Lazar Ćatović, vlasnik konobe „Ćatovića mlini“ o tome kako je ceo svet posetio Morinj: Savršena oluja

Dok se „kuvao“ ovaj intervju u konobi „Ćatovića mlini“, najlepšem ribljem restoranu u Crnoj Gori, nad Morinjem u Boki sručila se kiša. Bio je to kraj maja, u vazduhu je već treperila vrelina leta i gosti su nastavili da sede za svojim stolovima na pokrivenoj terasi. Deca koja su se igrala na imanju, dotrčala su do roditelja i odjednom su sve porodice, bez obzira što su u Morinj stigle sa različitih strana sveta, bile jedna velika familija. Kraj trpeze sa ribom i plodovima mora, svoj srećni trenutak pronašli su, rame uz rame, tek prohodali mališani i mudre glave nadomak trocifrenih godina.

Lazar Ćatović, vlasnik konobe „Ćatovića mlini“ u Morinju: „Dobronameran i iskren pristup uvek se dobrim vraća“

Lazar Ćatović (50), koji je stvorio taj jedinstveni ugostiteljski biser u Boki i koji ga održava već 25 godina, otkrio je za „Ona Magazin“ tajnu svog uspeha. Diktafon je zabeležio i žamor ljudi, poneku šalu izgovorenu punih usta, zveckanje viljušaka i noževa o tanjir, dobovanje kiše i tihu sreću jednog harmoničnog, nedeljnog popodneva.

Vi ste rođeni u kamenoj kući, u kojoj je danas restoran. Na ovom imanju trčali ste za loptom, ovde ste upijali mirise detinjstva. Kako pamtite to vreme?
To je za mene bio, kao i za većinu ljudi koji su u normalnom okruženju rasli, najbezbrižniji period. Uvek se setim sa ponosom mog društva, pozitivne energije i snage koju smo imali u tim godinama. Bili smo fantastična kombinacija lokalne dece i beogradskih klinaca, koji bi leti ostajali preko raspusta u Morinju. Igrali smo zajedno vaterpolo i bili puni ideja za dečačka, iskrena druženja. Do danas smo ostali super prijatelji. Bilo je tu i simpatija prema devojčicama i obrnuto. Suština je da nas nije vezivao interes, već iskrena ljubav. Po okolnim brdima, dobro se sećam, još uvek su živeli ljudi koji su imali kokoške, poneko svinje, kravu… Svi su obrađivali bašte. Tada još nije svaka porodica imala auto, još nisu stigli telefoni u svaku kuću, televizor u boji bio je još čudo…

Formula uspeha

Zidove vaše konobe krase fotografije koje svedoče o posetama državnika, članova kraljevskih porodica, najpoznatijih glumaca, muzičara, sportista… Pep Gvardiola, Armand Sante, Novak Đoković, Džerard Batler, Ralf Fajns… Svet se slio u mali Morinj zbog „Ćatovića mlina“. Kako vam je to pošlo za rukom?
Tu su najvažniji upornost i istrajnost. Sve ostalo dođe samo po sebi. I jedna naizgled banalna stvar, ali suštinska – čovek bi trebalo da krene da radi svoj posao najpoštenije što može. Kad tako postaviš svoje temelje, kad počneš stabilno i kad kontrolišeš situaciju, znaš tačno šta radiš i koliko – uspeh je neminovan. I, naravno, tu je strast prema poslu. Želja da se uspe i postigne rezultat. Ponos na svoj proizvod ili uslugu. To je ljubav, to je nešto što čoveka vuče. Na ovim prostorima, doduše, sve ide sporo, potrebno je da prođe vreme dok društvo prihvati i prepozna nekog ko iskreno veruje u svoju priču i pošteno je radi. I to je vrlo opasan momenat jer svaka mala priča je krhka, osetljiva kao novorođenče. Sada je lako da ja filozofiram kada sam 25 godina potrošio gradeći „Ćatovića mline“. Moja priča ima svoje bedeme i svoju težinu, ali nije tako bilo 1994. godine. Bio sam na vetrometini, nisam imao pola ideja koje su kasnije došle…

Vuk samotnjak

Šta vas je zadržalo u malom Morinju?
Tu se steklo nekoliko stvari, nešto što se zove „savršena oluja“. Prvo, ja sam rođen na ovom imanju, tu sam odrastao, doživljavam ga kao svoj dom. Drugo, razvijao sam se, korak po korak, iz sredstava koja sam sticao radom. I treće, imao sam strpljenja da sačekam protok vremena. U tom prolaženju kroz vreme, ja sam imao samo želju da uspem. I to me je vezivalo da izdržim još jednu godinu, još jednu… To je možda naivna priča ali jeste bilo tako.

Da niste bili vuk samotnjak, da ste slušali druge ljude, ništa od ovoga ne bi bilo?
Sad ste me podsetili na jednu anegdotu. Pokojni general Jevrem Ješa Popović, brat Petra Popovića Age, komandanta Boška Buhe, živeo je blizu. Sedeli smo jednom i pričali, i on kaže: „Šta radiš ti, Lazare, ovde?“„Sređujem ovo porodično imanje, pravim konobu, generale“, odgovorio sam. „Jao, pa ko će da ti dođe u ovu zabit?“, nastavio je on.„Nema veze, generale, srediću imanje pa taman da niko ne dođe. Napravićemo neku korist svakako“, bio sam uporan. Posle, kad se sve ovo stvorilo i kad je počelo da živi, on kaže: „Ja te, čoveče, napadoh, a ti napravi lepotu nad lepotama“.

Prvi ručak

Da li ste sami zasukali rukave i renovirali imanje?
Sam, isključivo. Bila su ružna vremena, rat… Imao sam ovaj prostor, koji je propadao. I sad kad sam ga već očistio, hajde da napravim nešto da mogu da okupim društvo, postavim stolove…

Niste imali nameru da otvorite riblji restoran?
Mislio sam da napravim konobu. Uložio sam relativno smešne novce za ozbiljan restoran.

Vi ste dali sve što ste imali…
Tako je. U prvo vreme ja sam radio sam i imao samo pršut, sir i slane srdele. Onda zaposlim jednu ženu iz Sarajeva, Mladenku, i ona kaže meni jedan dan: „Gazda, ja sam zakazala ručak za prekosutra“. Ja kažem: „Kako si mogla da zakažeš? Nisu slane srdele – ručak“. „Ne, ne“, kaže ona, „rekla sam ja da će biti ribe i mesa, sve će biti“. „A šta vam je prilog?“, pitali su. „Specijalno dalmatinsko varivo“, odgovorila im je. Bila je to vesela i dobronamerna žena, koja mi je otvorila oči. I ja ti odem, posudim roštilj, kupim meso, kupim ribu, i ona i ja napravimo ručak tim ljudima. I tako to krene. Ručak po ručak. Čim sam video da to ima potencijala, započeo sam na jesen renoviranje kuhinje…

Baka Vjera

Ko je prvi od Ćatovića stigao na ovo imanje?
Tatini su bili trgovci, to je jedna starorisanska familija. Jedan od te braće 1800. dolazi na ovaj mlin. U austrijskim kartama spominju se Ćatovića jaže (Ćatovića jezera), zbog tih malih izvora vode na imanju. Ljudi kažu da je u ovom kraju bilo preko 40 mlinova, što za brašno, što za maslinovo ulje.

Vi nosite ime svog dede. Bili ste najstariji unuk, mezimac vaše babe Vjere. Da li vas je ona vezala nevidljivim lancima za Morinj?
Verovatno, ali to se desilo više nesvesno nego svesno. U jednom trenutku sam shvatio da meni konoba dovodi ljude zanimljivih profesija, interesantnih pogleda na život, bogatog iskustva… i to je otvorilo jedno prostranstvo neslućenih mogućnosti. Poželeo sam da postavim visoko svoju lestvicu i da odgovorim svojom posebnošću, da bi ti ljudi imali razloga da dođu. Pored ambijenta, moraš da zadovoljiš i ponudom, i kvalitetom. Tradicija je neiscrpno blago. Znam da dolazi vreme kompjutera i robota, ali ono što će uvek biti posebno – to je „hand made“, proizvodnja nečega originalnog na tvom posedu. Svaki kraj ima nešto svoje. Od mentaliteta ljudi, filozofije života, do plodova koje ubira. Tajna je u rukama ljudi koji se tradicijom brane od globalne uniformizacije. Ljudi koji imaju svoj lični stav, koji traju, živeći i radeći to što vole. To je poenta priče. S druge strane, mora da postoji svrha i smisao, i način da se to ljudima približi.

Oko konobe „Ćatovića mlini“ su izvori kristalno čiste vode i vijugava rečica koja vodi do mora

Puno srce

Kakav je osećaj kada se danas prošetate lokalom?
Meni je puno srce kada su svi stolovi puni, a niko me ne poznaje. Ti ljudi su došli u ovaj restoran bez ikakvih predrasuda, da vide, uživaju i posle toga napišu neki dobar komentar na društvenim mrežama. To je njihovo objektivno mišljenje.

A opet lokal ne može da živi bez vas?
Vlasnik je srce lokala, on mu je udahnuo dušu. Ali i kad mene ne bude, to mogu odmah da potpišem, ovaj lokal će neko da drži. Sigurno neće biti ovakav kao što je sad, ali neki ljudi će dolaziti i njima će se to sviđati.

Kod vas su za trpezom najbogatiji ljudi sveta, koji dolaze privatnim jahtama. Šta kažu kad polaze?
Ako nam Bog dozvoli, mi ćemo opet doći za par godina kod vas.

Šta ih ovde fascinira?
Imanje, vodenica, mlin, zidine stare stotinama godina, to što su naši ljudi prošlih vremena ostavili u amanet.

Da li vi imate jahtu kao one koje se parkiraju ispred restorana?
Imam samo barku kojom dovozim goste od mora do konobe.

Da li je tačno da ste odbili posetu jednog od najbogatijih ljudi na svetu?
Za vreme boravka jednog bogatog, svjetski poznatog princa, pozvao me je agent turističke agencije i rekao da bi sutra došlo njih 45 na ručak. Imali smo već petnaestoro ljudi najavljenih i nisam bio siguran da možemo da odgovorimo zadatku. „Sutra on meni svoje bogatstvo ne može doneti, a može mi doneti problem“, pomislio sam i odbio ponudu.

Prva tajna

Vi ste i svoj privatni život utkali u „Ćatovića mline“?
Jedna od tajni mog uspeha je ta što sam ja prvih 50 godina svog života doslovno proveo na ovom imanju. Sve što zaradim, vraćao sam objektu. Ustajao sam i legao uvek sa tim imanjem, i razmišljao o svemu što možemo da uradimo, a da ne ispadnemo pretenciozni, da ne urušimo prirodu i suštinu, da ne odemo predaleko. U „Ćatovića mline“ može da stane šezdesetak gostiju kad je kiša. I tu je kraj. Znao sam, ako bi mi novac bio prevashodno važan, ja bih počeo da se udaljavam, pa bih došao samo u sezoni da radim i to više ne bi bilo ni približno ono što ja hoću i gde sam pošao. Verovatno bih otvorio lanac ovakvih restorana. Imao bih konobe na sve strane. Kupovao bih maslinovo ulje na burad. Ove livade bi bile pod stolovima i šatrama. Čim raskrstiš s tim da novac nije sve, ti više nemaš problem.

„Svaka riba ima svoj protokol“, otkriva Lazar Ćatović i dodaje: „Brancin i orada su kralj i kraljica mora“

Druga tajna

Šta biste naveli kao sledeću tajnu svog trajanja?
Ozbiljno poštovanje svakog gosta. Mi smo se uvek trudili da kupujemo najbolje vino, najbolju ribu, najbolje što smo mogli da nađemo od ribara i poljoprivrednika. Iskreno se trudili i verovali, i dali sve od sebe. Istina je da ja ne mogu sve da predvidim: vreme, ribare, zdravlje osoblja, saobraćajni kolaps… Isto tako, mogu da razumem ljude koji to ne mogu da plate, znam u kakvim okolnostima živimo, meni je žao što mi nismo kao društvo napredovali.

Poznati gosti

Da li se vaš pošten odnos prema gostu očituje i u tome što ne pravite razliku da li je to neko ko je zvezda i čest gost ili neko ko se možda više neće vratiti?
Daleko više volim da mi dođe običan gost. Šta ti običan gost nosi? Nosi mir, uživanje… Šta ti nosi neko ko je poznat? Tenziju, obezbeđenje, napetu situaciju u restoranu. Pri tom svi isto mogu da pojedu i popiju.

Ko je prva poznata ličnost koja je došla kod vas?
Uf, nemojte me to pitati. Zaboraviću, preskočiću nekoga. Prva je bila ekipa glumaca iz Beograda: Josif Tatić, Predrag Ejdus, Dragan Jovanović, Katarina Gojković… Posle su došli muzičari, sportisti… Do 2000. godine ovde nije bilo stranaca. Prvih šest godina smo živeli isključivo od naših ljudi.

Šef kuhinje

Kad uvodite neko novo jelo, ko je taj ko daje krajnji sud o ukusu?
U načelu sam to ja, ali volim da slušam i druge ljude, da čujem mišljenje kolega i konobara. Najviše volim da mi neko kaže istinu, to mi budi apetit za istraživanjem. Kad su ukusi i mirisi u pitanju, čovek ne sme da bude sujetan.

Koji su muzičari najvažniji u vašem „orkestru“?
Šef kuhinje je uvek najvažniji. On je dirigent. Mnogo mi je bitan čovek koji radi na održavanju objekta. I konobar je izuzetno važan jer je on neko ko je direktno izložen svakom gostu.

Stalnom gostu upada u oči da konobare ne menjate svake sezone?
Iduće godine šest ljudi puni 20 godina staža u restoranu. Šef kuhinje, pomoćna radnica u kuhinji, konobari, tehničko lice…

Vi šefa kuhinje niste promenili 20 godina?
Ne. To je Dejan Detki iz Beograda. On je kao pomorac, pola godine je u Beogradu, pola godine ovde. Preko zime prepusti dirigentsku palicu mlađim kolegama.

Da li su ljudi koji rade kod vas ujedno i vaši najbolji prijatelji?
Ne bih to mogao reći. Mi imamo poseban odnos, kao gazda i zaposleni. Van ovog objekta svako je sa svojim društvom, svojom porodicom… Niko nema obavezu, niti ja na tome insistiram, niti bih želeo da intenziviram druženje van posla.

Mir i sloboda

Da li je jedna od vaših tajni – distanca?
Distanca mora da postoji u svemu. Svega što je mnogo, ne valja. Mera je tajna svega. Magija je uvek u meri. Mera je i tajna svih začina.

Da li ste nekada radili u drugoj firmi?
Ne, ja sam ceo život radio u svojoj firmi. Majka, i otac, i braća, svi su radili i rade u državnim firmama.

Šta najviše cenite na svetu?
Najviše cenim – mir i svoju slobodu.

Ali vi niste svoje imanje ostavili za sebe, uredili ste ga i održavate – za druge.
Svet me nije potrošio da bih imao averziju prema ljudima. Volim da mi dođe ko hoće i kad hoće. U tržišnoj smo priči u kojoj je sloboda izbora jako važna. Ja se toga držim i to poštujem.

Da li smatrate sebe srećnim čovekom?
Ja sam vrlo srećan i zadovoljan čovek. Možda je prerano reći da sam uspeo u životu, ali sam sigurno na dobrom putu. Sedeo je ovde đed, pa ja, pa će moj naslednik. Gledali smo u ovu reku i vazda razmišljali kako da se stvar unapredi, a da se ne napravi cirkus.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena