Milan Nikolić Izano: Ne smeju oni znati da se u jednoj očaravajućoj dami skriva divljakuša

Milan nosi odelo iz Modnog ateljea „Čarolija“, Beograd i Novi Sad

Lukavi osmeh crvenio joj je obraze, dok su joj zelene oči, u boji okolnih livada, blistale od zadovoljstva uspeha njenih reči, da pitanjem zbuni čoveka za kojeg je znala da je u odnosima sa ženama doživeo mnogo toga, ili skraćeno – sve. Nije imala nameru da mi povredi osećanja, niti je želela da ulazi u intimu svih mojih prethodnih, brzoprotočnih veza.
Pitanja, zašto su one imale rok trajanja, koliko rana su ostavile, kako to da je samac čovek koji je srcem vezan za žene i slična, nisu bila za nju, za ženu koja je prošla mnogo toga, ili sažeto – sve. Htela je, jednostavno, da sazna šta zna o razlici između ljubavne strasti i požude, čovek, za kojeg kažu da ume da voli i koji veruje da je ljubav – sve.

Magično pitanje

Uspela je svojim pitanjem, ne samo da zamisli mene, nego i da zaustavi razgovor, mljackanje i srkutanje svih onih činovnika savetničke agencije s kojom sarađujem, meni više ili manje poznatih, okupljenih oko improvizovanih stolova od drvenih dasaka, na slavljeničkom pikniku u hladu krošnja breza. Da li pitanje, ili vrelina letnjeg sunca, ućutkali su i potočić koji je do malopre žuborio pored nas.
Vešto skrojeno pitanje je učinilo magičnu stvar. Reči su mi presahle, a slike su mi preplavile um. Slike voljene žene zbog koje mi se na javi pojavi ono skriveno božansko što nosim u sebi. Mučilo me je, kako da objasnim vlasnicima svih ovih gladnih u mene uperenih očiju, sa prepunim ustima od neprogutanih masnih reči, naučenim da je novac svetinja koja zasićuje i naviknutim da ih prehranjuju sveža ogovaranja, da ti postojiš i da si ti ta koja me oplođuje, a da sam ja taj koji rađa.

Izvor ljubavi

Nemoguće mi je bilo da im rečima dočaram senzibilnost koju si probudila u meni, da postanem sposoban za primanje nežnosti, utisaka i osećanja, pa da ih takve čulne, sladostrasne i strastvene pretočim u misli. A još teže bi mi bilo da im razjasnim kako uspevam sve njih da utkam sitnim vezom, pitkih rečenica, u svoja književna dela.
Suzdržavao sam se ne samo da im priznam da postojiš, da si tu pored mene, nego i kako mi je veoma lako da poetski opišem tvoju senzualnost, tako da ti jedna postaneš izvor zadovoljstva sa koga piju mnoge duše željne ljubavi, spremne da se odreknu lažnog života da bi bili isti kao ti – sve.
„Svakodnevno radim na tome da me zavoli Svetica ženstvenosti.“

Dama i divljakuša

Prisutni, nesvesni da su odricanjem sebe samih postali proždrljivci tuđih života, glasno su se smejali mojoj pesničkoj veštini da rečima materijalizujem nestvarno i nastavili su svojim požudnim utabanim putanjama da ispunjavaju sebe, za život, nepotrebnim zadovoljstvima. Samo je zelenooka razumela moje reči i svoj lukavi osmeh zamenila je mirnim osmehom odobravanja. Jasno joj je bilo da se o Sveštenici užitka ne govori nevernicima. U mojim očima čitala je svu tvoju protočnost kroz mene. Videla je po širenju mojih zenica da si dama. Klimnuo sam glavom u znak pozdrava i otišao da po livadama prosipam sećanja na naše noći i jutra.
Ćutaću o tebi i o našoj strasti. Ko bi mogao od ovih nesretnika da prihvati istinu prevrtljivosti života, da se u jednoj očaravajućoj dami skriva divljakuša spremna u svakom trenutku da zbaci sve sa sebe i sa mnom vodi ljubav, tu pred svima, na poljani. Ne smeju oni znati kako se razvlačiš po krevetu kao mačka, kako grizeš, grebeš, tražiš da te čupam, čvrsto pritiskam, divlje ljubim, a nakon svega nežno grlim i da te rečima u čvrstom zagrljaju uspavam.

Ćutaću o tebi

Kako im opisati tvoje duge prste, koji u snu traže moje da udruženi i isprepletani ne dozvole tvom telu da ostane bez vreline. Kako se razbuđena od želje prelivaš preko mene i nežnošću svojom tražiš od mene, u istom tom tihom ritmu, da te pratim. Vodiš me, osmesima jecaš, a ja sam taj koji stenje od zadovoljstva tvojih draži. Ujutru, zavodnički ne otvaraš oči pre poljupca po njima, nudiš usne i pitaš me da li si, osim što si noćas spavala pored mene, bila i u mojim snovima. Zabijaš mi nokte u grudi, ostavljaš tragove. Odlaziš da greješ svetlošću svojom mračni svet.
Kako bilo kome objasniti da sam voljen od Sveštenice užitka koja, napuštajući krevet, postaje Svetica ženstvenosti. Žena Dama – sve.
Ćutaću drugima o tebi, pa i kada i ne budeš više tu, ostaneš zanavek u meni, srcu mi draga.

 

Milan Nikolić Izano
Milan Nikolić Izano

Pisac i poeta, Milan Nikolić Izano, autor je knjiga: „Lanac ljubavi“, „U dahu izdaha“, „Vinčanska kabala u lancu ljubavi“, „Dnevnik duše“, dvoazbučne knjige „Lanac ljubavi“ (sa muzikom grupe „Balkanika“ u DVD formatu) i najnovije knjige „Žig vrelih usana“ uz koju je urađena i krema za um i ljubav „O“. Za njegove knjige, kritičari nisu mogli da odrede žanr, tako da su ga proglasili piscem koji piše duhom.

1 Comment
  1. Svetica u svakoj od nas pretvori zelju u zenu a zudnju u vecitu ljubav !
    Kazete ” ,, pise duhom “,, Gospodin i pise i zivi i voli duhom , videh to jednom i zapamtih zauvek !

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena