Mladi italijanski filmadžija snimio dokumentarac o svojoj majci: „Lepota joj je bila hendikep, spasila ju je inteligencija“

Dokumentarni film „Nestanak moje majke“ italijanskog reditelja Benjamina Barezea bavi se životom Benedete Barcini, čuvene manekenke iz šezdesetih godina prošlog veka, muze velikim umetnicima poput Endija Vorhola ili Salvadora Dalija. Ova nesvakidašnja žena napustila je svet modelinga sedamdesetih, učlanila se u Italijansku komunističku partiju i postala marksistkinja i feministička aktivistkinja. Naročito se borila protiv problematičnog prikazivanja žena u umetnosti i masovnim medijima

„Nestanak moje majke” Benjamina Barezea, nominovan je za evropskog Oskara

U svojim sedamdesetim godinama, zasićena svim rolama koje je odigrala tokom života, Benedeta Barcini (Benedetta Barzini) odlučuje da napusti sve i „nestane“ na neko mesto, što dalje od sveta koji je do tad poznavala. Njen sin Benjamino Bareze (Beniamino Barrese) putem kamere svedoči o njenom čudesnom putovanju i oslobađanju.

Benjamino Bareze: „Žene nisu dovoljno predstavljene na filmu, u književnosti, a i tu su često prikazane iz muške tačke gledišta. Naročito me je zanimalo da portretišem snažnu ženu, koja sama pravi svoje izbore“

Njegovo ostvarenje, dokumentarni film „Nestanak moje majke“, biće prikazano u selekciji „Prime time“ Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs, koji se ove godine održava na nekoliko lokacija u Beogradu i onlajn od 3. do 10. septembra.

Kako ste došli na ideju da snimite ovaj film?

Benjamino Bareze: U to vreme sam već sedam godina živeo u Londonu. Dugo sam bio odvojen od majke, koju sam viđao samo dva ili tri puta godišnje. Bio sam svedok starenja osobe koja me je odgajila i bila moj oslonac. To je za mene bilo snažno iskustvo. Takođe, ona je prolazila i kroz teške trenutke pa sam pomislio da bi stvaranje filma bio dobar način da „pročistim“ njene borbe i iskustva i postavim ih u odgovarajuću perspektivu, što bi imalo i terapeutski efekat. Želeo sam da otkrijem što više o njoj. Kao filmadžija i fotograf, veoma sam strastven u vezi sa ljudima, a ovde sam imao jednu meni veoma blisku osobu, tako da sam odlučio da joj se posvetim. Kada je postala ozbiljnija i rekla da želi da nestane, pomislio sam da je dobar trenutak da se vratim iz inostranstva i pozabavim se time.

„Feminizam je jedno dugačko putovanje koje nije ni blizu kraja“, kaže Benjamino Bareze, autor filma „Nestanak moje majke“

Moja majka nije postigla sve što je mogla. Uvek je bila ponizna i skromna

Vaša majka je imala veoma ispunjen život i karijeru. Šta biste izdvojili kao njeno najveće dostignuće?

Benjamino Bareze: Mislim da moja majka nije postigla sve što je mogla. Imala je veliki potencijal. Mogla je da bude jedan od najvećih intelektualaca i pisaca 20. veka. Mislim da je izuzetna, jer o njoj znam mnogo više nego što znaju drugi ljudi. Njena lepota je bila dar, ali na određeni način i hendikep. To je delom i zbog društva, koje ne dozvoljava ženi da dobije prostora i zasluga koliko imaju muškarci. Vidim sve senke koje nije uspela da razvije. Uvek je bila ponizna i skromna. Sve je radila sa velikom posvećenošću, čak i posao modela. Uprkos potpunom predavanju svemu što je radila, nikad se nije lično identifikovala ni sa jednom od tih uloga. Uvek je umela da ostavi prostor za kritičko preispitivanje vlastitih iskustava, i ona dobra i ona loša su postala predmet intelektualnog promišljanja. To ju je na neki način spasilo – njena inteligencija.

“Za mene je ona uvek bila veoma snažna, heroina”, otkriva Benedetin sin Benjamino

U vreme kada sam počeo da snimam film, slušao sam kako je feminizam loš, da više nema svrhu, da su žene skoro jednake muškarcima, naročito na Zapadu. Ali ja mislim da je to jedno dugačko putovanje koje nije ni blizu kraja. Žene nisu dovoljno predstavljene na filmu, u književnosti, a i tu su često prikazane iz muške tačke gledišta. Naročito me je zanimalo da portretišem snažnu ženu, koja sama pravi svoje izbore. Razvoj događaja je potvrdio da tu ima još puno posla. Tokom snimanja filma bio je aktivan i #metoo pokret i drugi protesti. Srećom, počeli smo da uviđamo i da zapadnjačka kultura nije najbolja i najnaprednija na svetu. Diskusija o položaju žena treba da uvažava i druge kulture, treba da naučimo da slušamo i razmenjujemo ideje. Konkretno, moja majka je bila veoma kritična u pogledu položaja žena na Zapadu, u svetu mode koji je pun stereotipa, predubeđenja o tome šta žena treba da bude. To je dobra startna tačka za diskusiju.

Video sam i njenu krhku stranu i razne strategije koje je razvila da ih prevlada

Da li ste stekli nova saznanja o majci tokom rada na filmu?

Benjamino Bareze: Da, jesam. Otkrio sam njenu humanost u mnogo većoj meri nego što to sin može da otkrije. Mislim da vam roditelji pokažu tek deo svoje ličnosti, ali ne i sve. Kada se zaustaviš i naletiš na zid, moraš nekako da prođeš kroz njega. Mislim da sam to uspeo sa svojom majkom. Za mene je ona uvek bila veoma snažna, heroina. Ali video sam i njenu krhku stranu i razne strategije koje je razvila da ih prevlada. Otkrio sam šta je tišti što nije postigla, stvari za kojima je žalila, žudnju za normalnošću koja se krila iza nekonvencionalnog stava. Stava koji je, takođe, plod njenog utiska da nije mogla da ima običan život, običnog muškarca pored sebe, zbog načina na koji je odgajana i odrasla. Protivila se bogatstvu, bila je komunistkinja, ali je takođe osećala da nije uspela da živi ni u tom okruženju. Protivnica je života srednje klase, života buržoazije, porodičnih vrednosti, i sličnog, zbog toga što ni sama nije uspela da ih izgradi. Ove kontradikcije su za mene veoma interesantne i otkrivao sam ih dok sam snimao film.

Trinaesto izdanje Beldocsa od 3. do 10. septembra
Trinaesto izdanje Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs biće održano od 3. do 10. septembra u Beogradu. Festival će otvoriti domaći dokumentarni film „Govori da bih te video” Marije Stojnić, koji je uspešno nastupio na festivalima IDFA, Dok.fest Minhen i Doc Fortnight u Njujorškom muzeju MoMA. 
U okviru domaćeg i internacionalnog takmičarskog programa, planirane su brojne svetske i međunarodne premijere. Na repertoaru će biti i nagrađivana ostvarenja „Za Samu” Vad Al-Kateab i Edvarda Votsa i „Pećina” Ferasa Fajada, koji su bili nominovani za Oskara. Uz njih su i „Nestanak moje majke” Benjamina Barezea, nominovan za evropskog Oskara, „Radovi i dani (Taoko Šiođiri u slivu Šiotani) K.V Vintera i Andersa Edstrema, dobitnik glavne nagrade novog programa Berlinalea Encounters, „Besmrtna” Ksenije Okhapkine, dobitnik nagrade za najbolji dokumentarni film festivala u Karlovim Varima, “Godina otkrića” Luisa Ljopeza Karaska, dobitnika nagrade Tigar festivala u Roterdamu, „Zemlja je plava kao pomorandža” Irine Cilik, koji je ovenčan nagradom za najbolju režiju u selekciji svetskih dokumentaraca festivala Sandens.
Najveći zaljubljenici u filmove imaće prilike da u festivalskim programima otkriju i pogledaju dokumentarce koji govore o najcenjenijih filmskim stvaraocima prošlog i ovog veka: „Forman protiv Formana", „Fatalna Nomi“, „Duh Pitera Selersa”, „Sakavem", „Kauboji i indijanci: Filmovi Patara i Obijea” i njemu pridruženi „Panika u selu: Vašar poljoprivrede". 
Na festivalu će biti predstavljen i izbor iz stvaralaštva francuske autorke Kler Simon i kompletan dokumentarni opus slovenačkog autora Maka Sajka, koje će Simon i Sajko predstaviti lično. Planirani su i masterklasovi ovih velikana. U fokusu ovogodišnjeg Beldocsa biće norveška kinematografija, koja će biti zastupljena kroz šest ostvarenja. U programu „Profile” će biti prikazan i film „Uspon Džordana Pitersona” u režiji kanadske autorke Patriše Markoče, o jednom od najkontroverznijih ljudi našeg vremena - Džordanu Pitersonu. 
U okviru festivala biće prikazano više od 120 dokumentarnih filmova i VR/AR sadržaja. 

Kao majka je bila veoma nežna i brižna, s jakim materinskim nagonom

Nakon godina aktivnog života, Benedeta odlučuje da nestane. Šta je razlog njene odluke?

Benjamino Bareze: Film je izgrađen na želji da istraži i prikaže ovu njenu odluku, bez poriva da je objasni jer često nema pravog objašnjenja. Ponekad ne možemo da imamo racionalna objašnjenja jer se često radi o miksu emocija i događaja u životu koji vas vodi do određenih odluka. Po mom mišljenju, radi se o veoma ljudskom shvatanju da se život završava u nekom trenutku, čega se ona boji. Želi da pronađe sopstveni način da okonča život tako što će taj kraj kontrolisati, umesto da bude na neki način „žrtva“ doktora i porodice. Sve to dolazi od straha, besa, depresije. Sa druge strane tu je i momenat nade, osnaženja, utopije o tome da želi da živi život pod svojom kontrolom. Tu je i pozitivna i negativna strana. Takođe i ekonomska strana, usled činjenice da je radila sve manje i manje a nije ništa uštedela, niti je želela da bude siromašna u društvu kojim upravlja novac.

Benedeta Barcini je bila čuvena manekenka iz šezdesetih godina prošlog veka, muza velikim umetnicima poput Endija Vorhola ili Salvadora Dalija

Kako se sećate detinjstva i koliko se razlikuje Benedetina javna od privatne ličnosti?

Benjamino Bareze: Bila je manje-više ista i mislim da se nije zaista menjala. Ali je imala mnogo lica – ironično, satirično, snažno… kao majka je bila veoma nežna i brižna, s jakim materinskim nagonom. Bila je fina, najslađa osoba, veoma inteligentna. Sa mnom je govorila kao sa odraslom osobom i imali smo dugačke diskusije. Dugo me je dojila, jer je mislila da ću tako izrasti u fizički zdravu osobu, što je verovatno bilo tačno. Često je bila veoma zauzeta i pod stresom, ali mogao sam da razumem njene frustracije. Kada sam odrastao, razumeo sam ih još više.

Benedeta Barcini se protivila bogatstvu, bila je komunistkinja, ali je takođe osećala da nije uspela da živi ni u tom okruženju

Ja ne volim objašnjenja. Pitanja su često mnogo interesantnije od odgovora

Koliko se rad na ovom filmu razlikovao od onoga čime ste se bavili ranije?

Benjamino Bareze: Pre ovoga sam mahom radio kao direktor fotografije, na komercijalnim ili nezavisnim projektima, baveći se svetlom i kamerom. Ovo mi je prvi film koji sam režirao i pisao. Uvek sam bio senzitivan za ljude, sarađujući sa glumcima ili modelima uvek sam pazio na to kako se osećaju, jer se radi o njihovim telima i umovima (koji su izloženi oku javnosti). To mi je veoma pomoglo u profesionalnom smislu i na ovom filmu.

Kako publika reaguje na film?

Benjamino Bareze: Reakcije su bile raznovrsne. Ljudi koji znaju moju majku kao manekenku ponekad su bili razočarani zbog mog pristupa, jer su očekivali klasičniji biografski film sa informacijama o njenom životnom putu. Ali to nije ono što sam hteo da postignem. Oni koji je nisu poznavali bili su srećni što mogu da se identifikuju ili sa njom ili sa mnom, i da budu tokom trajanja filma na emotivnom putovanju koje je ponekad smešno, a ponekad razočaravajuće. Većini je bilo interesantno.

Za mene je ovo takođe bilo veliko putovanje koje je trajalo godinu dana, kroz SAD, Južnu Ameriku, Evropu, Afriku, Bliski istok, Kinu, Australiju, Severnu i Istočnu Evropu… svuda sam se susretao sa drugačijim reakcijama. Međutim, vrlo često su se ljudi pitali zašto se moja majka bavila modelingom, iako je bila tako razvijene svesti. Bile su im zanimljive te kontradikcije. Za mene su one osnova ljudskog života. Težimo idealima, ali se probijamo kroz život sačinjen od kompleksnih stvari kojima se bavimo. Ja ne volim objašnjenja. Pitanja su često mnogo interesantnije od odgovora.

Benedeta Barcini kao manekenka, šezdesetih godina prošlog veka

Kako je situacija sa pandemijom uticala na vašu kreativnost i rad

Benjamino Bareze: U prvi mah bio mi je potreban odmor, pošto sam mnogo putovao. Kovid mi je bio izazov jer mi se nije svideo način na koji smo odgovorili na njega. Mislim da smo se poneli nezrelo kao društvo. Političari su manipulisali ljudima strahom i tretirali ih kao malu decu. Bio sam besan, a to baš i nije korisno za kreativnost. Pošto nisam radio, bio sam zabrinut za finansijsku situaciju, ali sam potom dobio poslove direktora fotografije na televizijskim mrežama PBS i BBC koje su radile snimanja u Kremoni, epicentru epidemije. Ne volim način na koji mediji portretišu ove događaje, naročito u Italiji.  Mislim da bi dokumentarci trebalo da se uzdignu iznad takvih površnih vidova komunikacije. Sada se ponovo vraćam kreativnim poslovima i razvijam priču od koje bih voleo da napravim scenario za igrani film…

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.