Kratka priča o ugostitelju koji to nije: Veso Đorem i njegova luka sljezove boje

In memoriam Veso Đorem 02.04.1961 – 15.03.2021.

Intervju je objavljen u Ona magazinu broj 84 koji je izašao u februaru 2017. godine. O tom članku Veso je napisao na svojoj facebook strani: “Meni veoma drag tekst objavljen nekako u vrijeme kad mi je društvo počela da pravi životinja koja se kreće unazad… Toj nemani ljudi nerado govore ime, kad baš moraju čine to šapatom…”

Branko Ćopić je pisac božanskog dara, pun duha i topline, čiju je „Baštu sljezove boje“ u dvojezičnom, češko-srpskom izdanju, objavio krajem prošle godine Veso Đorem, vlasnik restorana „Luka Lu“ u Pragu. To je isti čovek koga pominje Nenad Kecmanović, bivši dekan Univerziteta u Sarajevu, u dokumentarnoj tv seriji o „Bijelom dugmetu“, kad kaže: „Osim Gorana i Emira, ne bi trebalo zaboraviti jednog Vesu čije kafane nisu bile kafane nego institucije“.
Na promociji Ćopićeve „Bašte“ u zlatnom gradu na Vltavi, u „Luci Lu“, kako se restoran Vese Đorema na Maloj Strani zove, nedavno preminuli glumac Tomo Kuruzović, najpoznatiji Nikoletina Bursać sa pozorišne scene, govorio je u svojoj 86. godini o Branku Ćopiću, svom zemljaku i svom prijatelju, i recitovao odlomke iz njegovih pisama, zastajući povremeno da obriše suze.
Više nije tajna da je Ćopić dugo planirao svoje samoubistvo i da je 26. marta 1984. skočio sa Brankovog mosta u Beogradu na beton, okrenuvši leđa zgradi CK, da ne bi prolazio još jednom „ono crno i ono prošlo“, što je slutio i predvideo – raspad Jugoslavije i rat devedesetih. Bio je to prvi javni krah Jugoslavije.

Srce u Sarajevu

Samo deceniju kasnije i koju godinu više, Veso Đorem, nikad protivan a uvek antiprotivan, kao i Ćopić, nalazi se u Pragu. U zlatnoj oazi humanog kapitalizma, on razmišlja „dal’ da se umije il’ da se ubije“. Daleko je od Sarajeva u kome su ostali njegovi roditelji i njegovo srce, njegova biblioteka koja će poslužiti kao ogrev, ali i njegove diskoteke, kafane i kultna mesta: „Bebe“, „Crvena galerija“, „Dom pisaca“, „Zenba“…
– Kad sam došao u Prag, otvorio sam lokal „Zlatna ulička“ ispod Hračana, priča Veso. -Posle par meseci dobio sam faks iz Pariza da mi Kusturica nudi da radim ketering za film „U podzemlju“, koji se snima u Pragu. Tad sam zaposlio svu rodbinu i više od pola godine smo hranili 150 ljudi. Na dan prve klape otvorio sam novi restoran koji se zvao „Dolly Bell“. To mi je bio 12. restoran u životu.

Godišnjica braka

I kao što je Ćopić pisao s lakoćom na kojoj mu je zavideo i veliki Ivo Andrić, tako je i Veso nastavio da sa lakoćom otvara restorane u Pragu. Posle „Dolly Bell“ otvorio je „Gitanes“ u luci pod Američkom ambasadom. Odgovor na pitanje „dal’da se umije il’ da se ubije“, dao mu je sam Bog. U Pragu je upoznao Tijanu, venčali su se 18. oktobra 2000. i sledeće godine dobili sina Lazara. Kasnije će na svet doći ćerka Lana, pa sin Luka.
– Da opet trebam da se udam, da opet biram čoveka svog života, to bi definitivno bio Veso, izjavila je Tijana Đorem za Ona Magazin, jer smo ovaj razgovor vodili slučajno na godišnjicu njihovog braka. – On je jedini čovek koji se meni sviđao u Pragu, pošto sam ja došla tu kod svojih rođaka koji su imali restoran i koji su me čuvali kao malo vode na dlanu.
– Vidim, nisu te sačuvali, dobacuje Veso.
– Želeli su mi sve najbolje, nastavlja Tijana. – I mislim da su ponosni, danas, i na mene, i na Vesa…
– I na rezultate našeg rada, uskače opet Veso, uvek oran za šalu.

Jedini promašaj

Veso Đorem ima dar predviđanja, kao što ga je imao Branko Ćopić, i zna šta će se ljudima dopasti u jednom restoranu, zašto će mu se vraćati, po čemu će ga pamtiti. Čim oseti jednoličnost i prezasićenost poslom, ide dalje. O tome priča:
– Meni kafana za 7-8 godina dosadi, bude stalno puna, ne znam šta da radim novo u enterijeru. Ne zabavlja me. Tako je bilo sa „Gitanes“. Enterijer je bio ciganski: stolnjak, nastolnjak, krpica, čipkica… Jedna slikarka je pola godine slikala ružice po zidu, bilo je puno cveća… Njega sam imao 5-6 godina. A onda sam slučajno jednu Novu godinu proveo na slovenačkom primorju i jako mi se dopalo. Rekoh, evo meni kuće. Prodam „Gitanes“ koji je radio fenomenalno, pogotovo tad je bio Teri Vilijams i holivudski glumci koji moraju da se kriju na ulici jer devojke vrište kad ih vide.
– Dakle, sve sam prodao i preselio se u Ljubljanu. I tamo sam napravio možda najlepši restoran u karijeri. Zvao se „Aska i vuk“ po noveli Ive Andrića. Kroz 120 fotografija i slika, jedan prijatelj slikar i ja ispričali smo celu Andrićevu priču. Slovencima to ništa nije značilo. Na otvaranju, 06. maja 2005, bilo mi je jasno da sam pogrešio u izboru grada. Za pola godine sam bankrotirao.

Ostajte ovde

– Vratio sam se u Prag i počeo iz početka, priča Veso Đorem, čiji je restoran „Luka Lu“ na Maloj strani u zlatnom Pragu, ušao u devetu godinu postojanja. Osim što je na vratima ženskog toaleta Novak Đoković kao naš najbolji frajer, a na vratima muškog Monika Levinski sa saksofonom, pa se novi gosti uvek zbune gde da uđu kad im prizori, u „Luci Lu“ na plafonu vise kreveti, stolovi, stolice, papuče, fildžani…
– Odavno je sve naopako, kaže Veso. –Uostalom, Andrić je napisao: „Ko nije video nebo u potoku, nikad neće videti ribe na drveću“.
Svoj razigrani duh Veso neštedimice daje srpskoj i češkoj kulturi. Od kad je u Pragu, češke biblioteke su bogatije za dvojezična izdanja naših klasika: šest knjiga Andrića u luksuznom, ručnom povezu, jedan Aleksa Šantić, roman o Tesli Vladimira Pištala, „Priče iz stare Bosne“ i „Bašta“ Branka Ćopića. Na redu su drame Dušana Kovačevića.
O ugostiteljstvu Veso razmišlja ovako:
– Ne vidim sebe u modernoj gastronomiji, gde bih se takmičio s nekim jel’ moj rižoto bolji ili njegov. To bi bilo kao kad bi me neko naterao da učim matematiku, fiziku ili hemiju. Potrudio sam se da u svom restoranu imam tradicionalna jela južnoslovenska ili srpsko-bosansko-hrvatska, i malo Italije bez koje danas ne možete. Česima se naša pljeskavica i jagnjetina pod sačem jako dopadaju, ali i naša hobotnica sa rižotom ili brancin. Spadam u grupu ugostitelja i konzumenta u drugim restoranima gde mi je važnija atmosfera i društvo, nego kvalitet bifteka i pljeskavice. U tom smislu više pripadam 20. nego 21. veku, kad su kafane bile institucije.

Simboličnih 5000

– Branko Ćopić je uštedeo oko milion maraka jer je bio veoma prevođen, priča Veso. -Nije bio troškali čovek i taj novac je poklonio SANU koja mu drži još uvek prazan stan, koji im je takođe poklonio, priča Veso. Skočio je s mosta, stavivši u džep 5000 maraka, da se vidi da nije umro siromašan.
– Slično je bilo i s mojim ocem, otkriva Đorem. -Zoran Đinđić je jednom rekao: Dok imate živog oca, poredak stvari je sledeći: vi ste na zemlji, otac iznad vas a onda nebo i Bog. Kad ode otac, onda ste samo vi, nebo i Bog. Odlazeći često kod svog oca pred kraj njegovog života, ja bih tamo kupovao bosanske marke i šta mi ne treba kad pođem, ostavljao njemu. Kad su ga otpustili iz bolnice i saopštili da neće dugo živeti, pozvala me je telefonom mama, i tihim glasom da tata ne čuje, rekla: –Veso, on stalno broji ove pare, kaže da ima 3.500 i da mu fali 1500 maraka. –Kako mu fali?, pitao sam. –Razmisli malo, odgovorila je majka.
– Moj otac je valjda izračunao koliko će koštati njegova sahrana i voleo bi za života da ima toliko novca. Kažem: Mama, zovem te za pola sata. Pozovem jednog mog prijatelja iz Praga, koji je slučajno bio tamo. Istog dana zvoni na vrata mog oca taj prijatelj i kaže: Poslao vam je Veso 1500 maraka. Iako nije bio naročito pobožan, mama kaže da me je tata tada blagosiljao. Umro je u miru.

Lazar Vesov

U knjigu gostiju „Luke Le“ upisali su se Goran Bregović i Vaclav Havel, Karel Got i Karel Švarcenberg, Emir Kusturica i Otakar Vavra, ali i drugi režiseri kao Jirži Mencl, Viktor Polesnji, Biser Arihtev, Miloš Forman, Lordan Zafranović… Tu su bili i Lu Rid, Džoan Baez, češki glumci starije i mlađe generacije, te holivudski lepotani Met Dejmon i Džoni Dep, teniser Radek Štepanek, pevačica Helena Vondračkova, misice i lepotice poput Jitke Čvančarove…
Vesu to raduje, ali mu je važnije da ode s porodicom vikendom u prirodu, na skijanje, da podeli sa sinom Lazarom pečenu svinjsku kolenicu u nekom češkom restoranu, da obnavlja biblioteku i otkriva ozbiljne srpske pisce 20. veka za koje je mislio da ih zna.
– Kako starim, skoro svako veče, zahvaljujući internetu, boravim u zavičaju, iskren je Veso. -Moji roditelji su iz sela Šivolja u podnožju Zelengore i Treskavice, blizu Tjentišta. I ja sam rođen tamo i živeo sam do desete godine. Kad mene tamo sretnu, ljudi kažu: Ovo ti je Veso Danilov i Šalov. Šalo, moj deda, ne živi već pola veka, otac Danilo deceniju, ali oni s uvažavanjem izgovaraju njihova imena. Bio bih sretan kad mene ne bude, da neko kaže za moje sinove: To ti je Lazar ili to ti je Luka Vesov.

…………………………………………………………..

Sličan se sličnom raduje

Da li ste u enterijeru „Luke Lu“ i atmosferi prepisivali nešto od Kusturice i Brege?

Veso Đorem: - Obojica su mi prijatelji. Iako njih dvojica ne govore, ja pričam sa obojicom. Nisam prepisivao ni jednog. Emir kad dođe ovde, on mene zove Papak, jer nisam iz centra nego sa periferije Sarajeva, kaže: Papak, i ovaj ti je restoran pravo lep. Goran me je, prilikom poslednjeg ulaska ovde, odmah nazvao: Ovaj Veso je poludeo, ovo mu je najlepši restoran do sad.

…………………………………………………………….

Veso Đorem, malo poznate činjenice

*Najviše bi voleo da bude pisac kratkih priča. Ima napisane priče ali se ne usuđuje da ih objavi.

*Ivo Andrić mu je, posle oca, najvažnija muška figura u životu. Andrića čita kad je miran i nema briga. „Boljeg društva od Andrića, teško je naći“, kaže Veso.

*On je bivši novinar i urednik „Naših dana“. Kada je imao 30 godina, Abdulah Sidran ga je nazvao „najveći kulturni mecena Jugoslavije“. Organizovao je rok uranke na Skenderiji, pravio nezaboravne koncerte u diskoteci „BeBe“.

*U tridesetoj je imao kafe „Crvena galerija“ u kome je organizovao izložbe slika, javne tribine, promocije ploča, književne večeri. Gosti su bili: Emir Kusturica, Abdulah Sidran, Rade Šerbedžija, Bajaga, Bora Čorba...

*Na Đurđevdan, 06. maja 1991. otvorio je „Dom pisaca“ u Sarajevu. Tada je i Rajko Petrović Nogo „otvorio“ Ćamilovu česmu a Emir Kusturica Andrićevu klupu. U sklopu Doma postojala su tri „salona“. Jednom je kumovala Merima Isaković, nazvavši ga Kamnik. Pamti se da je drugi kum bio Goran Bregović. On je svoj salon nazvao Džoni Voker.

vesodjorem.eu