Ti na meni, a na tebi samo svilena spavaćica. Divna slika. Maštam, pa šta, može mi se, lako mi je! Zato ti mogu dodati i čašu crnog vina. Ispijaš ga, osmehuješ se. Oči ti cakle Venerinim sjajem. Oh, Bože! Sad razumem rimske careve zašto nisu dozvoljavali ženama da piju vina.
Da, ista si kao najlepša antička boginja. Plešeš, bosonoga… Letiš, širiš krila… A, ja? I dalje, maštam…
Neka su prokleti vreme, prostor i njihove daljine. Konobar, donesi još vina!
A ti, ne odlazi mi iz srca, ostani tu, budi mi boginja. Ima u tebi nešto čarobno. Priroda to zna. Potamni, kada po njoj šeta tvoja svetlost. Noć sa tobom umrtvila mi je dane.
Drhtim u čežnji
Napuštam kafanu, odlazim u hladan stan, provetren vrelinom nadanja. Ležem, a osećam da sam nepoželjan krevetu. Sam… Slušam ga da cvili poda mnom. Želi da škripi. Posteljina još uvek miriše na naša zagrljena tela i od strasti nam isprepletan dah.
Ne mogu bez tebe. Želim ti reći ono što znaš. Zovem te… Uh, kako zna da se pojavi, niotkuda, prokleta tišina u zvonjavi telefona. Čekam, ludim… Tvoj glas me hrabri. Moram ti objasniti da nisam od onih koji se ljubavlju hrani na dan, dva…
Drhtim u čežnji od tvojih bezvučnih osmeha neverice, sa kojima treperiš preko mojih reči, očekujući da u njima prepoznaš balavost pohote. Toplim osmesima lice rumeniš i prekoravaš me njima, dok pogledom roniš u dubine mog glasa, tragajući za iskrenošću pamučnih mi misli i sklupčanih mi osećanja.
Snaga slabosti
Pokušavaš bezuspešno da ih ne prihvatiš i izbegavanjem veruješ da ćeš da ih presečeš nevidljivim makazama sudbine. Ti ne znaš, jer sam ti u našoj svilenoj noći prećutao o tome, da sam iz njih izvukao svu njihovu srž i upleo je u samo jednu nit, snažniju i od paukove. U njoj su slepljene ljubavnom vrelinom sve one vrline koje sam pronašao u tebi.
Da, moguće je i to, i istina je, da se najsnažnija nit izvlači iz najtanjih i najelastičnijih misli i osećanja. Ona je ta što nas čini da osećamo da između nas dvoje ima nešto veoma moćno. Nit jeste moja, ali je od tebe, ona je sva tvoja.
Oslobodi slobodu
Seckaš me osmesima sudbine, a prepuštaš mi izbor da se sam upletem u mrežu od tvojih niti i mojih nadanja. Dosta je bilo! Dođi! Prekini s tom igrom treperave neverice. Dozvoli sebi da ti obline tela, nanovo, miluju moje ruke. Prepoznaj na sebi dodire bez imalo žudnje i doživi da ti od njih, izlazeći iz mog zagrljaja, i bez vetra, na ulici, u polju, na livadi, u šumi, na reci, na poslu… lepšaju pramenovi kose.
Moraš me razumeti. Moja želja nije da te imam, već da ti poželiš da ti trebam. Oslobodi svoju slobodu. Ne postoje vrata koja će zaustaviti tvoju večnost. Kreni!
Život je lep onima koji veruju u sebe same i čuda. Otvori ih! Iza njih ćeš videti da nema tebe ni od juče, a ni one za sutra. Veruj! Ljubav je u tebi sada, a u takvoj današnjosti se skriva večnost koja otvara sva vrata za prolaz do sreće. Voli! Zakorači! Prođi! Sebi dođi! Tu sam da te sačekam.
Zadrhti i ti sa mnom u čežnji bezvučnih osmeha moje vere.
