Kliment Talev, najstariji ohridski biserdžija: Tajna koju krije ogrlica kraljice Elizabete

Biseri Klimenta Taleva organskog su porekla i rade se ručno. Tajna njihove izrade prenosi se sa oca na sina.

Kliment Talev: „Ja sam majstor biserdžijskog zanata i imam državni sertifikat, koga nema više niko u Makedoniji“

Srce Ohrida kuca u Starom gradu, u Bazaru, koji polazi od Ohridskog jezera i kao splet pešačkih žila-kucavica, krivuda do Plaošnika i Samuilove tvrđave s jedne i modernog dela grada, s druge strane. Korak po korak, turisti i šetači usporavaju tempo i upijaju duh šarenog, mirisnog i prisnog Ohrida, koji svedoči o vremenu kada su zanatlije činile najviši sloj građanske klase a ohridski esnaf brojao 150 različitih zanata.

„Tu je bio šnajder koji je šio čakšire“, pokazuje rukom Kliment Talev (78), poslednji ohridski biserdžija sa državnim sertifikatom, sa kojim razgovaramo o tajnama njegovog zanata u radnji „Talevi, Kliment i sin“. „Malo niže bila su tri berberina, preko puta je bio obućar koji je uzimao meru na licu mesta i pravio cipele ručno. Tu su bili i potkovičari, bojadžije, kapadžije, đinđuvari, mesingari, kotlari, sedlari… U kafani „Kod Mostrovih“ sabirao se ujutru esnaf da popije čaj zimi a preko leta kafu. Kalfe su otvarale dućane dok su gazde diskutovale o politici, posebno uoči izbora.“

Gospodine Talev, da li ste vi rođeni u Ohridu?  

Rođen sam i ja, i generacije i generacije pre mene. Potičem iz stare ohridske familije, poštujem Svetog Klimenta, Svetog Nauma, poštujem Boga i sve što je dostojno jednog porodičnog čoveka, jednog domaćina. I tako moj život polako prolazi.

Ko je prvi počeo da se bavi biserima u vašoj porodici?

Moj otac, Jovan (Vane) Talev. Prvu radnju otvorio je još 1924. godine, odmah do naše kuće. Ovu, u kojoj smo i danas, kupili su moj otac i stric 1943. godine, od jednog turskog bega.

Iako ste penzioner, još uvek dolazite na posao?

Kao što vidite, moje radno vreme je od 8 do 14 časova. Popodne, od 16 do 21 časa, moj sin preuzima posao.

Uz biserni nakit, kupljen u radnji „Talevi“, dobija se sertifikat sa suvim žigom

Riblje srebro od ohridske plašice

Izrada ohridskog bisera čuva se kao porodična tajna. Možete li da nam otkrijete nešto od toga?

Kliment Talev: Jedan od uslova za predavanje tajne izrade ohridskog bisera, koju sam ja dobio od svog oca i koju sam preneo svom sinu, jeste da radionica mora biti uvek u sklopu kuće gde se stanuje. Stoga ja ne mogu da donesem svoj pribor za finalizaciju ohridskih bisera u ovu radnju. Kod kuće imamo visoke zidove i bolje uslove za ventilaciju, jer je emulzija kojom premazujemo svako zrno bisera sedam-osam puta, četkicom od konjske dlake ili dlake veverice, veoma toksična. Bazu emulzije čini riblje srebro koje dobijamo od naše ribe plašice. To je mala riba, veličine osam do 12 cm, koja živi u Ohridskom jezeru, ali i u Dojranskom, Prespanskom, Skadarskom… Riblje srebro, koje štiti ribu preko zime, skida se specijalnom tehnologijom sa stomačne krljušti plašice. Taj metod dobio sam kao tajnu od svog oca. Fish silver je izuzetno bele boje, kao sneg. Mi smo jedini u čaršiji kod kojih je sve što se tiče bisera – organsko! Kod drugih, a ima ih na stotine, riblje srebro je hemijskog porekla a premaz se nanosi industrijski. Biseri nisu organski već veštački.

Zašto držite sliku lejdi Di i kraljice Elizabete na zidu svoje radnje?

