Josipa Lisac i Karlo Metikoš: Bićeš uvek deo mene

Napomena: Ovaj intervju objavljen je u Ona Magazinu br. 9 od 20. novembra 2009. godine

Josipa Lisac: Ljubav je test ko smo i šta smo i zato se dešava samo dobrim ljudima

Josipa Lisac živi, diše, hoda… svoju ljubav. I svoju muziku. „O muzici se ne priča, muzika se sluša. I o ljubavi je teško pričati, treba je pokazati, živeti, osećati…“, kaže ona. Njene pesme traju. Njena ljubav traje. Karlo Metikoš, njen životni saputnik, umro je 10. decembra 1991. godine, ali Josipa, najromantičnija ličnost ex-YU scene, tvrdi: „Ljubav, ako je prava, traje zauvek. Ja sam sretna. Sama sam, ali natopljena ljubavlju. Živim i spavam sa njom. Mene život ne boli. Jer život, to sam ja. Ne dozvoljavam crnim mislima da me isprovociraju. Zašto se nešto desilo? Zato. I tačka.“
„Ljudi pričaju o zaljubljenosti i ljubavi“, nastavlja najoriginalnija zvezda hrvatske estrade. „To je glupost. Od prvog našeg susreta zaljubljena sam u Karla. Tako je i danas. Treperila sam, drhtala pored njega. I danas drhtim“.

Ženska tašna

Dvadeset godina bili su nerazdvojni, ali ne i u zvaničnom braku. „Nismo se venčavali, čemu to, mi smo se voleli“, kaže Josipa. „Ne shvatam zašto danas ljudi žure da se venčaju? Misle da je za brak dovoljno da s nekim ručaš pod istim krovom i vodiš  ljubav posle toga. Nisu spremni na žrtve. Ne odriču se ega. Ustvari ne vole sebe, a kamoli druge. I onda se čude što je nakon tri meseca izbio skandal, a nakon tri godine razvod. Meni je strašno i kad ljudi govore loše o svom partneru. Moja prijateljica kaže: Grozno mi je da On uđe u moju tašnu. Zašto? Pa meni je Karlo sređivao tašnu. Žao mu je bilo da vučem tovar na ramenu. Zašto da je ne sredi? Mi nismo imali tajne!“
Pismo koje je napisala Karlu i pročitala na Koncertu ljubavi u Hrvatskom narodnom pozorištu u Zagrebu, Josipa je počela ovako: Pišem ti davno obećano pismo, ljubavi… Htjela sam ga napisati prije, ali… vrijeme ionako nije važno. Ono ne znači ništa.
Volim te. Govorim to u sebi dovoljno glasno dok ti pišem obećane riječi. Uglavnom noću. Uglavnom kada kiši. Ti si volio kišu, ti tako nježan i suptilan poznavao si njen jezik… a ja… ja je polako prihvaćam, nije mi više tako grozna. Ne bojim se kišne groznice koja me povremeno obuzme, navikla sam s njom živjeti. I kada se kiša useli u mene i pada danima, znam s njom. Sve bitno je ionako u nama. Mi u sebi imamo Svemir. Ne treba nas tamo lansirati da bismo ga pronašli. Dotakli smo ga odavno… ja… od onog trenutka kada sam dotakla tvoj pogled, kada sam u tvojim očima ugledala sebe i svjetlo koje me obasjavalo na našem putovanju kroz život. Taj pogled bio je dovoljan. Tada  nisam znala da sam vidjela sav smisao i bogatstvo našeg postojanja. Da sam vidjela nas. 

Ludi svet nade

Upoznali su se 06. februara 1971, kad je Josipa imala 21, a Karlo deset godina više. On je već imao status prvog rok muzičara u Hrvatskoj i veoma uspešnu karijeru u Francuskoj pod pseudonimom Matt Collins. Josipa je, pak, važila za vanserijski muzički talenat još od vremena kad je pevala u dečijem horu do svoje prve solističke pesme iz 1968, koju je napisao za nju Arsen Dedić. Zvala se „Što me čini sretnom“. Susret sa Karlom daće joj odgovor na ovo pitanje i označiti prekretnicu u njenoj karijeri.
Na nezaboravnom albumu „Dnevnik jedne ljubavi“ (1973), prvoj Josipinoj ploči za koju je muziku i aranžmane napisao Karlo Metikoš, tada do ušiju zaljubljena muzička nada ex-Jugoslavije peva: „Tko zna, možda na me čeka neki drugi svijet. Tko zna, i u mraku katkad nikne divan cvijet. Možda, tko zna, jedna od sretnih, jedna od tisuću, biću baš ja, ko da zna?“
Josipa, koju je i Karlo uvek zvao samo po imenu, danas bi, malo u šali – malo u zbilji, promenila taj stih u „jedna od milion biću baš ja“ jer su se ljubav i emocije izgubili. „Nekada je bilo jedna u tisuću“, kaže ona,“danas je to mnogo, mnooogo ređe. Ljudi ne shvataju koliko je Ljubav moćna, velika i večna. Sad si gore, sad dole, sad vrištiš, sad ćutiš, ponekad plačeš… Sve je to Ljubav“.
Ivica Krajač koji je napisao reči za „Dnevnik…“, po mnogima muzičko remek-delo, pronašao je u Josipinoj i Karlovoj ljubavi inspiraciju: „Otkad se desilo čudo, živjet želim srcem svim. Mijenja me to osjećanje ludo, srela sam se s njim! Ljubav je broj koji gubi… Već sam živjela s tim. Odjednom, svijet sasvim nov se budi – srela sam se s njim! Reci, otkud svjetlost koja sja u oku tvom? Reci, otkrij tajnu koja krije se u tom? Znam samo jedno – prvi put sam sretna ja i sve je tako stvarno… On je tajna ta…

Ja te osećam u sebi

Iako nisu imali dece jer je Josipa smatrala da, pored karijere, ne bi mogla na pravi način da se posveti potomstvu, iz njene ljubavi sa Karlom rodilo se 13 LP ploča i CD-a, i puno antologijskih pesama čija vrednost svaki dan raste. U numeri „Hoću samo tebe“ Josipa kaže: „Obući ću vjernost svu, takvu me voliš i želiš ti. Sakupiću kosu, želim te voljeti više od svih. Meni ne trebaš govoriti, ja te znam razumjeti. Ja te osjećam u sebi, ja uvek znam što želiš ti“.
Za sebe danas kaže da je tipična Vodolija i da joj je vernost karakterna osobina. Kao što je verna svom Karlu 18 godina posle njegove smrti („Nitko kao ti u tom svetu ljubavi. Nitko kao ti, nitko ne zna voljeti. Tako kao ti. Tako ludo voljeti kao ti“), tako je verna i zagrebačkom Jugotonu. „Moja se produkcijska kuća sigurno nije obogatila na meni, ali je zato ponosna na mene. Kažu da spadam u one izvođače čiji se albumi poput „Dnevnika jedne ljubavi“ konstantno prodaju, bez obzira na vreme kada su nastali“.

Gubec beg

Godine 1975. Karlo Metikoš i Ivica Krajač stvorili su za Josipu još jedno remek-delo, rok operu “Gubec beg” koju je videlo više od milion ljudi. “I sama sam bila očarana teatrom i tim uspehom, a pevala sam u 150 predstava”, seća se Josipa. “Krajem maja 1977. igrali smo “Gubec bega” u teatru Sistina u Rimu, u prisustvu velikog režisera Federika Felinija. Iz Rima smo otišli u Ameriku. Bila je to moja velika želja. Imala sam puno želja, ali i sreću što je uz mene bila osoba koja je to htela i mogla u svoj svojoj snazi i punoći i realizovati – Karlo Metikoš. To je bilo više od same podrške. Kroz takav odnos postali smo jedno. Upravo on je načinio Josipu Lisac, mene takvom kakva jesam. Sve je bilo tako lepo…”

Made in USA

Nakon tri godine vratili su se u Zagreb s albumom “Made in USA”. Govorilo se ‘Nije uspela, nije postala zvezda’. Josipa o tome priča: “Kad smo se vratili u Zagreb, reakcije su bile više nego negativne, upravo agresivne. Pitali su se zbog čega sam uopšte išla u Ameriku. Sav taj odnos rodio se iz neznanja i ljubomore. Kroz pesme na albumu “Hir, hir, hir” (1980), poput “Pazi oštar pas”, “Makeup” i “Magla”, koja je postala i ostala moj najveći hit – “Magla svuda, magla oko nas, iz daljine jedva čujno dopire tvoj glas. Magla svuda, magla oko nas, prekasno je, uzaludno, sve je dublji jaz” – progovaram o toj istoj ljubomori, jalu i zlobi”.
Poznavaoci kažu da postoje dve Josipe: pre i posle Amerike. Josipa je posle Amerike postala svoja. “Moraš verovati u to što jesi, što možeš”, kaže. “Ovo je moj izbor, bez obzira svidelo se to nekome ili ne. Stojim iza toga”. Promenila je i scenski nastup. Šokirala je javnost garderobom, šminkom, frizurom… Na Mesamu 87. u Beogradu sa 100 kvadratnih metara plašta-haljine „zagrlila“ je celu pozornicu. Mnogo kasnije, 2004, dobila je prvog hrvatskog modnog Oskara. „Haljina ne sme biti jača od pesme“, izjavila je tom prilikom.

Kako dalje?
I dok su je jedni obožavali, a drugi osporavali, svi koji su znali Josipu i Karla tvrde da je to zaista bila Ljubav. Gledano iz Josipinog ugla – nije bila, već jeste. U jednom trenutku dobila je novu dimenziju, odlaskom Karla u drugi svet. O tome u svom pismu voljenom Josipa kaže: Rez. Napraviti rez i krenuti dalje. Kao bez vagona vlak. Ne, to nije moj način. Ne znam gledati naprijed ako se ne osvrnem za slikama prošlosti, za onim čega sam tek sada svjesna, a tada nisam primjećivala. Ili jesam. Jesam, ali to je bilo tako normalno. A kada je nešto normalno, tada tome ne dajemo preveliki značaj jer se podrazumijeva. Kako ignorisati nekog tko mi je otkrio i pokazao šta sam sve imala i šta sve imam. Rukovala sam se s njom kao s prijateljicom. Ona je odabrala tebe. Baš ta koju zovu lijepom. Ja sam je upoznala i ne bojim se njene prisutnosti. Ona ima ključeve moga stana.
Karlo je umro ne napunivši 51. godinu. Otišao je u snu. Infarkt. „Nisam ljubomorna na Karlovu smrt. U ljubavi nema mesta ljubomori“, kaže Josipa. „Ni ne mrzim je, ona je moja prijateljica. Rukovala sam se sa njom… Ima i ružnih smrti, Karlo je dobio mladu i lepu“.
… Ali kako, kako dalje?, pita se u svom pismu. Znat ćeš kako, sve dok znaš i zašto. Čujem te kako mi govoriš, odgovara u njegovo ime.

Karlo i Josipa: Ti si u mom srcu, a ja u tvom. Ti si ja. Ja sam ti. Uvek smo zajedno jer smo jedno

Ljubav je test

Rok, pop i džez diva smatra da je fizički kontakt u ljubavi danas precenjen. Prijateljstvo je najbitnije, a uz to odanost, lojalnost, vernost, duhovna veza, iskrene emocije… „Cilj je da živiš i doživiš možda u jednom trenutku zrnce božanskog“. U novoj pesmi koju izvodi sa Elvisom Stanićem, najpoznatijim džez muzičarem u Hrvatskoj, poručuje u svom stilu: „Kuda ide svet oko nas? Ja za ljubav dajem svoj glas“, da bi u razgovoru za Ona Magazin dodala: „Slušala sam ljude kako tumače šta je ljubav. Oni su u problemu. Oni uopšte ne shvataju šta je Ljubav. Možda im je ona i data puno više, ali je nisu prepoznali. Ljubav je i test, i zato se događa samo dobrim ljudima. Danas su ljudi previše fizički, a premalo duhovni. Uz to većina ljudi nije se rodila u ljubavi i zato je ne može prepoznati. Ako i nisi, treba da radiš na duhovnom ispunjenju, osvešćenju i imaćeš šanse da spoznaš Ljubav. Da bi se volelo, treba poništiti ego“.

Tisuću razloga

Na nedavno objavljenom albumu „Živim po svome“, koji se pojavio posle devet godina pauze, Josipa kaže: „Kuća je prazna, ali ti si ipak tu. Spavam na tvom jastuku. Zidovi dišu i pričaju… Živim po svome jer znam da ipak postoji ljubav. Živim po svome jer znam da ipak postoji čudo.“ Posvetila ga je Karlu Metikošu, kao i sve svoje koncerte. Za snimak Koncerta ljubavi iz 2006. dobila je ove godine diskografsku nagradu Porin za najbolji hrvatski video program. Pesma „Tisuću razloga“, u kojoj kaže „Udišem te kao zrak… Ja tvoja sam luna, ti si zraka sunčana“ dobila je Porin u kategoriji žena-izvođača.
Kada je pitaju gde izlazi, odgovara: „Na svoje koncerte. Na njima se stvara čaroban zatvoreni krug primanja i davanja. To je krug ljubavi”. Između koncerata živi u svom svetu koji je sama izgradila, igra golf, hrani se zdravo i čuva se prehlade jer ima osetljive respiratorne organe. Evo šta je o svojoj svakodnevici napisala svom Karlu: Imao si pravo za golf. Igra. Kao život, kao ljubav. Događa se kad se treba dogoditi. Kad sam kupovala odijelo razmišljala sam koje bi ti se najviše svidjelo. Rukavice su prekrasne.
Primjećujem strah od davanja, strah od voljenja. Ljubav kamufliraju u posesivnost i kao takvu je plasiraju, razvlače… I onda prekidaju putem maila i sms-a. Problemi se potiskuju, nema razgovora. Sjećaš se kad se Damir posvađao sa Anitom. Bili su kao razdvojeni, nisu razgovarali a i dalje su živjeli zajedno. Svako u svojoj sobi. Kad si ga pitao – Kak hodate po stanu, valjda se i sretnete tu i tam, na hodniku ili u kuhinji? I kak to izgleda? Preletite, žmirite, gledate u pod, u zid. Nije ti ništa odgovorio. Šutnja je očito njegov odgovor na sve. Tebi posve nerazumljiv izbor. Ti bi našao način da se javiš, da me pronađeš, da me razveseliš i bilo kakvu ljutnju učiniš smiješnom. Zato si mu rekao: Pa kak ne znaš di je Anita. Pa ja bih Josipu našel u zadnjem iglou na Aljasci.
… Danas je popularan slow food. Pa, mi smo oduvijek sjedili satima, imali svoje rituale. Dok su drugi prošli cijeli grad, ispili po pet-šest kava, obišli sve poznanike, mi smo još uvijek uživali u hrani, jedno u drugom, u smijehu i priči. Ne jede mi se, Karlo. Samoj mi se ne nazdravlja. Obavljam hranu kao neki ljudi. Nekako u letu, na brzinu.
Da više nikad ne okusim ništa, bilo bi mi svejedno. Baš svejedno. Jer od trenutaka i sata koje smo imali da se hranim, ne mogu osetiti glad…

Verujem ti sve

Iako izbegava da govori o svojoj intimi jer oseća da je mnogi shvataju pogrešno, Josipa u pismu Karlu kaže: Ovu sam noć sanjala da ti udahnjujem život. Stajala sam na raskrižju, sve su lampe bile pogašene a putokaza nije bilo. Prišao si i ponudio mi osmijeh tako sigurno znajući da ću ga uzeti i bez straha, preći most, klimav i nesiguran. Tvoj je osmijeh bio baklja. Sanjala sam život. Jer sam s tobom živjela san. U tom snu poljubio si me a ja sam drhtala od sreće koja se miješala s tugom jer sam jedva čekala da ti kažem…
Karlo, tako mnogo njih govori mi da je gotovo, ali ja znam da nije. U prevelikoj želji da mi pomognu, tako griješe. Griješe jer nije gotovo. Tvoj glas bio je tu, bio je stvaran i siguran u ono što govori. Probudila sam se nasmiješena i sretna. U mračnoj sobi i krevetu na kojem tebe nije bilo. Sama. Bol koja me oplahnula bila je teška, toliko teška da nije pustila suzama da izađu iz mene i bar je malo olakšaju.
Pokušala sam spavati i probdjela noć. Priznajem, željela sam te izvaditi iz sebe, željela sam te pored sebe, da me nasmiješ prije sna bar na pola sata da sklopim oči. Oblake koji su putovali kroz mene nisam uspjela uhvatiti i smiriti. Razapinjali su me. Bila sam oslabljena, ali ne i poražena. To nije bila borba. To je bila igra. Vulkani žudnje odlučili su čitavu noć ignorisati suze. Oni sami odlučuju kad će se ugasiti.
I dok se nosi hrabro sa svojim emocijama, okružena muzikom i predmetima koji svedoče o ljubavi između nje i Karla, pravi poznavaoci muzike primećuju da Josipa sa nekim novim, gotovo onozemaljskim prizvukom u glasu, izvodi stare hitove poput onog: „Slučaj je naš, kao bezbroj slučajeva oko nas svakog dana. Ti si uspio uvjeriti me sad – da još me voliš isto kao i prije … da ljubav naša ima za te istu draž .. Ja vjerujem ti, pa makar bila laž. …Ponekad, ipak, ti priđeš nježno i poljubiš me. Zaustavljam dah da bih čula riječi te … Tada, mili moj – vjerujem ti sve … vjerujem ti sve”.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena