Pred vama je intimna ispovest književnice Leposave Isaković Milanin iz Ona Magazina br. 8 iz 2009. godine, koju je napisala za našu rubriku „Velike ljubavi“. Priča nije izgubila na svežini, ali je dobila zlatni sjaj večnosti.
O Antoniju Isakoviću i našoj predbračnoj i bračnoj ljubavi, koja je ne posustajući trajala pola veka, mogu govoriti samo u svoje ime, oprezno se pri tom držeći istine u iznošenju naših zajedničkih uspomena, koje su sada ostale samo u meni. A mrtav čovek, znamo, ne postoji, ali postoji njegova bespomoćnost.
Moram još dodati da sam u događajima o kojima ću pričati od svojih godina bila mlađa, jer sam se kao dete izašlo iz rata, gladno i boso – kasno zadevojčila.
Antonije čudak
Antonija Isakovića, mog životnog saputnika, u vremenskom razdoblju od oko godinu dana srela sam četiri puta, ali svakad kao sasvim nepoznatu osobu.
Prvi susret odigrao se u bioskopskoj sali zatvorenog tipa, u koju sam se „provukla“. Jedan čovek tamo, kako me je ugledao, nastavio je da me bez ustručavanja i bez reči posmatra; pri tom sav ozaren, kao da je posle dugog lutanja iz same noći u samu noć, najzad ugledao zoru. Nisam znala kako da se ponašam. I Tito je bio u sali, tu negde, ali za Tita on nije hajao. Očigledno, hajao je za mene i sve više se ushićivao. Da čudo bude čudnije, bio je u paru sa našom najčuvenijom i najlepšom glumicom, Mirom Stupicom, čijim sam obožavaocima i ja pripadala. Ali on ni za taj živi pojam ženstvenosti i lepote nije hajao.
U zlo doba to poluimaginarno biće stalo mi je slati osmehe sa toliko smisla, koji ja nisam uspevala da razumem. Osećala sam fizički svuda po sebi njegove plamene poglede i sama postajući nedolična i grešna. Pojavljivao se već i moj stid. U toj već očigledno nerealnoj realnosti, ustala sam i – pobegla. Imala sam 18 godina i, naravno, moje neiskustvo je i najobičnije pojave života preuveličavalo, i ako se ja pitam, moj prvi bezimeni Antonije bio je čudak.
Hrabri Antonije
U doba cvetanja lipa, zaklonjena lišćem, sedela sam na svom prozoru. Jedan prolaznik je slučajno podigao pogled i ukopao se. Nije se potrudio da sakrije svoju radost i iznenađenje, naprotiv – nastavio je da me drsko proučava. Sklonila sam se protestujući, a moj brat atletske građe sjurio se na ulicu sa jasnom namerom da drskog prolaznika – tuče. Uprkos atletskoj građi moga brata, drski čovek ostajao je i dalje drzak. Postajao je, postajao i udaljio se polako. Zaključak: moj drugi bezimeni Antonije bio je hrabar.
Jesen je, noć, kišica sipi, ja žurim u Kinoteku. Dva kršna momka me opkoljavaju, ne bi l’ me zaštitili od sumnjivog gospodina koji me u stopu prati. „Nije nego?“ – pomislim, ali evo jedan elegantan gospodin zbilja produžava ispred nas, osmotrivši nas pomno i strogo. Ličio mi je na nekog opasnog zatvorskog islednika. Uplašila sam se od tog mog strašnog Antonija.
Četvrti Antonije bio je slika i prilika prvog, a da ga ni moja pamet, a ni moja duša, nisu prepoznale. Ovoga puta Antonije i ja stigli smo do ruke u ruci zahvaljujući budućem režiseru Stoletu Jankoviću, koji nas je na stepeništu Kolarčevog univerziteta upoznao. Antonije je samo ćutao, ali njegovo lice je govorilo i nateralo me da sama sebi sa sigurnošću saopštim: „Ovaj čovek je suviše dobar čovek.“ Ali, u tom suviše dobrom čoveku krio se suviše uporan muškarac. Od tada, pa dugo nadalje, nije prestajao da me po Stoletu poziva; sve dok jednoga dana nisam rekla: „Dolazim sutra!“ ni malo ne sluteći da se u tom „sutra“ krije moja i Antonijeva sudbina.
Stole, idi kući!
Kao domaćin, Antonije je očigledno imao nekoliko radoznalih pitanja za mene o meni, a onda je prešao, takođe svakako smišljeno, o nečem desetom. To deseto prekinuo je Stole poželevši da mu Antonije pročita koji odlomak tog nečeg što piše, a o čemu po čaršiji trube Mihiz, Oskar, Žika Stojković i Dobrica.
Uplašila sam se. Moram reći da sam ja, koja sam sa 11 godina pročitala celog Dostojevskog sa razumevanjem za ceo život, postala jako izbirljiva i zahtevna kada je pisana reč u pitanju, pa su tolike moje prethodne simpatije pale baš na tom ispitu. Sada sam unapred patila: „Siroti dobar čovek!“ Ne. Neću ga uopšte slušati. Obema rukama zagradila sam svoje prestroge uši, bez zazora, jer Stole je sedeo ispred mene. Ali to traje, traje, osvaja me jedan nesumnjivo skladan muzički ritam nerazumljivih reči, neko srce lupalo je tamo istim taktom. Počinjem da slušam priču: „Jao, jadan, on je to sve prepisao!“ – preslišavanje sažaljenja, tok priče sobom mi odnosi svu pažnju. Bila je to priča „Kašika“. I Stole i ja vinuli smo se s njom i ne sanjajući da će kroz koju godinu ona ući u obaveznu školsku literaturu.
Antonije je zaćutao bacivši najkraći mogući pogled na mene, koja sam ga prvi put otvorenim očima gledala, i to je bilo sve što sam u tom trenutku mogla, ali mogao je Stole: „Dakle“ – spremno je razvezao – „ništa bez humanizma!…“ Onda sam ga, iz svoje fotelje u uglu, presekla. Kako sam ga presekla? Verovali ili ne, izgovorila sam: „Stole, idi kući!“ Stole je samo zgrabio svoj mantil i izleteo napolje u vidu ispaljenog topovskog đuleta.
Prvi put sami
Antonije je ustao i bez reči došao do fotelje gde sam sedela u svojoj haljini zatvorenoj do grla, sa zakopčavanjem pozadi. I dalje bez reči, Antonije je klekao i svoje čelo naslonio na moje grudi, tačnije tamo između. I ne prelazeći opasne granice, šetao se čelom malo levo, malo desno. Ukočila sam se. Da sam bar nosila prsluče, taj brushalter, ovako direktno…
Postidela sam se takvih svojih prozaičnih misli i još ih pripisujući tom čelu koje je umelo da stvori „Kašiku“, koja je za mene već važila kao čuvena, jer čuvena mora biti. Kroz koju deceniju priznala sam Antoniju te svoje prizemne misli: „Ti nisi bio svestan mojih duševnih muka…“ Antonije se zasmejao: „O, devojko moja lepa! Pa tvoje grudi su tada za mene bile centar vasione!“
Od malih nogu stekla sam običaj da pišem o svemu što mi zaokuplja pažnju i u tu svrhu sam uvek nosila pri ruci notes i olovku. Ovoga puta bio je to kalendarčić (koga još uvek čuvam) sa tri-četiri retka prostora za zapisivanje. Antonije je već uveliko, i to kao samac,stanovao u njemu. Ali jedne večeri, pri otvaranju noteščića, grom je pao jer je imao odakle da padne: Antonije je na svaku moju opasku o njemu dodao svoje replike.
Ja sam, naravno, pisala otvoreno, bez zadrške, ali Antonije je otišao još dalje, toliko dalje da je postao neka druga ličnost. Dogodilo se nešto u tom noteščiću, nešto se mimo nas sa nama odigralo. Zakoračili smo u do tada nepostojeće predele i tamo se pronašli i baš iz tih redova, da se izrazim Mirjamovskim jezikom koji je opet ušao u modu, vatruština naše ljubavi je planula. Interesantno je da su se svi iz Antonijeve okoline svojski trudili da je zagase, ali zaludu.
Sve tužnije ga volim
Antoniju, koji je tokom našeg braka i u štampi izjavljivao da me nikada do kraja nije osvojio, negde nasred našeg zajedničkog života rekla sam: „To što ti osećaš jeste moja čežnja za mojim ipak rano prekinutim devojaštvom.“ Zaista, na neki način, u nekoj svojoj suštini i uprkos svom iskustvu, ostala sam ona ista devojka. I nije to samo moja misao.
Sada, dok pisanjem zalazim u naše prve susrete, po mom čudnom osećanju, ona devojka koja sam nekada ja bila, ovoga puta već pri prvom svom ponovnom viđenju, prepoznaje i onog čudnog i onog drskog i onog strašnog i onog dobrog Antonija i u sve njih redom, kao na popravnom ispitu, se zaljubljuje.
Pred kraj našeg zajedničkog putovanja, izjavila sam Antoniju da, uprkos tome što nije uspevao da pobedi neku moju večitu čežnju, moja ljubav prema njemu tokom celog života tekla je po uzlaznoj putanji. „Moja nije“, rekao je. „Je-e-eli…“ „Moja ljubav nije imala kud dalje da raste, ja sam tebe od početka najviše što mogu voleo.“
I sada, kada Antonija nema, ja nastavljam i dalje po istoj, za uvek iscrtanoj uzlaznoj putanji, i na njoj sama, bez njega, sve više i više i sve tužnije ga volim.
MOŽDA LIČI NA KRAJ, ALI NIJE U Beogradu je 29. septembra 2016. preminula Leposava Isaković Milanin, supruga književnika Antonija Isakovića i majka glumice Milice Milše. Leposava je bila inženjer arhitekture i član Udruženja književnika. Objavila je zbirke priča, romane, dramu, dva filmska scenarija, a po jednom je režirala i film. Onog dana kada se preselila u večnost, njen zet, publicista Žarko Jokanović, napisao je: Danas je u neki lepši svet otišla Leposava Isaković Milanin... Milicina mama, Antonijeva baka i moja tašta... Sa zagonetnim osmehom na licu otišla je jedna od najlepših žena Srbije. U svemu posebna i izuzetna - naša lepotica Lepa. Otisnula se u svet likova o kojima je pisala, noseći svom Luletu svoj poslednji roman „Život i ono drugo“. Da ga čitaju i nove priče smišljaju - zagrljeni u večnosti. To je bio život... Sada je - ono drugo... Putuj Lepa, na krilima naše ljubavi i nezaborava.
Autor: Leposava Isaković Milanin
