Mirjana Marković, o nevoljama sa imenom i misteriji pisanja: Kad jednom uđete u svet knjige, teško iz tog lavirinta izađete

Živela je u tri različite države, a prvu pesmu je napisala sa šest godina. Svojim delima nam nudi beg od stvarnosti ali i bolji uvid u istu. Mirjana Marković je istoričarka, politikolog i spisateljica iz Sremske Mitrovice, te predsednica Asocijacije pisaca „Književna zajednica Sremska Mitrovica“.

Mirjana Marković, istoričarka, politikolog i spisateljica iz Sremske Mitrovice, objavila je politički triler „Šahista“

Ako zavrtite točak unazad, koji su to momenti koje pamtite?

Mirjana Marković: Rano je za to, zavrteću ga posle 101 godine, možda napisati i memoare. Šalim se, ima mnogo lepih momenata koje sam doživela: srećno detinjstvo, odrastanje u raznim gradovima tri različite države (Osijek, Doboj, Sremska Mitrovica), srednjoškolski dani u gradu rimskih careva, studentski dani u Novom Sadu, postdiplomski u Beogradu, moji roditelji, moj sin, mnogobrojna putovanja i književni susreti, neobični ljudi, draga poznanstva… Sve je to bio razlog za šetnju na obali sreće ali ima i momenata kad nije bilo ni malo lako biti Mirjana Marković.

U vreme akcije  „Sablja” u 2003. godini doživela sam da me sa mesta direktora osnovne škole smene sa šest policajaca bez ikakvog zakonskog rešenja, zato što nisam bila u političkoj stranci, nisam imala moćnog oca, muža, a ni ljubavnika da me zaštite. Hteli su da me unište zato što sam verovala da demokratske promene doista to jesu. Mislila sam da je dovoljno što si stručan, što želis da pokreneš toliko toga da bude bolje i nažalost shvatila da sam u velikoj zabludi, kao i da su petoktobarske promene samo mehuri od sapunice. Dobila sam presudu Vrhovnog suda kojom je trebalo da se nepravda prema meni izbriše, ali na žalost ili na sreću otišla sam iz te škole i nikad u nju više nisam zakoračila, iako sam u njoj radila 15 godina. Ali srećna sam zbog mnogih stvari koje sam tad pokrenula, kao što je nastava na romskom jeziku koja se i danas izvodi. Zahvaljujući tome, mnogi učenici romske populacije su završili srednje škole i fakultete, kao Aleksandra Ilić i Petar Nikolić. Na to sam veoma ponosna.

Škakljivo ime i prezime

Da li su vam ime i prezime pravili nekad problem?

Više puta sam  imala problem prilikom transfera novca u banci što sam Mirjana Marković. Jednom prilikom je novac bio zadržan oko tri nedelje iz razloga provere da li sam supruga Slobodana Miloševića. Obratila sam se i zaštitniku građana, dobila opširan odgovor od njega, međutim sve se svelo na to da banka ima pravo da zadržava novac i da ne mogu ništa osim da promenim prezime. Neposredno pre smrti Mire Marković emitovana je i emisija Exploziv u kojoj sam gostovala i govorila o navedenom problemu. I posle njene smrti, prilikom jednog putovanja, imala sam detaljnu proveru baš zbog sličnosti imena i prezimena. Ona se zvala Mira, a ja sam Mirjana. Elem, sve je to život.

Vi ste istoričarka, politikolog i spisateljica. Šta od svega toga najviše volite?

Iskreno, najviše volim da budem pisac. To je posebna emocija. Ljubav prema knjizi i pisanju živi u meni još od ranog detinjstva. Prvu pesmu sam napisala još u šestoj godini. I tokom školskih dana nastajali su mnogobrojni prozni zapisi i pesme, koje su objavljivane u časopisima i našem lokalnom listu „Sremske novine“, gde je nekada postojao dodatak za poeziju. Nažalost danas taj dodatak ne postoji.

Pesnici carskog grada

Vi ste i predsednica Asocijacije pisaca „Književna zajednica Sremska Mitrovica“. Recite nam nešto o njoj?

Na teritoriji Grada Sremska Mitrovica od 1990. deluje Književna zajednica Sremska Mitrovica koja danas broji oko 75 članova. Tokom  proteklih godina ova asocijacija uspela je da se izbori za svoj status i afirmaciju. Organizovali smo promocije pisaca u Sremskoj Mitrovici, ne samo iz Srbije već i iz  Nemačke, Turske, Engleske, Švedske, Rusije, Bugarske, Danske, Kolumbije, Australije, Kanade… Pored gostovanja naših pisaca, članova Književne zajednice, u drugim gradovima, asocijacija je bila realizator projekta „Poklanjam ti poeziju“ i „Pesnici carskog grada“. Organizovano je prikupljanje knjiga za biblioteku Kazneno popravnog zavoda Sremska Mitrovica. Književna zajednica je učestvovala i u izdavanju knjiga štićenika zavoda, Bogdana Titelca i Siniše Delibosa.

Promocija Godišnjaka Književne zajednice Sremske Mitrovice, u novembru 2019. godine

Kada je najbolji momenat za pisanje?

Mirjana Marković: To je onaj momenat kad imaš nadahnuće, inspiraciju. Siliti sebe da pišeš kad ti se ne piše, to je zaludan posao. Zimus sam boravila na Švarcvaldu i tamo sam skoro danonoćno pisala. Vukla me je priča koja ima mnogo toga što je deo porodične storije. Ako bude sreće, taj roman će uskoro ugledati svetlost dana.

Koliko uvašim romanima ima autobiografskih elemenata?

Svaki pisac u svoje delo unese dobar deo autobiografskog, naravno i u mojim romanima je to prisutno. Ali pisac je i zaljubljenik mašte, iluzionista i svedok vremena u kojem živi i čije impresije oslikava slovovezom na belini papira. Svaka njegova reč je i oštrica mača, od koje i sam može da se poseče.

Beg iz teškoće dana

Kako ostajete zainteresovani za roman koji pišete?

Kopka me da nastavim dalje pisanje, i jedva čekam momenat da uđem u svoj vlastiti roman. To je posebno uzbuđenje kad stvaram svet od reči, koji me odvaja od ovog realnog. Ponekad je to i beg iz teškoće dana.

Da li postoji plan i određena rutina kroz koju prolazi knjiga koju pišete?

Prvi roman  „Intrigantno škakljivo“ je napisan u dahu, on je bio proizvod jednog bunta u meni. Pre tog romana objavila sam pet knjiga poezije, i već su me znali kao pesnikinju. Nastajanje knjige nema neki striktno određen plan, naravno imam određenu ideju o čemu ću da pišem, ali pisanje me vodi ponekad i u nepredviđeno. Ne volim rutinu i stroga pravila, umetnička sloboda ne trpi gospodarenje. Tako i ja idem za svojim osećajem. Nekada prođe duži period kada ne pišem, a onda kao ključalo mleko provri u meni živa reč i onda pišem i pišem.  

Promocija knjige Mirjane Marković „Moćne žene ljubavlju zbore“, u Svetouspenskom hramu u Cirihu, 2018. godine

Objavili ste devet knjiga poezije i tri romana. Zastupljeni ste u mnogobrojnim antologijama, imali promocije u Parizu, Beču, Frankfurtu, Cirihu, Kalkuti, Istanbulu, prevedeni ste na mnoge jezike. Da li ponekad pomislite da je dosta?

Mirjana Marković: Iskreno, ne. Imam već nekoliko rukopisa spremnih za objavu. Jedan od njih je rukopis poezije o ženama Srbije i Rusije, koji bi trebalo da se štampa dvojezično. Olga Ermolaeva je uradila prevod na ruski, a književnica i književni kritičar Valentina Efimovska je recenzent. Pored toga, još tri rukopisa proze čekaju svetlost dana. Kad jednom uđete u svet knjige, teško iz tog lavirinta izađete.

Zanimljiv je naslov vašeg romana „Klik“. Kako je on nastao?

Mirjana Marković: SMS poruke su bile razlog za nastajanje romana „Klik“. One su bile okidač da se na belinu papira izlije jedna priča o potrazi za parčetom sreće u virtuelnom svetu. Klikom miša ulazi se na facebook, na različite društvene mreže, klikom sms-a u zarobljenost mobilne telefonije, klikom u glavi javljaju se različite odluke i misli koje čoveka odvode na različite koloseke. A život šta je nego običan KLIK!

„Postala je žena bez osećaja, emocije su se izgubile, iščezle kao mehuri od sapunice, kao da je u njoj bila podvojena ličnost.“ U kojem momentu  žene „gube sebe“?

Žene gube sebe kad to sebi dozvole.

Trebalo bi da se menjamo, imali smo opomene…

Vaš roman Šahista“ je veoma smeo politički triler koji u dobroj meri oslikava našu realnost. Šta vas je podstaklo da ga napišete?

E baš to, naša surova realnost. Sve to što je oko nas. Ona krilatica: „Ma pusti ti to tamo, dođi sa nama i imaćeš sve…“ namamila je mnoge koji su želeli da pobegnu sa margine. I bežeći sa margine, dragovoljno se pristalo na pristajanje. I baš to pitanje: našta čovek sve pristaje i koliko je politika i želja da se bude moćan velika pošast koja zarobi čoveka. I sve jeste poput partije šaha. A kad su šahovske figure ljudi od krvi i mesa, igra postaje veoma zanimljiva za onog ko pomera šahovske figure.

Da li su junaci vašeg romana „Šahista“ realni likovi?

Naravno da jesu, ima ih u svakom našem gradu, u svakoj državi, na svim meridijanima. Oni obitavaju tu među nama, vrebajući tren i čas da otpočnu partiju šaha.

Mnogi su „Šahistu“ čitali u dahu i zanimljive su reakcije ljudi koji su ga pročitali, od divljenja kako je opisano sve ono što je naša realnost, do zgražavanja da je zaista tako. Nažalost, realnost je još gora.

Da li je pisanje lekovito?

Na papir se izliju emocije, ali dok god čovek ne raščisti sa samim sobom, nema tu olakšanja. Sećam se tih nesrećnih devedesetih, kada su svi kao grđene sluge ćutali i trpili. Trpljenje je ozbiljan problem koji je nažalost i danas sveprisutan. Trebalo bi da se menjamo, imali smo opomene, bombardovanje, poplave, kataklizme kao i ovu oko korone. I šta smo naučili? Ništa!

Scena iz performansa  „Beračice“ u kome Mirjana Marković glumi i govori svoje stihove iz knjige romske poezije 

Bili ste i reditelj pozorišnih predstava za decu. Glumili ste u predstavi „Beračice“,  koju je režirao baletski igrač, koreograf i pesnik Aleksandar Ilić. Kakvo je to iskustvo?

Mirjana Marković: Da, jedno vreme sam, zajedno sa današnjom gradonačelnicom Sremske Mitrovice, Svetlanom Milovanović, vodila dramski studio „Ars“. Naše predstave su nagrađivane, a predstava „Džin kao mlin“ je odabrana jedne godine za deset najboljih u Srbiji i izvedena u pozorištu „Boško Buha“.  Veoma drage su mi i predstave „Kapetan Džon Piplfoks“  i „Krvave svadbe“, koje sam režirala zajedno sa Vojislavom Bilanovićem Bilom i u kojima su glumili Romi. Bile su izvedene u mnogim gradovima Srbije. A performans „Beračice“ Aleksandra Ilića, našeg poznatog baletskog igrača, koreografa i direktora Kulturnog centra Beograda, izveden u Beogradu, Šidu, Sremskoj Mitrovici i Pančevu, čudesno je iskustvo. Tu sam glumila Romkinju i govorila stihove iz moje knjige romske poezije „Velike vatre-Bare jaga“.

Možete li nam za kraj izdvojiti neku poruku za mlade koji velikim trudom i zalaganjem pokušavaju da uđu na književnu scenu?

Mirjana Marković: Moja poruka je: „Budite uvek svoji, makar radili i pogrešno.“

Piše: Selena Ribić, fotografije: privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena