu u vanrednim situacijama. Ne kažem da se moj muž Branislav Stošić, politikolog, nije trudio, ali i on je imao svoje obaveze. Bivalo je da krenem kući a da meni, i ne samo meni, kažu – mora još ovo da se završi. Ili – desilo se ovo… Na Kulturnoj rubrici „Politike“ najviše nas je brinulo kad neko od književnih i umetničkih veličina iznenada umre. Nije smelo da se dogodi da to „Politika“ ne proprati na odgovarajući način. Ili dođe urednik sa kolegijuma u podne i traži da se obradi novoiskrsla tema. Da ti olakša, urednik pomeri prelom za jedan sat, a ti trči u dokumentaciju, telefoniraj, sedi i lupaj po pisaćoj mašini. Sada je mnogo manje grča. Najčešće, sve se završava na agencijskim vestima. Ili je manje umetničkih veličina i problema u kulturi?! Ne verujem.

Branislava Džunov-Stošić 
Nezaobilazno kritičarsko ime za film i televiziju, dugogodišnji novinar i urednik u listu „Politika“, kolumnista „Blica“ i „Biznis magazina“. Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odsek žurnalistika, bila urednik Kulturne rubrike „Politike“, glavni i odgovorni urednik „Radio TV Revije“, urednik TV sektora „Politike“. Autor kolumni: TV Barometar, Ne diraj daljinski, TV slike i prilike, TV kritika. Dobitnica više društvenih priznanja, između ostalih Godišnje nagrade udruženja novinara Srbije, Nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, kao i nagrade Interfer 2011 za stvaralaštvo u novinarstvu. 

Fotografije: Đorđe Kojadinović, privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ U jesen 2020. stigli smo do jubilarnog, Ona magazina broj 100. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

1 Comment
  1. Kad sam bila mala, obožavala sam da čitam njene kritike na pretposlednjoj strani Politike. Konačno i da vidim kako izgleda. Svaka čast, Branislava.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena