Govorili su mi da tvoje mlade godine nisu za moje stare dane.
Sjaj tvoje duše veći je od onoga što možeš spoznati umom. Zato se više osloni na svoje srce. Ono te čini velikom, jer srce je to koje ti oslobađa sjaj. Ovde si došla da sijaš. Širi to svetlo dodirom i rečju u koje je utkana ljubav, nemoj da provodiš dane u patnji koja je sa prolaznošću sklopila pakt. Vidi sebe onakvom kakva jesi. Veruj mi, video sam te i znam dobro ko si ti. Ma koliko u tebi bukti rat, iz tebe izvire Raj.
Ovo je moja spoznaja tebi na dar.
Nada je jača od straha
Umoran od čekanja da mi se želja ispuni i polomljen vrelim snovima o tebi, održao sam uspravan duh nadanjem, znajući da je nada jača od svakog straha. Hrabrio sam se verom da je naš spoj Njegova volja. U samoći nisam pronalazio mir. Vrtlog neizvesnosti me je povlačio sve dublje u usamljenost. U tim danima izgrebanih sećanja, više sam voleo svoje puno ništa, nego blisko društvo one, od sudbine neizabrane, sa kojom ću osećati beskorisnost svog postojanja.
Dušebrižnici su me uveravali da je prokleto ono što je oteto. Govorili su mi da tvoje mlade godine nisu za moje stare dane. Stvarali su iluziju da žele da mi pomognu.
Vetrovi sudbine
Nisam prihvatio ponuđenu patnju da bih sa njom tešio sebe zbog neuzvraćene ljubavi. Spustio sam u srce misli višeg uma i shvatio da sam u ovoj igri neba i zemlje, neko ko razume svoju prazninu i da u nju mogu da stanu sva kosmička sunca i planete. Veličina samoće pomogla mi je da svest ispunim mudrošću.
Želeo sam da budem pored tebe, a znao sam da ne mogu biti s tobom. Molitvom tihog pojanja, skupio sam u srce sve one strasti i vreline koje su nas opijale. Podgrevao sam sećanja i lečio im rane. Radio sam to sa namerom da bi se i tvoja zagubljena osećanja o nama, njima vratila.
Mogao sam osetiti vetrove sudbine kako nadiru i kako me probijaju. Iste one koji su namenjeni svima onima što vole neuzvraćenom ljubavlju. Robovao sam okovan strpljenjem, u samici zvanoj čežnja. U posetu mi je često dolazila svetlost tvojih očiju. Hranila mi je dah s kojim sam održavao zaljubljenost. Disao sam mirisom tvog osmeha. On mi je pomogao da prihvatim mirno i bez prevelikog uzbuđenja, nekoreknost karmičke igre, da ne mogu ni od koga da kupim, od podsvesnog ponuđen na prodaju, skoro rukama moguć opipljiv san.
Škola života
Očekivao sam dan kada će vrata tamnice da se raspadnu i da se kroz njih probiju sva ona nadanja s kojima sam odlazio na počinak i sa kojima sam se budio. Dani su prolazili, bore su mi prikupljale neprežaljenu razdvojenost. Odćutao sam bol. Bez krika, progutanim suzama, suvog lica ispratio sam na put u nepovrat mesece bez sreće, očekujući tvoje dodire da mi se vrate. I kao što čini ptica kada se vrati sa juga kad pesmom prolećne dane učini vedrim, tako je i tvoj poziv od moga lica učinio da se mrak lažnog osmeha pretvori u iskren sjaj.
Pokušala si brzinom pitanja da strgneš sa sebe nervozu povratka, a grubim rečima nisi mogla da sakriješ patnju odrastanja. Režala si, divljakušo. Besnela si na druge, ponajviše na mene, a znala si da si u par meseci proživela godine. Školarina života je skupa za sve. Nema u njoj pravde. Ona od nas otima i poslednji cent. Osiromaši ljude do prosjačkog štapa da bi lakše odabrala hrabre i odvela ih na staze uspeha, dobrobiti, bogatstva i slave.
Ljubav pokadkad boli
Strpljenjem se uzgajaju ljubavna nadanja. Ništa ne dolazi preko noći da bi ostalo do kraja života, samo po danu. Preko svega toga prolazi i mrak, a da bi životna reka tekla ispunjena ljubavlju, mora se naučiti kako da se iz sebe protera strah.
Vidiš, sačekao sam te. Oslonjen na svoje srce, dočekao sam dan novog spajanja. Ponovo si mi ponudila sebe, svoje vrline i slabosti. Slika tvog tela opet mi zagreva svetlost pogleda. Prijaš mi. Ljubav je to, ovozemaljska, a ona zna pokadkad i da boli.
Izvoli. Progutaj moje reči. Gori.
Sjaj tvoje duše je i moj Raj.
