„Lovim reči u letu. Najgore je kad me napadnu pod tušem“

Arhitekta i pisac, Nišlija Saša Buđevac, oglasio se novim romanom „Trianglađani“, čiji je podnaslov „Priručnik za golubare početnike i sve ljubitelje slobodnog leta“. „Arhitektura je likovna umetnost, a ja pišem u slikama“, kaže on.

Piše: Mila Milosavljević

Saša Buđevac: „Otac mi je arhitekta, ja sam arhitekta, sin je arhitekta a ćerka je na masteru iz arhitekture u Parizu“

Saša Buđevac je rođen 1961. godine u Nišu, gde i sada živi i radi. Završio je Arhitektonski fakultet u Beogradu. Kao arhitekta dobio je gotovo sve stručne nagrade i priznanja u zemlji, čak neke i za industrijski i grafički dizajn. Ušao je u leksikone i enciklopedije arhitekture i enterijera, i to pre svoje četrdesete godine. Njegov objekat uvršten je među najznačajnije u srpskoj arhitekturi na prelomu vekova.

Na književnu scenu kročio je najpre pod pseudonimom Konstantin Keleš, objavivši knjigu ,,Prirodni zakoni Sime krojača“ (2012). Kao Aleks Baldman potpisao je zbirku priča ,,Faking Storiz“ (2014).

Svojim imenom i prezimenom, Saša Buđevac, po prvi put se oglasio romanom ,,Zli fliper i njegov šegrt“ (Arete, 2016). Na samom kraju prošle godine objavio je drugi roman pod svojim imenom „Trianglađani“.

Novi roman je ugledao svetlo dana u izdanju „Niškog kulturnog centra“, u ediciji „Tragači“, koja  slavi subverziju kao sveti princip književne akcije. Raskrinkati i poništiti podelu književnosti na visoku i nisku, elitnu i popularnu – misija je ove biblioteke, čiji je urednik Zoran Ćirić.

„Metropole nisu za mene“

Svoju biografiju naš sagovornik smatra „potpuno običnom, dosadnom čak“.

Ona magazin: Šta biste ipak izdvojili kao neobično?

Saša Buđevac: Čudno je što sam završio jezički smer, pa studirao arhitekturu u Beogradu. Diplomirao prvi u generaciji i to u roku. To inače nije bio običaj. Tada se arhitektura dugo studirala. Meni se žurilo da se vratim u Niš, skinem ocu sa grbače. Metropole nisu za mene. Nisam spreman da dva sata dnevno sedim u prevozu. Ja to radije činim u nekoj bašti, ili kafiću. Otac mi je arhitekta, ja sam arhitekta, sin arhitekta radi sa mnom, ćerka mi je na masteru iz arhitekture u Parizu. Oni će biti uspešniji i od oca i od dede. Vidi se već. Srećno oženjen. Žena mi je hirurg.

Ona magazin: Kako ste iz sveta arhitekture zakoračili u svet književnosti? Možete li da se setite šta je bilo presudno za tu vašu odluku?

Saša Buđevac: Naravno da se sećam. Tačno znam dan i trenutak kada sam počeo da pišem. Koju verziju želite? Mističnu, dramatičnu, romantičnu? Da skratim: nije me u pisanje gurnula ljubav prema literaturi koju sam imao od detinjstva, niti iskustvo bliske smrti. Istina ume da bude prilično dosadna. Nisam se setio ničega pametnijeg kako da zabavim sebe. Drugi idu na pecanje, ja sam počeo da pišem.

„Pišem kako moram, na papirićima, novinama, ukucavam u telefon, snimam u diktafon… Onda subotom i nedeljom ujutru to ubacujem u računar“, kaže Saša Buđevac

„Jedan sam od retkih preduzetnika koji piše“

Ona magazin: Postoje li tačke preseka, zajednički imenitelji arhitekture i književnosti? Šta je teže? 

Saša Buđevac: Kad vaš um neprestano nastoji da nešto pravi, ne samo da imate potrebu da stalno stvarate, nego i da stvarate u više disciplina. Da sam imao više sreće, snimao bih i igrane filmove. Snimio sam mnogo televizijskih emisija o arhitekturi, pravio radio emisije… Arhitektura je likovna umetnost, a ja pišem u slikama. U svakoj mojoj pripovesti pojavi se neki metafizički prostor na kome insistiram.

U „Zlom fliperu“ to je podrumska prostorija u policijskoj stanici koja služi za ispitivanje, takozvana „fantomska četvorka“. Neko reče da je stvaranje za nekoga – razapinjanje na krst, a za nekoga – večna radost života. Imam zadovoljstvo u obe stvaralačke discipline. Znate, ja sam verovatno jedan od retkih preduzetnika koji piše. Nisam zaklonjen u hladovini neke biblioteke ili uredničke pozicije, pa da imam obavezu da povremeno nešto napišem, jer sam, pobogu, pisac. Potpuno sam slobodan, koliko slobodni umetnik to može biti. Imam sopstveni arhitektonski studio i živim od posla na slobodnom tržištu. I kad nema posla, ja ga izmislim. Nisam odgovoran nikome. Pišem jer je to meni zanimljivo.

„Imam dela u kojima sam napisao predgovor, pogovor, izmislio ime, biografiju, izdavača, kritike, preporuke, rečnik nepoznatih reči, fusnote… sve što je u i na koricama celovito je autorsko delo.“

Saša buđevac

„Ludilo mi nikada nije dovoljno objašnjeno“

Ona magazin: Kako je nastala vaša nova knjiga ,,Trianglađani“? Kako je sazrevala sama ideja?

Saša Buđevac: Imam problem sa povećanom osetljivošću za slike i ljude. Prosto mi se zalepi neki prizor ili čovek koga srećem na ulici i to počne da me proganja. Onda mi bude lakše da o tome nešto napišem i tek se tako oslobodim. Ovde je sve krenulo od Sakupljača. Sretao sam ga u kraju i postao mi je intrigantan. Onda je njegov lik povukao druge. Kada je krenulo sa „cepanjem Ane Frank“ opsesivno sam pratio u medijima sve što se događa oko toga. Proganjalo me je pitanje: zašto? Ludilo mi nikada nije dovoljo objašnjeno. Nekoliko godina sam se odupirao toj temi jer veliki je rizik baviti se njom. Nisam izdržao.

Ona magazin: Nemoguće je ne prepoznati da je Triangla u kojoj se dešava radnja u knjizi zapravo grad u kojem živite i stvarate, a opet, priča je u korenu univerzalna. Triangla može biti gotovo bilo gde na zemljinoj kugli. Osećate li vi univerzalnost vaše priče?

Saša Buđevac: Triangle i postoje u više gradova Srbije i svuda po svetu. To su spomenicirazvoja železnice u drugoj polovini 19. veka. Mi vazda hodamo po metaforama i gledamo u njih. To je samo pitanje perspektive. Svi prostori u mojim romanima su metafizični: Triangla, Kafe-Z, Aleksandrijska biblioteka… Ja sam arhitekta i imam produbljeno razumevanje prostora. Naravno da sam svestan univerzalnosti, mada mi ona nije bila cilj, niti sam namerno to radio. I svi ti slojevi se sami spontano razlistavaju. Nekih sam svestan, a neke čitaoci sami učitavaju ali me retko iznenade. Dešavalo mi se da u literaturi osetim hinjenu univerzalnost, onu sa predumišljajem. Meni to uvek bude banalno.

„Metropole nisu za mene. Nisam spreman da dva sata dnevno sedim u prevozu. Ja to radije činim u nekoj bašti ili kafiću“, kaže pisac Saša Buđevac

„Nekada mi je triler samo izgovor da bih napisao nešto drugo“

Ona magazin: Ovaj roman predstavlja vaš književni iskorak po mnogo čemu, konačno i po žanru. Da li je krimi roman bio već na početku pisanja u planu ili se priča „otela“?

Saša Buđevac: Sve što sam do sada napisao, imalo je trilersku potku, osim „Faking storiz“. To je žanr koji meni odgovara, mada se u literaturu preselio iz kinematografije. Nekada mi je triler samo izgovor da bih napisao nešto drugo. Kao nekakva himera: kosti su joj jedno, a meso nešto sasvim drugo.

Ona magazin: Kažete ,,Sloboda je izmišljena onog trenutka kada je neki zlotvor sagradio prvi kavez“. Vaši junaci, naizgled zatočenici Triangle, zapravo su listom izvan kaveza, onog  globalnog, dakle, posve slobodni ljudi…

Saša Buđevac: Mikrokosmos niko ne može da zatoči. Znate li da životinje u prirodi ne znaju za povišeni krvni pritisak, ali čim ih stavite u zatočenišvo one ga dobiju?  „Trianglađani“ jesu i priča o slobodi, ili pre o neslobodi. Šta je fascinacija pticama u romanu nego težnja ka slobodi?

Srpski krimić „Trianglađani“
Reč je o delu koje predstavlja napetu dualogiju o ljudima sa margine, koje ujedinjuje čudnovati splet okolnosti. Kroz misteriju nestanaka ciganske dece, trilerski zaplet vodi čitaoca do lova na knjigožderca koji uništava u bibliotekama ,,Dnevnik Ane Frank“. Prema mišljenju kritike, konačno se pojavio srpski krimić koji parira etabliranoj nordijskoj školi.

Najveći mi je kompliment ako priča dovuče čitaoca do kraja“

Ona magazin: Višedimenzionalan, višeslojan roman progovara i jednu vrstu nesvakidašnjeg otpora globalizaciji. Šta vi mislite o tome?

Saša Buđevac: Meni je najvažnije da osnovna, površinska priča radi. Ja sam pristalica klasičnog pripovedanja i jasne strukture. Moje priče se kreću u jako malom duhovnom prostoru. Posebno mi godi kada čitaocu razmrdaju maštu pa on nađe novi ključ. Da, smatram sebe antiglobalistom i levičarem, ako hoćete, mada tu odrednicu više niko ne razume šta znači. Najveći mi je kompliment ako priča dovuče čitaoca do kraja, ma kako je razumeli ili ne razumeli. Ne bih sam sebe da tumačim.

Ona magazin: Izvajali ste čitavu galeriju autentičnih likova. Većina njih zaista i postoji. Možemo li da kažemo da se u vašem romanu susreću, sučeljavaju, sudaraju fikcija i stvarnost, i u kojoj meri?

Saša Buđevac: Neki likovi su autentični ili domaštani na osnovu pravih ličnosti. Neki su potpuno fiktivni. Dešavalo mi se da na ulici pokažem ženi čoveka: „Vidi ovog! Ovo je Sakupljač.“ Ili: „Po ovom sam napravio Bibija.“  Ti jadni ljudi nemaju pojma da su se našli u romanu. Desilo mi se da čovek po kome je lik napisan sebe ne prepozna pri čitanju, što je verovatno dobro. Možda im ne godi da postanu literarni junaci! Kad bi se snimao film o njima, svi bi voleli da ih glumi Bred Pit, ali teško.

Iznenadili biste se da su se neki potpuno fantastični događaji zaista odigrali. Činjenica je da mašta ne može da dobaci do stvarnosti. Mašta funkcioniše po pravilima, jer živi u umu koji ima svoje limite, a život nema to ograničenje pa stalno iznenađuje. Naravno da je moguće odrediti odnos fikcije i stvarnosti u „Trianglađanima“. Kažu da je tajna kada samo ti znaš, a priča nije ono što sam napisao, nego ono što sam sakrio u njoj.

Svojim imenom i prezimenom, Saša Buđevac, po prvi put se oglasio romanom ,,Zli fliper i njegov šegrt“ 2016. godine. Krajem prošle godine objavio je drugi roman pod svojim imenom „Trianglađani“

„Pisanje je jedna od rethih tehnika koja tera moje telo da luči endorfin“

Ona magazin: Već na samom početku romana uočljiva je vaša fascinacija trouglom. Arhitekta se ovde, jasno, uveliko našao piscu…

Saša Buđevac: Triangla je samo prostorni okvir i to tesan. Moja fascinacija je više unutar Triangle. Mene interesuju svi ti začudni likovi i ono što im se dešava. Moja fascinacija radi po principu matrjoške.

Ona magazin: Iskusni čitalac vaših knjiga nije kadar da pretpostavi da iza sebe nemate bogat izdavački opus i iskustvo pisca. Da li je tajna u naboju priče ili ste prosto rečeno izuzetno nadareni?

Saša Buđevac: Hvala vam na komplimentu, svakako. Ja sam rođen za svašta i nisam nizašta. Sve što pišem ima naboj. Emotivni naboj. Osećanja su najvažnija. Nije čak važno jesu li dobra ili loša osećanja. Kad osećate, znate da ste živi. Što su osećanja intenzivnija, celovitiji je i dublji doživljaj sopstvenog bića. Ja i pišem da bih sebe spasao tuposti izostanka osećanja. Pisanje je jedna od rethih tehnika koje moje telo tera da luči endorfin. Meni je zabavno, nadam se i drugima. Nije to baš uvek slučaj. Ne verujem da sam rođeni pisac. U gimnaziji mi je najveća ocena na pismenim iz srpskog bila tri na četiri.

Ona magazin: U kojoj meri u vašem romanu ima – vas?

Saša Buđevac: Potpuno. Istiniti su događaji za koje biste se iznenadili da su stvarni. Likovi takođe. Čak sam imena zamenio samo onima za koje sam procenio da bi se možda naljutili, ako bi se kojim slučajem prepoznali. Svaki napisani roman je delom autobiografski. Ne postoji situacija u kojoj pisac može da se potpuno izoluje. Projekcije su neminovne.

„Znate zašto pisci izdaju knjige? Da bi prestali da ih pišu“

Ona magazin: Ako govorimo o uzorima u arhitekturi i književnost, koji su vaši?

Saša Buđevac: Ja, nažalost, nisam u uzrastu koji sebi dopušta uzore. Volim art deko, Bauhaus i modernu. Volim italijanskog arhitektu Karla Skarpu, njegovu posvećenost i senzibilitet. Nedavno sam otkrio pisca Kormaka Makartija. Odavno nisam poželeo da čitam ispočetka knjigu, čim sam je završio. To mi se desilo sa većinom njegovih. Ali ja nikada ne mogu da projektujem kao Skarpa, niti da pišem kao Makarti. Јa sam drugačiji čovek, drugačijeg senzibiliteta.

Ona magazin: Kako pišete, imate li neke svoje rituale?

Saša Buđevac: Pišem kako moram, na papirićima, novinama, ukucavam u telefon, snimam u diktafon… lovim reči u letu, onda subotom i nedeljom ujutru to ubacujem u računar. U stanu, svuda gde se krećem, pored kreveta gde spavam, raspoređeni su blokovi i blokčići, jer ako nešto odmah ne zapišem, kasno je. Lako iskopni. Najteže mi je kad me napadnu misli pod tušem. Moram da se napnem da zapamtim dok ne stignem mokar do nekog blokčića.

Ona magazin: Kakvi su vam planovi po pitanju pisanja?

Saša Buđevac: Imam nekoliko rukopisa koji traže svoje izdavače. Znate zašto pisci izdaju knjige? Da bi prestali da ih pišu.

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.