Milan Nikolić Izano: Mudrost zaljubljenog. Šta se desi kad Pravi muškarac i Šmokljo diskutuju o ženama?

Milan Nikolić Izano nosi odelo iz Modnog ateljea „Čarolija“, Beograd i Novi Sad

– Slušaj me dobro, brate moj. Muškarcu mudrost donose žene. Znam da ti je teško da poveruješ u tu nepojmljivu činjenicu, jer i ova moja srebrnkasta kosa nije dovoljan dokaz da u glavi stvaram prosvetljene misli. Ipak, razmišljam nešto i tako mi došlo da ti kažem. Sećaš se, kada sam ti pričao za onu lepu, zgodnu cnokosu, koja osmehom očas muškom rodu otopi srce i što pogledom za tren učini da nam proključa krv u venama.
– Ma bre, stari, pričao si mi o stotinu, nekih, tvojih žena. Ti si u tom pesničkom zanosu, skroz pošandrcao. Koja ti je sad ta i kakvu ti to mudrost donose žene? Slušaj njega. Žene donose mudrost. Levom ću bre da se prekrstim. Bože me oprosti. Ajd, živeli!
– Živeli, brate! Krsti se ti i nogama ako hoćeš. Al’ sebičnost je vrlina.
– Opet on. Šta bre lupaš? Je’l to tebe udarilo ovo jesenje sunce, il’ te noćas neka izmlatila tiganjem. Senilni, matori zavodniče. Opet si zaboravio ime ili si zakucao na pogrešna vrata.

Mazim joj prste

– Uh, što me uvredi… Kako ne razumeš, ja sam zaljubljen. Noću ne skitam od vrata do vrata, kao ti od tarabe do tarabe. Tada sam u sobi, maštam, živo sanjam i brižno čuvam nesanicu koju mi je draga podarila. U toj svilenoj tišini, nežno je zagrlim, još nežnije je poljubim i tihim rečima lagano uspavam. Gledam je kako se sve dublje uvlači u moj zagrljaj, dok pri svakom uzdahu grudi hoće da joj otkinu zakopčano dugme na košulji. Mazim joj prste i dlanove, a oni, trepere kao da isparavaju i gube onu vlažnost koju su imali od nervoze zbog našeg susreta. Prinesem ih svojim obrazima i njenim noktima zagrebem sebe po licu. Tek onako da ostavim mali trag. To mi je sasvim dovoljno da blago pocrvenim i da sa tim stidom, dobijenim zbog lepote njenog bića uspavanog na mome ramenu, jedan po jedan prst, najsporije što mogu, prevučem preko svojih usana. A ona, u snu se blago nasmeši i nekako zavodljivo, napući one njene sočne usne, kao da traži i priziva da spustim svoje na njih. I šta ću ja mučenik, takva mi mašta. Poljubim je tako strasno da joj iz pluća izvučem san.

Njena sebičnost

– Kh, kh! Konobar, bato, lepi! Donesi, sine, još jednu ljutu za mene i jednu limunadu, što kiseliju, za ovog izroda od umetnika koji ne pije k’o svi njegovi slavni zapisivači tugaljivih reči. Uhvatila me neka gorušica, ‘oće želudac da mi se prevrne. Znaš li bre ti, nesrećo, da su oni bili pravi muškarci, je’s malo blentavi i nerazumljivi, al’ su imali cug. Znali su da povuku dobro, a ne ko ti. Šmokljo! Nego, stihoklepac, u kom si vremenu? Ne mogu da te pohvatam, a ni nju ne znam gde da tražim. Je’l je bila ta, crnokosa pućasta, noćas s tobom u krevetu, pod krevetom ili ti je letela iznad njega?
– E, izgleda mi da si i ti nekada, u nekom od svojih života bekrijao sa velikanima, ali za razliku od njih, tebe je pregazilo i polomilo vreme, a njima je njihovo ponovo došlo da ih izvaja u sjaj granita i takve postavi u školska dvorišta. Iz tog razloga ti sada ne mošeš, a i ne znaš kako da povežeš maštu, san i stvarnost. Da si malo manje pio, shvatio bi da vreme ne protiče, već kroz njega teče naše najslađe životno piće. Ljubav! Sa njom ti ja obilazim postelju svoje drage. Tako da, ujutru kada se probudi, ni sama ne zna da li sam zaista bio prilepljen uz njena leđa ili nisam proveo noć pokraj nje. Ali, jutarnja vrelina tela joj razvuče osmeh i on joj sve ispriča o našem noćnom zagrljaju duša. Veruj mi, kaže joj… ma kaže joj sve. U podne, pozove me telefonom i potvrdi sve ove moje reči; da sam bio nežan, baš onako kako voli i da joj prija da me takvog na sebi noću oseća i po danu nosi. A mene to razdraži, pa joj zatražim da mi priča tajne o svom zanosnom telu i njegovoj toploti… a ona me ohladi. Kaže mi kikotom, vrckasto, al’ sebično: „To je moje, ne dam, sam saznaj, izvoli tragaj“. Eto, to je ono što ti celo veče pričam. Njena sebičnost je moja vrlina. Iz nje i zbog nje iz mene izviru te ljubavne reči koje sve žene vole, jer bi želele da su u mojim pričama one.

Pukni zoro!

– Auu, care, mudra ti ta vatrena crnka. Čuvaj je i pitaj je ima li neku drugaricu, pametnicu, za mene.
– Voli tebe tvoj brat. Zato ću i tebe ubaciti u svoje knjige, međ’ sve one žene. Da živiš i ti večno sa mnom i sa njima. ‘Ajde, šta čekaš, uskači u ovu priču.
– E vala svaka ti je Njegoševa, mudri moj zaljubljeni lepotane. Nego, ‘oćeš li popit’ neku sa mnom, da i tebi jednom svane?
– Hoću druže, hoću brate. Konobar, daj još dve ljute!
„Da li čuješ mila… Aj, pa, pukni zoro…“
– He, he, brate! Možda smo se mi malo napili i ostali u kafani do zore, ali nismo budale. Mi smo samo malo zaljubljeni i…
– Mudro zboriš, brate. Dokaza mi ti pesničku teoriju. Žene mogu da naprave čoveka i od obične budale. Samo ako mi to želimo. Hoćemo li!?
– Hoćemo!
„Da li čuješ mila, moga konja kas… zove te moj glas… Aj, pa, pukni zoro!“

Milan Nikolić Izano
Milan Nikolić Izano

Pisac i poeta, Milan Nikolić Izano, autor je knjiga: „Lanac ljubavi“, „U dahu izdaha“, „Vinčanska kabala u lancu ljubavi“, „Dnevnik duše“, dvoazbučne knjige „Lanac ljubavi“ (sa muzikom grupe „Balkanika“ u DVD formatu) i najnovije knjige „Žig vrelih usana“ uz koju je urađena i krema za um i ljubav „O“. Za njegove knjige, kritičari nisu mogli da odrede žanr, tako da su ga proglasili piscem koji piše duhom.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena