Naklonost TV publike sustiže glumce koji igraju u serijama… To se dogodilo i Miljanu Prljeti koji je istovremeno igrao u dve serije: „Tate“ na Prvoj TV i „Crveni mesec“ na TV Pink. Njegovi Toma i Voja Tankosić dopali su se publici, a glumcu doneli radost igre dva potpuno različita lika.
Da li ste obe serije snimali istovremeno?
M.P: Delimično. Jedan duži period mi se poklapalo snimanje obe serije. Bio sam spreman i nastojao da najkvalitetnije gradim ta dva potpuno različita lika, dva karaktera, posvećujući im se maksimalno, s istim žarom i predanošću.
U „Crvenom mesecu“ igram vojvodu Voju Tankosića, izuzetno značajnu istorijsku ličnost, čoveka koji je imao veliki vojno-politički uticaj s početka dvadesetog veka i u vreme Prvog svetskog rata. Pošto je u pitanju epoha, istorijski lik, meni je bilo važno da se oprobam u toj ulozi. S druge strane sam ušao u fenomenalnu porodičnu seriju „Tate“ gde igram veterinara Tomu, jednog pitomog čoveka, udovca, oca šestogodišnje Janje. Toma se u Beograd doselio sa rodnog Zlatibora, u nameri da tu izgradi veterinarsku karijeru i podigne dete. On je divan, trpeljiv čovek, stabilan, ali sa velikim životnim problemom – tragičnim gubitkom supruge. On nastoji da bude adekvatan i nežan za oba roditelja. Izuzimajući taj tragični gubitak žene, mnogi gledaoci se identifikuju sa Tomom, koji dobrotom pokušava da promeni svet, da bude pažljiv i prijatan prema svima…
Dakle, termini su mi se poklapali, naročito je bilo intenzivno snimanje iz dana u dan, pre uvođenja vanrednog stanja. Dva i po meseca nisam imao ni jedan slobodan dan, radio sam preko dvanaest sati svaki dan. Ali publika je zavolela te serije, te likove… Ogromna mi je satisfakcija što su serije gledane i što ljudi uživaju u njima.
Brižni Janjin tata i prkosni Voja
Ranije vas je bilo u serijama i u pozorištu, ali ne u ovako upečatljivim i velikim ulogama?
M.P: Neosporno da serijski programi donose prepoznatljivost, popularnost pa i neke benefite u realnom životu. Meni je važno da su ljudi koji me prepoznaju uglavnom zadovoljni, da vide sebe i nekog svog iz najbližeg okruženja u likovima koje tumačim.
Kod Tome pleni topla, duboko emotivna veza ćerke i oca. Kada sam pozvan za ovu ulogu, kada sam pročitao scenario i razradu likova, strepeo sam hoće li ta devojčica moći da ispuni zadatke koje smo dobili od produkcije. Moja najveća zebnja bila je da li ću uspostaviti takvu vezu, da ljudi misle da je to zaista moje dete. Dosta sam radio na tome, intrigiralo me je. Imam dečiju dušu i volim da se lako prešaltam na detinji nivo. Najveća sreća je što je to detence, ta moja mlada koleginica Maša Jovičić, koja tumači ulogu Janje, zaista plemenito biće, lepo vaspitano i talentovano. I ona je sa svoje strane učinila mnogo da taj odnos Toma – Janja, bude takav da isijava plemenitošću i požrtvovanošću. Lep je osećaj kada me ljudi na ulici sretnu, a dešavalo se nebrojeno puta, pitaju da li je to u stvarnosti moja kćerka. U danima snimanja je zaista tako, ja sam joj otac i majka, porodica, a i ona meni kao da je rod najrođeniji. Mi smo svi u toj ekipi postali bliski. Nismo sve vreme pred kamerama, tu su i pauze, i čekanja, i šminkanja, presvlačenja, ponavljanja. Sve to je drugačije kada je ekipa složna i kompaktna.
Rođeni ste u Mostaru. Postali ste Beograđanin kao dete. U seriji Toma je Zlatiborac, sa pravim akcentom, naročito kada je u komunikaciji sa majkom, koju igra Jelica Sretenović?
M.P: Imam veliko poštovanje prema Jelici, znamo se još iz mojih tinejdžerskih dana. Nisam znao tada da će gluma biti moj poziv… Putevi su nas glumački spojili, pa sam sada, eto, njen sin. Taj zlatiborski govorno-likovni manir meni nije stran, s obzirom da sam ijekavac rođenjem, Hercegovac… Bilo je samo važno da nađemo meru. Ljudi iz manjih sredina kada dođu u Beograd (kao što sam i ja), pređu u ekavicu, nastojeći da se ne vidi njihov dijalekt. Tako i Toma postupa kada je u komunikaciji sa Beograđanima, ali kad je sa majkom ili tim zavičajnim okruženjem, onda lokalni dijalekt izbija jače.
Voja Tankosić je pomogao Miljanu Prljeti da ne ostane Toma?
M.P: Baš tako. U početku nisu ljudi prepoznavali, oni koji su pratili obe serije, da je to Miljan Prljeta. Toma je bio Toma, a Voju Tankosića su gledali kao istorijsku, stvarnu ličnost, koja je pre i u vreme Prvog svetskog rata imala svoje mesto u srpskoj vojsci, svoju narav i osobenosti. Najveće glumačko zadovoljstvo je upravo kada radite dva projekta istovremeno, a toliko različita. To jeste izazov.
Voja Tankosić mi je svakako pomogao. Upoznao sam dosta istorijskih, delimično proverenih podataka o njemu, koji nisu ušli u seriju, ali svakako materijal ostaje, pa se iz toga može roditi neka TV drama, ili predstava.
Milan Prljeta: „Po prirodi sam buntovnik, volim da povociram sebe, da pomeram svoje granice“
Produkcijska kuća „Tri za groš“
Svoju glumačku karijeru tkate od početka na više razboja. Malo režija, malo putopis, malo produkcija… Šta je sa vašom produkcijskom kućom „Tri za groš“?
Miljan Prljeta: Uspeli smo da uradimo lepe i značajne predstave, recimo „Art“, kultnu dramu francuskog dramaturga Jasmine Reze, koju sam i režirao i igrao sa Nebojšom Dugalićem i Lanetom Gutovićem. Imala je prelep život u Beogradskom dramskom pozorištu, gostovala širom Srbije i sveta, od Australije do Kanade. Značajna je. Poslednje što sam uradio u toj produkciji je lepa komedija „Ljubav na seoski način“, u režiji Radeta Vukotića. Radnja prati ljubav na selu, noću, kada padne mrak. Igra šest glumaca. Nadam se da će tek da postane poznata, jer smo je igrali tek dvadesetak puta. Korona je zaustavila, ali posle korone sledi „Ljubav…“
Šta je sa putopisnom emisijom „Maršutari“?
M.P: Mislim da je to dobra ideja i da je veoma zanimljiva: dva mlada bračna para putuju određenim destinacijama u Srbiji. To je instant putovanje, predlog šta sve može da se vidi i doživi u određenom gradu, kraju, lokalitetu za jedan, dva ili tri dana. Imala je lep život na društvenim mrežama, dogovoreno je da se prebaci na TV, ali od kada sam uleteo u intenzivna snimanja serija, „Maršutari“ su na čekanju. Ne može se sve postići.
Ima li još novih rediteljskih izazova?
M.P: Imam potrebu da uplivam u različite oblasti pozorišne umetnosti. Provociralo me kao glumca da rediteljski posmatram situaciju. To sam ostvario. Nadam se da nisam time stao na žulj onima koji su završili režiju.
Mnoge vaše kolege baš u ovom vremenu plivaju izuzetno kao reditelji?
M.P: Da, ja im se divim, sve je moguće kada je kanalisano kako treba. I sve je dostupno, pa i neko iz druge branše može da glumi. Tržište je danas otvoreno, a publika je ta koja će da otvori ili zatvori toj osobi put. Ako je gledanost dobra, to je najbolji pokazatelj. Moja želja je da to bude i kvalitetno. Zar nismo svedoci da su neki pevači glumili sasvim upešno? Glumci često zaborave da ima među njima onih koji vole i umeju lepo da pevaju, nije nam strano kada naprave koncert. E, a kada se neki pevač oproba kao glumac, imamo zazor od toga. Nije korektno. Svako ima pravo na rad.
Čovek mora da se raduje svakom novom koraku
Niste od glumaca koji samo čekaju da budu pozvani. Vi stalno nešto sami pokrećete?
M.P: Po prirodi sam buntovnik, volim da povociram sebe, da pomeram svoje granice. Moja pozorišna karijera, duga deceniju i po, nikada mi nije navukla neku vrstu lagodnosti, u smislu da čekam da me neko pozove, da me se seti. Uvek sam imao šta da radim, da probam. Ni dan bez kreativnog rada. Moja radna biografija je prilično bogata. Čovek mora da se raduje svakom novom koraku, jer se samo korak po korak ide napred.
U vašem okruženju uobičajen je boemski život, kafanski provodi, slava koja opija. Vi ste sačuvali svilenu lepršavost duše i nežnost svoje intime. Publiku interesuje privatnost glumca. To ste umeli da dozirate?
M.P: Potraga za pravom ljubavi, pravim porodičnim vrednostima i podrška onog koga volite je izvan svega, svakog posla i svega javnog. Možete biti uspešni u poslu koliko god hoćete, ali posle svih apluza vi dođete kući, zatvorite svoja vrata. Ako vas ne čeka radost, toplina i potpora, onda sve gubi svoj značaj.
Kada bi mladi ljudi znali koliko je porodica važna, svi bi se na vreme poženili i poudavali, sve učinili da imaju decu. To su vrednosti. Sve drugo je manje bitno, verujte mi! Privid je slava i sve što ona nosi, ako iza toga ne stoji ispunjen život onim kvalitetima koji su samo vaši. Ima toliko značajnijih poslova, kao što je posao lekara. Neki od njih imaju vrhunske karijere. Ali sve im je to manje vredno ako iza toga ne stoji toplina i ostvarenost porodična. Znam da javnost uvek želi da zna nešto o nama koje gleda u nekim ulogama. Slažem se da je to zanimljivo. Trudim se da doziram, da ne bodem ljudima oči svojim privatnim životom. Dovoljno je da znaju da iza moje karijere i mene stoji moja supruga Ljubica i naša ćerkica Mila.
Čašica razgovora koja mnogo znači
Vaša supruga je modni dizajner, gradi svoju karijeru. Koliko je spremna na ustupke koje traži život s glumcem?
M.P: Imao sam sreću i zahvalan sam Bogu da sam našao ženu koja meni znači, koja me ispunjava i koja me oplemenjuje. Uvek je žena potpora i podstrek, ma koju vrstu posla radio i ma koju karijeru muž gradio. Moja Ljubica je u svakom času uz mene, imam sreću da je baš ona moja žena. Naravno podrška mora da bude uzajamna. Meni je zadovoljstvo da budem podrška svojoj porodici. To je na kraju krajeva moja dužnost.
Ljubica jeste modni dizajner, ima svoj brend „Lilumar“ poznat po izradi venčanica i večernjih toaleta. Svoj brend upotpunjuje otvaranjem jednog sjajnog „concept store“ prostora pod nazivom FOUR, gde će biti više dešavanja. To je tek sjajna i inovativna priča.
Dva slobodna umetnika u kući, to jeste lepo, ali i turbulentno?
M.P: Sve može da se izbalansira ako se razumeju ljudi, ako se razgovara. Večernja čašica lepog vina ne znači ništa ukoliko se ne popije uz meze lepog razgovora. A to znači miran san i sutra lep dan. I dobra organizacija, svakako. Smatram da je dobra organizacija – pola posla.
Čemu su vas roditelji učili?
M.P: Pre svega radu, lepoti života i poštovanju drugih ljudi, poštovanju različitih mišljenja, empatiji. Gledajući moje roditelje, njihov život i sve ovo što je danas oko mene, uviđam koliko je važno da ste dobar čovek, da ste tolerantni, a da imate svoj stav i da ga gradite svakim danom, da radite na obrazovanju i da imate poštovanja za svakoga. Roditelji su me učili i to da svakome gledam u oči. Nisam to shvatao kao mali najbolje, ali sad razumem značenje tih reči. Što sam stariji, sve mi više znače neke porodične vrednosti. Naučio sam, pored njih, da verujem u sebe. Mislim da se svi oslanjamo na roditelje, na to što smo poneli iz kuće. Gledajući sebe, vidim njih.
Ko se danas najviše raduje vašim ulogama?
M.P: Svakako moja porodica, svim mojim profesionalnim i ličnim uspesima. Veoma sam im zahvalan. Čini mi radost kada vidim da moja majka sa posebnom pažnjom čuva svaki moj intervju i veoma me diskretno i dalje upućuje u život.
Moja majka se ne usuđuje da gleda delikatne scene
Da li je ljubomorna na nežni odnos koji ste dočarali između Tome i njegove TV majke u „Tatama“?
M.P: Ne, nimalo. Ona ja blaga žena i ponekad naslutim da je prepoznala neke nijanse našeg odnosa. Majka gleda moje predstave još od studentskih dana, ali delikatne scene se ne usuđuje da gleda. Mislim na scene nasilja. Tada strepi za mene, kao i kada imam neku negativnu ulogu, gde lik čini ono što po njenom sudu nije dolično. Recimo kod Voje Tankosića, raskalašnog, sklonog piću i duvanu, ženama, bančenju i… Ona shvata da je to deo lika koji tumačim, ali majka je majka, strepi da li moram sve to da prolazim, makar utoliko da li mi je bilo tu noć hladno na setu, da li sam popušio previše cigareta, da li je to stvarno neki alkohol… To je majčinska briga, ono najtananije između roditelja i njihove dece, ma koliko odrasli.
Jeste li jedinac?
M.P: Imam starijeg brata Bojana. On je divan čovek, ima divnu porodicu, suprugu Irenu, dve predivne ćerke, odgovoran posao, veliki je borac, i u svemu meni uzor. Ljubav između mog brata i njegove supruge je iz studentskih dana. Krunisali su svoju ljubav rođenjem dve devojčice. Starija Anja je sad već napunila 18 godina, slavili smo joj skoro punoletstvo, a Iva ima 12 godina… I moj brat je umetnička duša, s tim što se on bavi drugom vrstom posla. Naši roditelji, dede i babe, svi imaju sklonosti i ljubavi za umetnost.
Da li su vas roditelji pokušali da odgovore od studija glume?
M.P: Ne. Imali su svakako zebnje, jer kao svi roditelji svom detetu žele pre svega stabilna primanja i manje stresan posao. Uvek su me podržavali, pa i u izboru zanimanja. Trudili su se da me održe u zoni racionalnog razmišljanja, jer kada se zalepite za snove, onda ih ne puštate. Uporedo s glumom upisao sam i veterinu, od koje sam kasnije morao odustati. Ali sada sam ostvario i taj san, pa sam u „Tatama“ Toma veterinar.
Glumac uvek priželjkuje. Sanja nešto. Planira…
Sada ste u punom radnom zanosu. Imate li vremena da se viđate sa porodicom?
M.P: Svakako. Ljubica korespondira između svih u porodici. Lepo je kada moja žena kaže kako se čula ili videla sa mojom mamom, njenom ili nekim drugim iz porodice. Takvi odnosi se grade. Kada god možemo, viđamo se i veoma mi znače porodična okupljanja, bila s povodom ili ne. Pre je to bilo obavezno jednom nedeljno, ali sada dok intenzivno radim, sve je promenjeno. Brat i ja imamo naviku da u nekom, obično večernjem intervalu, pozovemo roditelje. Oni čekaju taj poziv. Razgovaramo, imamo i neke planove, to su dragocene porodične bliskosti i nežnosti.
Koje uloge priželjkujete?
M.P: Glumac uvek priželjkuje. Sanja nešto. Planira…
Ima li još nešto što treba da pomenemo?
M.P: Da. Svi komplimenti za vaš visoko profesionalan rad. I svakako, veliki pozdrav za sve čitaoce magazina Ona.
Piše: Emina Ćirić, fotografije: Zoran Mirčetić