Zato što obe imaju bisere, koje sam ja lično, mojom rukom, izradio. U Kraljevinu Englesku ih je odneo protokol predsednika Gligorova a potom i predsednika Trajkovskog, procenivši da je to idealan poklon iz Makedonije. Lejdi Di je dobila bisere od Nade, supruge predsednika Gligorova. Kraljici Elizabeti je predsednik Trajkovski uručio trostruku simetričnu ogrlicu od naših bisera, kada je, na njen poziv, boravio u Londonu.

Kakva je bila reakcija kraljice Elizabete?

Priznaćete da nije svakodnevni događaj da vas pozove kabinet predsednika Makedonije da bi preneo da je kraljica bila oduševljena poklonom. Ona i danas nosi tu ogrlicu. Pre dve godine bio sam u poseti unuku od sestre, u Sidneju, u Australiji. Čitao sam knjigu, kad je snajka povikala iz sveg glasa: „Ujko, ujko, dođi brzo“. Na tv ekranu, velikom kao zid, video sam da kraljica nosi moje bisere.

Da li biste uvek prepoznali svoje bisere?

Uvek. Stavite ih među hiljadu komada… Takav sjaj nema ni jedan drugi biser.

Na slici iz 1934. godine: otac Klimenta Taleva, majka, strina i tri njihove radnice

Čačkalica sa dva biserna zrna, kao poziv za opkladu

Tokom razgovora sa Klimentom Talevim, njegova radnica Vaska koja će, za godinu-dve, zaraditi penziju u biserdžijskoj radnji „Talevi“, unosi činijicu sa čačkalicama na čija su oba kraja zabodena biserna zrna. Na to će gospodin Talev:

– Eto vidite, to je prva faza u izradi bisera. Svako zrno, pet milimetara u prečniku, nabada se na čačkalicu koja mora biti idealno okrugla da bi mogla da se vrti pod prstima. Možete slobodno prošetati po ohridskoj čaršiji. Ako negde nađete ovo što sam vam sada pokazao, ja ću odmah da zatvorim radnju ili da je poklonim kome hoćete. Niko ovde u Ohridu ništa ne proizvodi, sve je trgovina, sve su falsifikati… Nakit od lažnih bisera koji kupuju za pet evra, oni prodaju za 150. Ranije nisam o tome govorio, bilo me je stid. Mislio sam da mi moje obrazovanje, vaspitanje i poreklo to ne dozvoljavaju, ali oni su preterali, verujte mi.

Kada se uzmu u ruke, vaše biserne ogrlice su teške. Zašto?

Da, jer su od sedefa školjke, a ona je teška. Ogrlica može da teži i pola kilograma.

Koliko jedna ogrlica od krupnih zrna može da košta?

Kako koja. Ova je 320 evra. A ova, ni manje ni više, već 900 evra. Bila je 1100 pa smo je snizili.

Šta se najviše prodaje?

Najsitniji biseri prodaju se najviše.

Lejdi Di i kraljica Elizabeta sa biserima koje je izradio naš sagovornik, najstariji ohridski biserdžija, Kliment Talev

Raspad Jugoslavije i spasonosni, porodični zanat

Kad biste se ponovo rodili, da li biste izabrali isto zanimanje?

Kliment Talev: Isto, apsolutno. Nikada ga ne bih promenio.

Zašto?

Znate, ja sam diplomirani ekonomista. Radio sam u „Zastavi“, nekadašnjoj fabrici automobilskih delova u Ohridu, gde sam zarađivao odlično. Evo jednog kurioziteta iz tog doba. Imali smo izuzetno skupe filtere za dimnjake, uvezene iz Švedske, tako da smo bili ekološka fabrika iako se o tome nije brujalo na sav glas. Kao komercijalista, jednom ili dva puta nedeljno obilazio sam teritoriju bivše Jugoslavije a dosta sam putovao i u inostranstvo. Tako sam još 1984. godine, putujući trajektom Bar-Bari, na večeri kod kapetana broda, čuo od jednog bivšeg ambasadora: „Sine, zapamti šta ću sad da ti kažem. Evo i za mog prijatelja kapetana ovo važi. Od Jugoslavije neće biti ništa.“

Mene je to zaprepastilo. Godine 1990. našao sam se opet na istom brodu, samo u suprotnom smeru. I tad şam bio pozvan na večeru kod kapetana i tamo sam opet sreo ambasadora jer je on bio Dubrovčanin i često je putovao trajektom. „Jel se sećaš šta sam ti rekao prošli put?“, upitao me je on. „A sad ću da ti kažem još nešto. Ovo će ti biti poslednje putovanje za Italiju.“

I tako i bi. A ja sam ga poslušao još prvi put i počeo da pripremam privatni biznis, zahvaljujući biserdžijskom zanatu i materijalu koji mi je tata ostavio.

Da li ste imali i tada svoju radnju?

Svojoj mami sam još 1982. godine napravio dućan od četiri kioska, koje sam postavio na ćošak kod naše kuće, kod hotela „Palas“. Kada su nas mušterije upoznale a turizam u Ohridu krenuo da cveta, svi su nas tražili. Sad možemo da sanjamo ta vremena… Očevu radnju vratili su nam denacionalizacijom u junu 2001. godine.

Vlasnik ohridske radnje s biserima, koja potiče iz 1924. godine, s ponosom pokazuje Zlatnu medalju iz Brisela i Zlatnu medalju Novosadskog sajma

Da li je nakit koji je pravio vaš otac i sada u vašoj ponudi?

Da, samo sam ja ponudu proširio. Ove ogrlice sa biserima u boji, tata nije ni znao ni mogao da radi. Meni su danas preko interneta dostupni svi proizvođači, od fabrike „Nagasaki Pearl“ iz Japana do bisernog nakita iz Češke. Kad vidim šta drugi rade, dobijem ideju kako da napravim sopstveni umetnički nakit.

Jovan (Vane) Talev, koji je osnovao biserdžijsku radnju „Talevi“ davne 1924. godine

Prva i poslednja kafa s ocem

Da li se sećate dana kada vam je tata otkrio tajnu izrade bisera?

Kliment Talev: Kako da ne. Bilo je to 1964. godine. Bila je nedelja. Majka me je pozvala i rekla: „Sine, ustaj, zove te tata.“ Moj otac je za vreme Informbiroa bio tri godine na robiji a radnja mu je nacionalizovana. Mučen je i prebijan svakodnevno, zbog čega je rano umro. Predosetivši da mu se približio kraj, pozvao me je s vrata: „Sedi, sine, da popiješ kafu.“

Nikad moj otac sa mnom nije pio kafu. On je bio veoma ozbiljan i strog. Svi stari su bili takvi. „E, pa, sine, došlo je vreme da ti predam patent. To sam strogo čuvao za tebe od 1924. godine.“ Imao sam dve sestre, ali njih otac nije pominjao tog jutra. Znao sam na šta aludira. Rekao mi je da stavim na astal jednu flašicu, dve, tri, četiri… da ih izmutim, da se emulzija dobro poveže. Onda je izvadio čačkalice sa bisernim zrnima na oba kraja i rekao da ih vrtim između prstiju. „Golobe (tako mi se zvala majka), on bolje obrće od mene. Vidi ga, golem majstor“, likovao je moj otac, oduševljen mojim talentom za izradu bisera. „Sipaj malo emulzije i u to umoči, polako-polako, samo vrh četkice…“, kazao mi je. Što se više čačkalica vrti, bolje se nanosi riblje srebro i trag četkice se ne poznaje. Doduše, ako se pogleda kroz lupu vidi se da je biser izrađen rukom. Tako sam osvojio Zlatnu medalju u Briselu na svetskoj izložbi 2001. godine. Svi izloženi komadi rađeni su kompresorom i špricom, samo su moji rađeni ručno i stoga su jedino oni bili unikatni. Kad su slikali moje bisere pod mikroskopom, koji uveličava ne znam koliko puta, delovalo je kao da je traktor prešao po površini svakog zrna.

U čemu je tajna izrade bisera?

Cela tajna, sva umešnost, je u flaši sa emulzijom na bazi ribljeg srebra. Drugo nije tajna. Meni je otac rekao: „Sinko, od ove flašice uzmi toliko, od druge toliko, od treće toliko, od četvrte toliko…“ „Čekaj, tata, da zapišem“, požurio sam da ispadnem pametan. „A ne, sinko, ako to zapišeš više nije samo tvoje. Šta znaš ko će da nađe to pisamce? Ne, ti ćeš da pamtiš i da čuvaš tajnu u glavi. Hajde, sad mi lepo ponovi od koje flaše koliko.“ Ja ponovim, a on kaže:  „Hajde sad, sinko, još jedanput. Hajde još jedanput.“ I na kraju, kad se uverio da sam zapamtio, rekao mi je i ovo: „E pa, sinko, od mene toliko a od Boga – sa srećom.“ U sledeću nedelju tata je preminuo, ja sam još bio apsolvent na Ekonomskom fakultetu.

„Kad pitate za Taleve, odmah vas upute na našu radnju u Ohridu“, priča Kliment i dodaje: „Štrčimo kao bele vrane. Popularnost porodice stiče se radom, poštenjem i odnosom prema ljudima.“

Kad Bog hoće da ti pomogne, on ti stvarno pomogne

Iza vašeg oca je ostalo dosta tajanstvene emulzije na bazi ribljeg srebra?

Kliment Talev: Meni je tata ostavio dosta srebra od ohridske plašice. Sećam se da se u njegovo vreme lovila plašica na veliko. Svi naši rođaci i komšije dobili bi nož i specijalni sud, da ih čiste. Ulov se posle stavljao u kazan i od toga bismo svi zajedno ručali. Sirotinji smo delili šta ostane… Na sreću, riblje srebro se proizvodi danas od morske ribe.

Kako je izgledao vaš ulazak u posao s biserima?

Kada sam diplomirao i odslužio vojsku, zaposlio sam se u ohridskoj „Zastavi“ ali sam se paralelno bavio i porodičnim zanatom. Posle radnog vremena, radilo se tada od šest do 14 časova, ručam i odmorim najviše pola sata, pa se bacim u izradu nakita za nepoznato tržište. Nije me interesovalo da li imamo u gostima rođaka, prijatelja, komšiju, radio bih još jedno puno radno vreme. Napravio sam tako skoro 500 ogrlica od materijala što mi je ostao od tate. Jedan prijatelj i imenjak, Klime, predstavnik „Metalke“ iz Ljubljane, uzeo je od mene preko 100 tih ogrlica i prodao ih očas posla u Sloveniji. Rekao mi je, kad se vratio: „Još toliko da sam imao, prodao bih.“ Shvatio sam da imam neiscrpno blago u glavi i rukama, i tako je sve krenulo. Posle sam ja sedao svakog petka u atuo i prodavao svoje bisere u Ljubljani, Zagrebu, Beogradu… Kad mi je ponestalo repromaterijala, put do fabrike u Napulju sam se otvorio. Kad Bog hoće da ti pomogne, on ti stvarno pomogne. U Napulju sam kupio 20 kila sedefa. Prodao sam ga za tri meseca… Sve je išlo da ne može bolje, dok Jugoslavija nije počela da se raspada. U tim smutnim vremenima, najbolji utisak ostavio je na mene beogradski „Geneks“. Umesto novca koji su mi dugovali, ponudili su mi da uzmem robu u vrednosti od 66.000 maraka. Izabrao sam igračke za decu i kineski porcelan. Na tome sam zaradio skoro duplo više.

Negde ste zaradili, negde izgubili… U vašu radnju ušlo je more kupaca. Pamtite li nekog posebno?

Sećam se da mi je jednom došla jedna starica i rekla: „Bratče, ceo život sam htela da nosim bisere. Sad sam došla samo da vidim kako izgledaju na meni.“ Dao sam joj jednu ogrlicu na poklon. Plakala je kao malo dete kad je pošla svojoj kući.

Na vašoj radnji stoji natpis „Kliment i sin“? Da li je i vaš sin zavoleo ovaj zanat?

Da, naučio sam ga da radi biserdžijski zanat i zavoleo ga je. I njegov sin Kliment, koji nosi moje ime, vrhunski je majstor za premazivanje bisera.

Piše: Branislava Mićić, fotografije: B.M, Vesna Ignjatović Stojiljković

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena