On kuva mušku kafu i priča kratke priče. Branislav Janković: Bili jedan kralj i jedna kraljica

„Ova je prva. Vidiš? Delfin. Volim ih. Zašto pozadi? Ne znam. Valjda me je bilo strah šta će drugi reći. Ljudi imaju taj poriv da neke sramne i grešne stvari ostavljaju iza sebe, misleći da ako ih ne vide oni, neće ni drugi. Kao kada dete stavi ruke na oči. Lep je, je l’ da? Sviđa ti se? Delfin ili ja? Šalim se. Mi samo spavamo zajedno, ne mislimo o sviđanju i tim stvarima. Ne volim reč seks, nekako je hladna, bezlična, mehanička. Vođenje ljubavi? To je lepo. Kada ima ljubavi.
Ovde, na levoj butini je lav koji urla. To mi je horoskopski znak. Tvoj znak se slaže sa lavicama. Nisi znao? Ali nisam klasičan lav. Zašto urla? Tada sam se posvađala sa celim svetom. I htela sam da budem jaka. I svaki put kada bih se skinula, ostajala gola pred surovošću sveta i života, ugledala bih zver koja me brani i manje sam se plašila. Ako sutra nađeš ugrize po sebi, znaj da to nisam ja.
Ovo? Maslinova grančica. Ispod nje je ožiljak. Jeste, zamaskirala sam bivšeg dečka. Aha, nožem. Ljubomoran, pijan, ma pusti. On je mene iskidao, lav njega. Pobedila sam, zato maslina. Ne znam gde je, bilo je to odavno. Bila sam dete i stavila šake na oči. Previše dugo sam ih držala zatvorenim. Kada sam ih otvorila, bilo je kasno – ožiljak preko stomaka. Čekaj, prestani da me miluješ, staviću kafu. Zapamti gde si stao, sviđa mi se. Nema mnogo stvari koje volim.“
Glas iz kuhinje.
„To nisu slike za druge, tu su da mene podsećaju. Na greške? Ne. Greške pamtim – one su mi istetovirane na duši. Ove na koži su tu da me naprave nekom drugom. Smeješ se. Misliš da to ne ide tako? Evo! Pogledaj me. Šta vidiš? Bez ičega na sebi, samo sa šoljicama kafe u rukama. Lepu ženu? Šta još? Kao na pijaci robova ti pokazujem sebe. Kupićeš me? Jeste, ti si mi poklonio ove šoljice. Uvek skuvam dve kafe. I kada sam sama. Ne, ne samo za tebe. Izvini. Za sve. Koje sve? Ne znaš ih.
Izvoli, ti piješ srednju. Kako možeš da piješ sa šećerom? Šta još vidiš, pisac? Ali nemoj da izmišljaš – raščlani me na proste rečenice. Neka od mene ostanu samo zapete i tačke. Šta sada vidiš? Koga vidiš, pisac? Ne zaboravi – nema mesta za dopadanje. Mi smo samo dvoje ljudi spojeni prolećem. Leto će nas razdvojiti. Bezveze. Jesen je za tugu. Vidiš nežnu ženu? Ne, ne… To je pesnik u tebi, ne važi se.
E vidiš, stvar je u tome da ništa i ne možeš da vidiš. Vidiš samo slike. Pogledaj ovu! Na bedru. To je Horusovo oko. Znaš ko je Horus? Naravno da znaš. Još jedna zaštita. Od zla. Ja sam ti hodajuća amajlija. Plašim se? Naravno! To što sam pobedila svet ne znači da je on odustao od borbe. Samo se pritajio.
Ti nikada nisi poželeo da crtaš po sebi? Imaš lepu kožu. Topao si i prijaš mi. Šta bi tetovirao? Jedrenjak? Zašto? Pučina, sloboda, talasi. Ide ti uz znak. Slažemo se, rekla sam ti? Da, jesam. Šteta. Ljubi mi vrat. Polako, još me boli poslednja tetovaža. Slova. Citat. Ne mogu ti reći iz koje knjige – ne bi nikada otišao, a ja želim da odeš. Još ne. Na leto. Kada jedrenjaci krenu. Sa belim jedrima na kojima piše ovo što je na mom vratu.“

Branislav Jankovic
Branislav Jankovic

Branislava Jankovića svojata kraj 20. veka, ali ga početak 21. zove svojim ljubavnikom, ocem i prijateljem. Sam pisac se trudi da u toj borbi vremena ostane svoj i nevin, što mu neće uspeti, kao što i nikome nije od kada se ovaj kamen zove planetom. Kako god, on kaže da svoje romane ne piše nego priča. Tako ne ostavlja svedoke niti dokaze. Branislav Janković tek čeka da se rodi. Izabraće zimu, a oko godine neka se svađaju biografi. Oni što sve upropaste.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena