In memoriam: Jelena Jovanović Žigon, glumica koja će ostati upamćena kao jedna od najlepših Srpkinja svih vremena

Napomena: Ovaj intervju je objavljen u Ona Magazinu broj 36 od  20.02.2012.

U vreme kada je ona igrala glavne uloge u domaćim i stranim filmovima, malo je naših glumica zračilo takvom lepotom, otmenošću i talentom kao Jelena Jovanović Žigon. Generacije tadašnjih tinejdžera, zanesene njenom pojavom, danas svedoče da je takav magnetizam i harizmu imao malo ko. Poredili su je sa Sofijom Loren, a ruku na srce, do dana današnjeg liče. Glumački par Jelena i Stevo Žigon zaustavljali su dah obožavalaca ma gde se pojavili. Za Jelenu je to bio samo eho posla koji se voli, ali kome se ne predaje sva energija, jer je lepši i veći deo rezervisan za najmilije.
– Podeljena između porodice i posla, ne znam kad sam stigla da snimim 50 filmova, jer sam nastojala da što više budem sa decom, sa roditeljima, sa sestrama. Punim plućima sam uživala u životu i porodičnoj sreći. Volela sam da radim, ali sam porodici davala prednost. Ako sam tri meseca bivala odsutna zbog snimanja, onda sam narednih 5-6 bila slobodna i vreme provodila sa onima koje volim, pre svega sa sinom Nikolom i kćerkom Ivanom. Za razliku od mene, moj suprug Stevo je više bio angažovan na filmu i u pozorištu. Imao je izuzetnu karijeru.

Manekenka pa glumica

U početku karijere ste se odrekli pozorišta i tek kao zrela glumica zaigrali na daskama koje život znače?
Nikad se ne kajem i ne vraćam. Put moje kćerke Ivane je bio pravi, iz Akademije u pozorište. Ja sam bila prvo maneken. Za to sam se takođe školovala. Radila sam u Parizu i kod nas. Snimala sam i reklame u pariskoj kući krzna i kupaćih kostima. Vratila sam se u Beograd, došlo je dete i ozbiljno sam se počela baviti filmom. Istina, još za vreme studija igrala sam u nekim koprodukcijama i filmu „Opštinsko dete“, a tek posle studija i manekenske karijere, kada sam već rodila Nikolu, počela je moja prava filmska karijera: ciganka u filmu „Diližansa snova“, zatim ,,Ljubav i moda“ i 1961. glavna uloga u filmu ,,Prvi građanin male varoši“, pa „Obračun“, „Sudar na paralelama“, „Pustolov pred  vratima“, „Jutro“, „Divlje seme“, „Klopka za generala“… Snimala sam dosta u inostranstvu. Tek kasnije sam stigla u Beogradsko dramsko pozorište, u dramu ,,Kralj u Betejnovi“ i 1973. u predstavu „Varvari“ koju sam odigrala stotinu puta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, pa u predstave „Platonov“ i „San letnje noći“ u Novom Sadu, „Staklenu menažeriju“ u Užicu… 

Kazivanje poezije

Osim uloga u filmovima, vi se publici predstavljate i recitovanjem?
Poezija i proza, to mi je ljubav od detinjstva. Već decenijama ne prođe ni nedelju dana da nemam neko književno veče ili samo kazujem poeziju u nekoj od biblioteka, domova kulture, širom Srbije ili u inostranstvu.

Putujući, srećete se sa publikom. Koja je razlika između publike nekad i danas?
Taj kontakt s publikom mi je dragocen, ako me već nema u pozorištu i na filmu. Pored poetskih večeri, putovala sam i sa predstavom ,,Odazvale su se samo ptice“ koju sam sama dramatizovala po stihovima Desanke Maksimović, zatim i sa Ivaninim „Kosovskim božurima“… Ranije su glumci odlazili selima u pohode i bilo je pravo čudo kad se živ glumac pojavi u maloj sredini ili varoši. Ljudi koji nikada nisu bili u pozorištu, koji nikada nisu videli glumce, bili su naša publika. Danas je to sasvim drugačije, ne delimo fotografije, daleko nam manje traže autograme, ali zato mlađa publika želi da se fotografiše mobilnim telefonom, mnogo je komunikativnija i otvorenija, neposrednija prema nama. Glumci su danas stvarni, opipljivi i preko televizije vrlo često u domovima publike. Važno mi je kako će publika odreagovati na ono što kazujem ili glumim. Lično su mi uvek najdraža priznanja koja su dolazila od publike, kao „Zlatni prsten“,  na primer. I danas su mi najlepše nagrade od biblioteka, škola, domova kulture i vojske za kazivanje poezije. 

Uloga u „Žikinoj dinastiji“

Televizija vam nije uzvratila ljubav?
Manje sam igrala za televiziju, ali zato zahvaljujući seriji filmova „Žikina dinastija“ Zorana Čalića i čestim reprizama na TV, današnje generacije me prepoznaju. Dugo nisam snimala ništa novo.

Na televiziji ste se pojavili u ,,Policajcu sa petlovog brda“, vi i  Stevo kao Ivanini roditelji?
To nas je Ivana zamolila da joj igramo roditelje, kao što nas je ranije, kao dete, angažovala u TV filmu Bate Čengića ,,Ljubav u jedanestoj“. Igrali smo zajedno svе troje bar tada… Sa Stevom nikada nisam igrala na filmu, ali smo zato četiri leta na Dubrovačkim igrama u „Otelu“ glumili: on Jaga, a ja Bjanku. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu smo igrali „Varvare“. 

Karijera u inostranstvu

Imali ste priliku da nastavite karijeru u inostranstvu?
Kada su mi nudili da ostanem u Australiji, Ivana je imala četiri godine, Nikola četrnaest. Nije mi palo na pamet da se od njih odvajam na duže. Nikada ne bih mogla moju porodicu i moj Beograd da zamenim bilo čime. Beograd je mesto mojih povrataka.

Zapamćeno je da ste vi i vaše sestre u mladosti bile poznate lepotice? Pišući o beogradskim lepoticama, Puriša Đorđević je rekao da su sve bile plavuše, a samo vas tri sestre Jovanović crnokose, Božana, Jelena i Svetlana.
U vreme moje mladosti postojala je štrafta, korzo. Znalo se  koje su to lepe devojke kad se pojave. Imala sam sreću da sam rano bila zapažena kao manekenka i kao veoma mlada glumica, na početku karijere. Brojne naslovne strane, premijere, festivali, modne revije… sve je to skretalo pažnju na mene. Čak su naslovi u novinama stalno asocirali da sam ja maneken na filmu. Meni je to smetalo, jer sam bila školovana glumica, ali i školovani maneken. Lepotu svako gleda svojim očima. Za mene je lepa žena – zadovoljna žena. Ima priznatih i nepriznatih lepota. Danas je kod nas lepota postala masovna. Mislim da su Srpkinje najlepše devojke na svetu. Vaspitana sam u vreme kada se nije toliko razmišljalo o lepoti, a danas se čak i u školama odvajaju lepe devojčice i devojke za razne izbore za lepotice. Za mene je najvažniji osmeh, on lepoti daje vremensku dimenziju. To je nešto najlepše što možete dati ili primiti. 

Detinjstvo u znaku umetnosti

Kako to da ste se opredelili za glumu?
Celog detinjstva smo pravili pozorište u kući. Govorile smo i negovale poeziju. Božana je pravila scenografije i kostime, ne znajući da će kasnije u životu to biti njen poziv, njena umetnost. Ujak Đuro Radonjić, slikar, svake nedelje vodio nas je u Topčider ili drugu šetnju, pričao priče koje smo posle morale da ilustrujemo. Zahvaljujući njemu, Božana je vrlo rano otišla u umetničku školu. Svirale smo klavir… Kasnije je Svetlana studirala muziku, a ja sam otišla na glumu. Kada sam otišla da polažem prijemni na Pozorišnoj akademiji, krijući to od roditelja, imala sam šesnaest godina i bila jako stidljiva. Primili su me. 

Ljubavna pisma Steve Žigona

Kad se dogodila velika ljubav između Steve i vas?
Od prve godine mi je bio asistent na Akademiji. U početku sam mu donosila ljubavna pisma mojih drugarica. Došao je u Dubrovnik jednog leta, kada sam  završila drugu ili treću godinu. Počeli smo da se zabavljamo, čak to i priznali pred studentima.

Čime je on osvojio mladu, lepu, samosvesnu devojku?
Steva mi se dopao kada sam ga gledala u pozorištu, u ,,Antigoni“ i zaljubila sam se u Hemona, koga je igrao.

Uspeli ste da porodične odnose čuvate od očiju javnosti. Kako?
Možda nekom zatvorenošću. Svi brakovi imaju uspone i padove. Štampa nije živela tada od tračeva i skandala. Stevo je imao tu neku svoju disciplinu. On je ostvario veliku karijeru i reditelja i glumca i na kraju književnika. Napisao je nekoliko dobrih, dragocenih knjiga. Pristajala sam da budem podređena, uvek se divila onome što on radi. Gledala sam njegove predstave i nisam uopšte upoređivala moju i njegovu karijeru. Tačnije, nije mi teško padalo da svoju karijeru podredim njegovoj. Bilo mi je to normalno. Tako danas svim bićem nastojim da podržim svoju decu. Nikolinu sjajnu slikarsku i Ivaninu višestruku kаrijeru. Pomažem im koliko god mogu oko unuke Vane i Ivaninog Stefana Steve. Vana je sada student, prelepa je, pametna devojka. Mama joj je doktor nauka, ima i na koga da se ugleda. Vana je bila prvo dete u celoj porodici. Onda su stigle unuke pokojne sestre Svetlane-Cece: Jovani je sada šesnaest godina, Veri četrnaest, mala Anja ima četiri godine. Na Svetog Nikolu rodio mi se još jedan unuk moje sestre, pa osim Ivaninog Steve, kome je pet i po godina, imam još i malog Danila. 

Sa ćerkom Ivanom i unukom

Trnovit put ćerke Ivane

Vaša kćerka Ivana je izabrala vrlo trnovit i poseban put. Da li ste uticali na nju da postane glumica?
Do osamnaeste godine nije pomišljala da postane glumica. Mislim da su nju „Zli dusi“ sreli na predstavama. Vodila sam je na sve predstave, usmeravala na muziku, završila je srednju muzičku školu, svirala klavir. Osvojila je i republičke nagrade. Mislila sam da će se posveti muzici. Odjednom se odlučila za glumu. Postigla je veliku pozorišnu karijeru. Žao mi je što do sada nije uspela da skrene pažnju filmskih reditelja…

Koliko vas je u životu koštala lepota, da li je otvarala ili zatvarala vrata, donosila predrasude ili nije?
Bilo je dosta predrasuda. Nisam razmišljala o tome, ali verovatno lepota može i da smeta. Čini mi se da je kritika uvek naklonjenija manje lepim glumicama, a da je publika velikodušnija i voli odraz lepote sa ekrana. Meni je jedino žao što nisam bila odlučnija i vrednija, ambicioznija. Ali, ne bih se vraćala. Uvek sam živela u sadašnjosti. Najlepši trenuci su između mladosti i starosti za jednu ženu. Često se osećam mladom, tako da ne znam gde je granica starosti. Mislim da je najvažnije u životu zdravlje, dok god je čovek zdrav – nije star. A i starost se sve više odgađa. Sreća je traganje, što uživaš u životu, ljubavi, prijateljstvu… u svemu punim plućima, što si svestan toga. 

Sa sinom Nikolom i unukom

Slikarska karijera sina Nikole

Koja vam je uloga najdraža, najveća i najznačajnija?
Volim svoju prvu ulogu u filmu „Prvi građanin male varoši“ i ulogu Antigone u australijskom filmu „Obećana žena“. Zajedničko je svim mojim ulogama što su to bile zaljubljene žene. Verujem da će ljubav, a ne lepota, spasiti svet. Ljubav i razumevanje.

Uživate u slikarskoj karijeri sina Nikole?
Njegova svaka izložba je događaj za mene. On u Minhenskom muzeju savremene umetnosti ima deset slika, u našem nema. I on nosi žig Žigonovih. Možda kao znak posebnosti, kao što se zove i Ivanina nova knjiga „Žig pozorišta“.

U vama je ostalo još mnogo neodigranih likova, želja?
Imala sam želje, ali to prođe kad ne odigrate u pravo vreme. U Užicu sam odigrala ,,Staklenu menažeriju“ i bila sam jako srećna, jer sam to oduvek želela. Uvek sam govorila ,,Ko gubi, dobija“, doživljavala to i sa humorne strane… Nije mi bilo teško ako nisam nešto odigrala. Imam još planova vezanih za poeziju. Poezija me ispunjava. Volela bih da sam pesnik. Pravim antologiju o Simonidi. Pesma Milana Rakića me opčinila još u detinjstvu, sa tim zvezdama i tim očima male vizantijske princeze koja je postala kraljica sa pet godina. Prikupila sam 50 divnih pesama o njoj. Tražim sponzora, sakupljam ilustracije… Biće to neobična knjiga o princezi koja nas je spasla jednog rata, a znamo da su zbog mnogih žena počinjali ratovi. Mislim najviše zbog muške sujete i surovosti.

Roditelji su mi darovali mnogo
Od mame Vjere sam nasledila ljubav za umetnost. Ona je potekla iz Crne gore, sa Cetinja. Otac joj je bio predsednik vlade i divizijski đeneral Mitar Martinović, veliki crnogorski junak, jedan od inicijatora Balkanskog rata. Bio je rođak kralja Nikole. Babin otac je bio čuveni Stefan Radonjić. Moj otac Milenko Jovanović je poreklom iz Bajine Bašte. Bio je legenda bankarstva, direktor Narodne banke za Srbiju. Ostavio mi je u nasleđe ljubav za matematiku i sport. Vodio me na utakmice. Obožavala sam sport i bavila se atletikom, posle terala decu na sport. Moj unuk Steva od jutra do ponoći igra fudbal i samo šutira loptu. On će, izgleda, ostvariti moje sportske želje.

 

Piše: Emina Ćirić, fotografije: Vukica Mikača, privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

1 Comment
  1. Koliko je ova zena zracila dobrotom, lepotom i plemenitoscu. Zato sto je ostvarena bila na svakom polju…:)

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena