Kako su usred Indije Beograđanki Snežani pročitali bez greške sudbinu, zapisanu na palminom listu

„Dobar dan, ja sam vaš surovi život. Ovo do sada je bila laž. Dolazi vreme istine“

Dakle, desilo se. Tiha neimenovana čežnja, slatko, odsutno iščekivanje tog velikog, zagonetnog i novog što treba da uđe u moj život, desilo se. Usred Indije, u gradu Čenaju, miljama daleko od mog geografskog odredišta, mojih navika, poslova, ljutnji i prijatelja, važnih datuma, stajala je ta nestvarna kuća – Biblioteka palminog lišća, kuća sudbine sveta, čitaonica u kojoj umesto Šekspira ili Markesa tražite samo jedno – sopstvenu sudbinu, rešenje misterije sveta, koju je taj Nebeski pesnik ili sudbinopisac iz arhivremena zapisao pre 7000 godina.
Ključ koji otvara vrata Univerzuma bio je nadomak moje ruke. Sve što je trebalo jeste posegnuti za njim, osmehnuti se sudbini koja me je dovde dovela, pohvaliti sopstvenu inventivnost i hrabrost, pogledati životu u oči…

Snežana Radoičić je prva Beograđanka koja se obrela u Kući sudbine, kako stranci nazivaju Biblioteku palminog lišća u gradu Čenaju u Indiji

Tri pokušaja

„Budite strpljivi. Ako je vaša sudbina zapisana, znaćemo uskoro. Imate pravo na tri pokušaja“.
U neverici sam zavrtela glavom. Tri pokušaja? Pokušaja čega?
Kineskinja sa kojom sam razmenila već nekoliko rečenica čekajući u redu, požurila je da mi objasni.
„Čitač će doneti palmin list i postaviti vam tri pitanja. Ukoliko vam se učine besmislenim, ne odgovaraju činjenicama iz vašeg života, to znači da list nije vaš. Imate pravo na još dva pokušaja“.
„Ali ako nijedan nije moj?“, zavapila sam.
Zagonetno se osmehnula: „Rodonačelnik ove drevne kuće znanja, sem svih važnih detalja iz naših života, morao je znati i ono ključno – ko će doći po svoj list. Svaka druga opcija, rekla je, činila bi mi se krajnje nesmotrenom, a tako nešto teško se može pripisati Onome koji sve zna“.

U mitovima svih naroda sveta postoje zmajevi, dobre i zle vile. Da li ste se nekad zapitali zašto?

Dašak vetra

Utešno. Osrednjeg rasta, sasvim obične fizionomije koja bi odgovarala svakom drugom Indijcu, u besprekorno čistom belom odelu (primetila sam da svi sveštenici-čitači imaju istu odeću), Čitač je izašao iz Biblioteke, noseći u rukama Palmin list, zapravo drvene pločice na kojima su se gotovo jedva nazirala urezana slova, nalik hijeroglifima.
„Prepisujemo ih na svakih 700 godina“, rekao je kao da pokušava da izađe u susret pitanjima koja su se rojila u mojoj glavi. „Znate, ona blede kroz vreme. Ovaj koji držim u ruci nedavno je prepisan, pre osamdesetak godina, rekao bih“.
„Nedavno“, samo što se nisam zagrcnula. Ako je pre 80 godina nedavno, šta je moj dosadašnji poluvekovni boravak na ovoj zemlji – dašak vetra?

Tajna nadomak ruke – čitav život zapisan na palminom listu

Moja intima

Postavljao je pitanje po pitanje. Ništa od rečenog nije odgovaralo mom životu. „Nije vaš list“.
U redu, mislim, strpljiva sam, onaj što je pisao nije zalud traćio vreme, znao je da ću doći, sledeći je sasvim izvesno moj…
Drugi list. Tri pitanja. „Kakve besmislice“, već sam počela da gubim strpljenje, „pa sve što pričate nije ni u najdaljoj vezi sa mnom“.
Nakon nekog vremena, Čitač je doneo treći list. Tri pitanja. Ostala sam skamenjena. Ovo niko nije mogao da zna. Ovo je nemoguće! To je moja intima, moja neizdata lična karta, moj identitet!
„Moj je“, procedila sam, s osećajem da je i poslednja kap krvi iscurila iz mog tela. Prozračno nebo se pretvorilo u vrtešku. „Da li je trebalo da dođem?!“
„Spremni?“
„Spremna.“

Anatomija života

Teško mi je da, sada dok razmišljam o tom danu, s preciznošću utvrdim koliko je čitanje trajalo. Možda pola sata, možda ceo dan. Ono što znam jeste da je u trenutku nestalo sve, i obrisi života u Beogradu, i činjenica da je to 22. dan mog boravka u voljenoj zemlji joge, i sva iskustva, predrasude, pretpostavljena očekivanja, jutarnje kafe, porođaji, padovi, nade…
Granice između svetova počele su da se tope. Ostale su reči koje je, zapevajući na starotamilskom, Čitač izgovarao. I pre nego što bi preveo na engleski, nazirala sam im značenje. Kako? Ne znam, nemam objašnjenje, kao ni za mnogo toga drugog što sam taj dan doživela. A izgovorio je sve. Važne trenutke u mom životu, mnogo toga što je do tog časa stajalo potisnuto u nekim odajama mog pamćenja, scene, žive slike iz mog detinjstva, mladosti, počele su da izranjaju iz mraka zaborava. Kopče su se same pravile. Aha, uzvikivala sam. Sa strane slušajući, delovalo je da je ceo moj život imao tajni smisao, neki svoj jezik, svoju anatomiju, svoj razlog bivstvovanja. A ja o tome nikad nisam razmišljala!

Prvi poljubac

Tačno, brzo sam povezivala, mucajući. Posle je bilo to, tako je, tada se desilo, aha, o Bože blagi, pa da li to ima veze sa tim…
„Dovoljno je da slušate. Sve će vam biti jasno, kristalno jasno…“, rekao je Čitač.
Smenjivale su se suze, zdrav radostan smeh, i zgranuto ćutanje. Da, da, prisetila sam se tog devetog rođendana. Tačno, svi smo bili kod bake. Domaća torta sa svećicama čekala je mene, veliku junakinju tog dana koja je sa kikicama, povezanim crvenim vezicama, ušetala u sobu…
Jao, koliko sam želja imala. Koliko mašte. Koliko vere. A, tek 17. godina. Prvo more, prvi poljubac, čitanje zvezda. Pa svi horizonti su bili moji. Volela sam život svim svojim bićem.
Tačno, tačno, prvi poljubac na Ostrvu cveća. Koliko nežnosti.

Bol u stomaku

Onda, nešto kasnije, prvi porođaj i reči doktora: „Na žalost, moram vam reći da sa devojčicom nije sve u redu.“ Isti bol u stomaku. Taj bol sam zaboravila. Bol suočavanja, upoznavanja sa životom: „Dobar dan, ja sam Snežana. Dobar dan, ja sam vaš surovi život. Ovo do sada je bila laž. Dolazi vreme istine.“
Stresla sam se. Čitač je ređao sve bitne događaje u mom životu. Kao na filmu, gledala sam sebe kako odrastam, menjam se, borim, ali… Tek toga dana shvatila sam da, iako sam uspela da kroz život koračam kao hrabra i vedra osoba, iako sam prihvatila izazove i uz jogu pronašla svoj put radosti, nešto veliko mi je nedostajalo. „Vera“, zapljusnula me je ta misao. Pa ja sam prestala da verujem u čuda. Kako se to desilo?

Igra Univerzuma

„Čuli ste za leptira monarha?“, upitao me je Čitač. „Njegova misija je da svake godine pređe hiljade kilometara kako bi stigao od Kanade do Meksika. U isti dan na jednoj meksičkoj ravnici hiljade, stotine hiljada ovih neobičnih bića, kraljeva leptirova sklapa svoja krila. Taj dan nije slučajan. Taj put nije proizvoljan. To je igra Univerzuma, reč Tvorca, pokazatelj raskoši čuda. A mi ljudi? Znate, mnogi nisu nikada čuli za ove leptirove, mnogi i kada čuju ostanu ravnodušni. A u srednjem veku na dan njihovog poletanja, alhemičari čitavog sveta oblačili bi svoje crne odore i počinjali rutualno pretapanje metala u zlato. Mislite da su slučajno odabrali taj dan?“

Stvaranje čuda

Ali, razmišljam, tada su ljudi verovali. I vera im je uzvraćala svojim čudima. Po evropskim zamkovima, dalekim stepama, nepreglednim tundrama, Znalci Tajne na najrazličitijim jezicima obraćali su se Svevišnjem. I stvarali čuda. Ostatke, tragove tog stamenog vremena kada je reč nešto značila, nedavno je iz zaborava istrgao jedan japanski naučnik.
On je u opsežnom istraživanju otkrio i dokumentovao da kapljice vode, kada im se pusti folklorna muzika, poprimaju oblik šara na narodnim nošnjama. Da li smo se ikada zapitali zašto su motivi na narodnim nošnjama slični kod naroda koji nisu ili su vrlo retko mogli da dođu u kontakt? Zašto u mitovima svih naroda sveta postoje zmajevi, dobre i zle vile? Kako iskustvo jednog Kineza može biti merljivo sa srpskim? Odgovor leži u tome da smo zaboravili ko smo. Deo Univerzuma, i još bitnije razlog Univerzuma.

Kapljice vode, kada im se pusti folklorna muzika, poprimaju oblik šara na narodnim nošnjama

Beli gavran

Na kraju izlaganja, Čitač me je pitao da li želim da mi pošalju na kućnu adresu ceo rukopis samo da tačno kažem šta me zanima. Sve osim datuma smrti, nasmejala sam se jednim novim osmehom. Osmehom žene koja je pogledala život u oči i koja zna – zašto je tu, gde je krenula, kako se sve desilo i ko ja Ona.
Kada sam se vratila u Beograd, mnogi su me sa izvesnom, loše prikrivenom ironijom, pitali: „Ti zaista misliš da će neko ispisati pet tabaka papira, spakovati u koverat i poslati na tvoju kućnu adresu koja se nalazi tamo gde 99 posto Indijaca veruje da leži Ledeni okean ili pustinje Australije?“
„Da“, samouvereno sam odgovorila. I gle čuda. U jednom prohladnom jesenjem danu, kada sam, ogrnuta pletenim šalom, istrčala do poštanskog sandučeta – našla sam veliku žutu kovertu. U njoj na 20-tak strana, rukom ispisana, sitna slova. Nasmejala sam se. Da nisam videla poštara koji izlazi s pozdravom iz hodnika zgrade, mogla sam, a da ne pomislim da preterujem, da zaključim da je pismo doneo beli gavran, Aladin na letećem ćilimu ili neka tajna sila prerušena u persijsku lepoticu. Što da ne? Život je čudo. Čuda se događaju. Čuda, to smo mi sami.

KRAJ

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena