Milan Nikolić Izano: Dođi, u srcu si mi jedino ti. Odagnaću bes, probudiću se, postaću opet živ…

Danas je mnogo onih, kao i pre, koji bi želeli da te zabavljaju, maze, vole i požudno ljube, ali je malo onih koji bi te u dušu smestili

Budim se. Živ sam, ili tako izgleda. Izgubljen u svetu noćnog nemorala, bezličan i bezimen, skupljam noćna sećanja u tami gorčine jutarnje kafe. Struji krv, telo mi se trese, grlo se steglo, tragam u izgužvanoj postelji, gde si, ima li te, ili barem nešto od tvoje topline sa kojom si grejala i mene i moje sne. Ne znam kako je nastao taj vrisak sa kojim si izbacila mene iz tebe. Rodila si me, a ubila.

Gde si ti?

Pored tebe sam bio moćan, žilav i jak, a ipak, znao sam, da sam i tada, kao i sada, jadni bednik, neostvaren u ljubavi i muškarac slab. To moje naivno samouvereno grebanje pogledom o tvoje telo, preskupo nas je koštalo. Razišli smo se sa ožiljcima na srcu i u hiljade komada raznobojnih kristala, razbijene duše. Duboko su se ti delići zarili u nas.
Naš susret je bio iznenadan, kao kada se sudare nebo i zemlja. Munja je sevnula, udario je grom. Gledajući se, gubili smo dah. Vrelina, traganje za putem do zvezda, let… a onda, bežanje, strah, kukavičluk ocrtan u rumenim obrazima od ovlaš i naivnog dodira ruke o ruku. Glave pognute. Beznađe.
Zašto? Ko je razbio ogledalo sreće? Kuda poći, a sebi doći? Gde si ti, kuda idem ja?

Magija razlike

Tragao sam po snovima i od beskraja saznao, da ti mene nosiš u sebi na istom mestu gde sam i sam skupio sve tvoje tirkize, safire i smaragde, današnjeg postojanja i onog od pre. Srce tiho jeca dok kuca, ali i ono ćuti o svemu. Veruj mi dušo, lažu svi oni bednici namagarčeni od demona, što nas ogovaraju i po nama balave, jer nije sve ovo što nam se dešava iz ovog života i iz nečega što je prohujalo kroz nas za godinu, dve.
Nestvarna razlika u godinama, za koju su mnogi pomislili da nas razdvaja, za karmu i sudbinu su samo jedna od igara koje treba odigrati kroz mnogobrojne živote, da bi se stvorila magija za koju se naš duh bori, od vremena o kojem niko nema živa sećanja, pa sve do danas, a još više za ono što će doći nakon poslednjeg daha sa kojim zatvaramo životna vrata. Nije on kukavica da cvili, kuka i stenje, već je u njemu skrivena mudrost za sav onaj naš Pravi Svet, što nam pokazuje kako se sve različitosti okupljaju u jednakost, o kojoj naše blisko okruženje ne zna ništa, ili se samo vešto pretvara da je stvarno nestvarno, a iluzija rešenja za sav nakupljen greh.

Duša se budi

Karma je skup neostvarenih želja, a sudbina put ka njima sa puno teško prelaznih prepreka. Mirniji život imaju oni koji su prosečni, zato što su slabi. Lako pokleknu, predaju se, nestanu. Dok oni, koji su jaki i hrabri, istrajavaju u nameri da saznaju koliko daleko treba ići da bi se ostvarili snovi.
Privlači se fatalno, od njega se ne beži. Preuzima se rizik, od adrenalina koža se ježi. Strah neizvesnosti ne nastaje zbog susreta, već zbog mogućeg gubitka. Bol, raspadanje, cepanje, razaranje… sve su to osobine ljubavi koje jačaju hrabre. Na toj stazi maska sa lica pada, duša se suši, beži se od sebe i od ljudi. Ipak, takav put vodi ka cilju. Pronalazi se suština. Duša se budi. I tada, pred nama se ukazuje, ona naša blizanačka, koja je na nebu stvorena da sa nama, u jedinstvu, Bogu zanavek ljubavlju služi.

Besnim zbog tebe

Vidim, kod tebe, sve isto. Lepotom traješ, privlačiš nemoćne, reže za tobom, a ne znaju ono što od prvog susreta znam o tebi. Imaš moć i magiju da svojom pojavom lečiš zle. Danas je mnogo onih, kao i pre, koji bi želeli da te zabavljaju, maze, vole i požudno ljube, ali je malo onih koji bi te u dušu smestili. U njoj te još uvek čuvam, nisi otišla iz nje. Misli o tebi mi bude mir, gorčinu i bes. Radiš me. Besnim zbog tebe, a još uvek ne smem te pogledati u oči. Blistaju, seku me. Osećanja mi isplivavaju iz mračne podsvesti ili… ma nisam ni ja siguran odakle dolaze. Ponekad mi nestaneš iz očiju, jer usled tolikog traženja izgubio sam te iz njih, postala si mi stranac. Tada počinjem da te gledam srcem, a ono vidi sve što je prošlo, što će biti i ovu tačku gde smo sada, ovaj tren.

Ponovo me rodi

Nema ravnodušnosti u meni. Želim te. Odustao bih ja od ljubavi i od tebe, ali… gladno mi je telo, pa i duša. Traže nešto slatko… mafine. A njih ne mogu da jedem bez – „Nas“.
Znači, tačno je. Čovek omrša kada oseti da je ljubav prestala da ga hrani.
Gazi, bogomoljko, neka boli, slobodno kidaj sa mene sve. Zasiti se mojom ljubavlju. Jedi me. Znaš i sama. Ne umire se od ljubavi, a ni zbog nje, već se samrtničkim životom živi kada je nema. U sebi, tu negde pored, ili barem u mislima, da zasiti telo, dušu… ma, sve! Neću odustati od tebe, ne zbog gladi za tobom, nego zbog života u ljubavi koji vredi živeti za sada, posle i nakon onoga što čovečanstvo zove – „Sve“. Ljubav, to smo mi. Zato nas glad mori, jer nam se čini da smo ostali bez nje. Donesi mafine, da ih gledam, ližem, grizem, žvaćem i sa zadovoljstvom gutam. Slatko mi je to naše, što smo imali i što ćemo tek imati. To naše, beskrajno – „Sve“.
Dođi, u srcu si mi jedino ti. Odagnaću bes, probudiću se, postaću opet živ. Ponovo me rodi. Hajm’o opet hrabro, molim te!

Milan Nikolić Izano
Milan Nikolić Izano

Pisac i poeta, Milan Nikolić Izano, autor je knjiga: „Lanac ljubavi“, „U dahu izdaha“, „Vinčanska kabala u lancu ljubavi“, „Dnevnik duše“, dvoazbučne knjige „Lanac ljubavi“ (sa muzikom grupe „Balkanika“ u DVD formatu) i najnovije knjige „Žig vrelih usana“ uz koju je urađena i krema za um i ljubav „O“. Za njegove knjige, kritičari nisu mogli da odrede žanr, tako da su ga proglasili piscem koji piše duhom.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena