Jelena M. Ćirić, pesnikinja erotske poezije iz Praga, o grehu i volji za životom

Njena treća knjiga poezije „Muške pesme“, koja je usledila nakon zbirki „Žar“ i „Naiskap“, podigla je veliku prašinu u srpskim medijima. Jelena Ćirić je lepa i intrigantna, a pri tom piše erotsku poeziju što spada u najteži pesnički žanr. Udata je, ima dve ćerke i godinama živi daleko od rodnog Požarevca, u Pragu.

Stihovi iz vašeg pera potekli su posle vašeg preseljenja u Prag. Koji ste to prag prešli u prestonici Češke? Da li je nostalgija slatki literarni začin?
Ako govorimo o Pragu, ja volim taj grad, volim svoj život u njemu i ne opterećujem ga balastom kakav je nostalgija. Kad bi je u mom slučaju i bilo, ovo svakako nisu pesme u kojima bi se ona nazirala. Moje pesme uzdižu i slave ljubav između muškarca i žene, koliko u duhovnom, možda još naglašenije u telesnom smislu. A ako govorimo o pragu koji je eventualno trebalo preći da bi se takve pesme iznedrile, onda je to svakako zrelost, a ona nema mnogo veze sa tim gde živite; svakako ima veze sa onim kako u foldere sopstvene duše pakujete ono što živite.

Da li su vaša lepota i status voljene žene najbolji prijatelji vaše poezije?
Što se tiče lepote, ne mislim da ona ima mnogo veze sa uspehom pesama kod čitalačke publike, a naročito ne sa njihovim nastajanjem. Sa druge strane, ne mogu da kažem ni da mi je odmogla. O vezi između statusa voljene žene i stihova, može se govoriti. Drago mi je što u nekom smislu mogu da utičem na raskrinkavanje uvrežene predrasude da uglavnom patnja i bol stvaraju dobre pesme. Koliko su moje pesme dobre, reći će vreme i čitaoci; ovi sadašnji se o njima u velikoj meri izjašnjavaju kao o pesmama kakvih do sada nije bilo, koje su osveženje i bude volju za ljubavlju i životom.

Bez cenzure

Desi li se ponekad da vaš suprug, kome ste posvetili sve svoje knjige, cenzuriše neki vaš stih?
Ne, kao što se ni ja ne mešam u njegov posao. Taj prostor, koji jedno drugom ne narušavamo, jedan je od preduslova našeg dobrog funkcionisanja. On mnoge stihove pročita u radnoj verziji, neke na internetu, neke tek u knjizi; postoje pesme koje mu se dopadnu više od ostalih i to kaže. Svakako, ni od koga nemam veću podršku nego što je ona koju mi on pruža.

Otkrijte nam, uprkos pesničkoj etici, na koga ste mislili kada ste napisali divne stihove „Sačuvaj greh za mene, lepa moja“.
Na sebe, kao i u većini stihova u knjizi. Te stihove je, istina – mojim perom, napisao ON MENI. Takva je bila moja zamisao. To je prva pesma iz ciklusa ’Muških pesama’, pisanih u muškom rodu; njih, dakle, govori neki muškarac nekoj svojoj ženi. Napisala sam ono što mislim da bi žene volele da čuju, što bih ja kao žena volela da čujem. I ono što sam već u nekom obliku čula.

Jelena M. Ćirić: „Raskrinkavam uvreženu predrasudu da uglavnom patnja i bol stvaraju dobre pesme“

Ljubav ne čeka

Koga od pesnika, osim Miroslava Antića, čije stihove parafrazirate i citirate na prvoj strani „Muških pesama“, posebno cenite?
Lorka ili Majakovski nije odgovor koji će nekoga (osim istinskih posvećenika) fascinirati, ali oni jesu pesnici čiji senzibilitet odgovara mom. Ne govorim o pesničkom izrazu. Matija Bećković, kao stub srpske reči i kulture, svakako. Savremeni pesnik kome se takođe divim je i Đorđe Balašević. Kako je poezija, u smislu distribucije knjiga, najmanje atraktivan književni rod, savremeni pesnici koriste prednosti društvenih mreža. A na njima ima sjajnih pesama i njihovih autora. Pomenuću Aleksandra Pavlovića (Dylan Horman), Spasoja Komnenića (Miško Zis), Milena Šelmića, Pepija Kotoraša, Željka Medića…

Sećate li se trenutka i povoda kad su rođeni stihovi „Sve može da sačeka, osim vremena“?
Ne konkretno, ali to su trenuci kakvih u životu svakog od nas ima više nego što želimo. Trenuci kada ono što bi nam prijalo, u čemu bismo uživali, odlažemo ili sasvim potiskujemo zarad stvari koje bi trebalo ili moramo da uradimo, da stignemo, koje se od nas očekuju; to su sve one stvari koje diktira nemilosrdna užurbana svakodnevica. Od Čeha sam prvi put čula jednu vrlo tačnu izreku: ako hoćeš sve da stigneš – uspori.

Opipljive slike

Da li ste svoje pesme za decu, od kojih su se neke, iako ih nema mnogo, našle i u antologijama srpske dečije poezije, posvetili svojim ćerkama? Da li neka od njih dve pokazuje talenat za književnost?
Te pesme su posvećene svakom detetu koje ih pročita, a pisala sam ih svakako inspirisana svojom decom, njihovim idejama, interesovanjima i razmišljanjima. Iako su moje dve ćerke, po ugledu na mamu, napisale nekoliko, svom uzrastu primerenih pesmica, za sada ih više privlače crtanje, muzika i ples.

U vašim pesmama telesna ljubav je odraz duhovne. Da li je to razlog što su vaši stihovi erotski, nikad pornografski; vaš jezik živ, nikad prost; a vaš duh altruističan, nikad egoističan?
Ne znam šta je čemu razlog, ali mi je drago kada čitaoci mojih pesama, kao vi u ovom slučaju, ne dozvole da im drveće zakloni šumu; kada u njihovom doživljaju slike telesnih strasti, kakvih ima u mojim stihovima, ne nadvise ljubav, koja se, istina, često ne da opipati, ali se i te kako oseća, čak vidi, kada je ima i kada nam tektonski pomera i emocionalne i fizičke granice i poimanja. Takođe, konkretan odgovor na vaše pitanje leži u kombinaciji stila, ukusa i mere.

Intuicija i osmeh

Kako znate koja će pesma na promocijama ganuti publiku?
Čitanju pesama na promocijama obično prethodi kakav-takav kontakt sa publikom. Čak i neverbalni znaci, kakvi su pogledi ili frekvencija žamora i aplauza, dovoljni su, ako vam je stalo da ih čujete. Ako date šansu i intuiciji, koja je moj najdraži saveznik, na dobrom ste putu da interakcija sa publikom bude na zavidnom nivou. Retko unapred odredim koje ću pesme čitati. Osim toga, trudim se da ljudi sa promocija mojih knjiga odu sa osmehom, jer im se desilo nešto lepo. Rukujem se sa svakim, neretko i poljubim, sasvim iskreno.

Da li je tačno da imate jednu „za plakanje“?
Različiti ljudi plaču zbog različitih stvari. I pesama. Ima među mojim i takvih, i to su, čini mi se, najiskrenije moje pesme, koje privuku do ivice suza, ali ne zato što su tužne, već zato što esencija emocija u njima ne dozvoljava ravnodušnost. Ne čitam ih da bi nekoga rasplakale. Knedla u grlu često guši više od suza.

A TV gostovanja. Koja je tu tajna?
TV gostovanja su specifična, jer publiku ne vidite; tu koketirate sa kamerom, u razgovoru sa voditeljem, manje ili više spremnim za gosta. Imam nekoliko svojih omiljenih pesama, dovoljno slikovitih da zaintrigiraju i predoče moj književni rad, koje čitam u tim situacijama. Važno je biti prirodan, svoj i nepretenciozno samouveren. Kao i u životu, uostalom.

Od Čeha sam čula jednu vrlo tačnu izreku: ako hoćeš sve da stigneš – uspori

Kradem vreme

Ako vam jednom kao piscu, članu Udruženja književnika Srbije, podignu spomenik, šta biste voleli da piše na postamentu?
Ima ona od „Bijelog dugmeta“: „…Pamtite me po pjesmama mojim“. To je dovoljno i bez spomenika. A šta će na njemu jednom pisati, pitaće se moja deca.

Uspeh se meri po onom čega se čovek morao odreći da bi ga postigao. Šta ste vi stavili kao žrtvu na oltar poezije?
Ako to posmatramo na taj način, vreme koje posvećujem svom radu je vreme koje, na neki način, kradem od svoje porodice. Ima li išta skuplje od toga?

Koliko je pesama ostalo nenapisano, dok ste sebi govorili: „Sad ću, sad ću…“?
U pravu ste – mnogo je pesama ostalo nezapisano, jer sam u tom trenutku radila nešto konkretno, životno i, naravno, neodložno, zaklinjući se pred sobom da ću ovog puta sigurno upamtiti stih, koji je upravo izronio. Ako ga u tom trenu ne zapišem, ta pesma bude poput želje, kojoj nije suđeno da bude ispunjena.

Kada pišete?
Pišem kad duša progovori, a sa tim nikad niste načisto. Nekad ona govori ono što mislim, nekad ja govorim ono što misli ona. Nekad samo glasno ćuti. I ta ćutnja se da zapisati. Sve počinje od inspiracije. Ako tome dodamo malo književnog zanata, koji se stiče školom ili godinama, a svakako i voljom i trudom da svoje pero izbrusite, od tog pisanija može još nešto i ispasti.

Ljubomora je začin

Da li su pesme poput dece, s obzirom da moraju da se začnu, porastu duboko u nama, rode se u slatkim mukama i odu svojim putem?
Nijedan porođaj nije isti. Neki su laki i brzi, a neki su pravi sinonim za porođajne muke, koje su mnogim ženama i te kako poznate. Neke dugo rastu u nutrini pesničkog bića, a neke su začete sasvim neplanirano. Da, ima nešto u toj paraleli sa začećem, porođajem i odlaskom. Naročito sa odlaskom.

Kako ste izabrali ilustracije za knjigu „Muške pesme“?
Vatromet boja, koji se raspršio pred mojim očima, kada sam se prvi put susrela sa stvaralaštvom Vesne Kovačević, autorke slika u knjizi, bio je neočekivano snažan i upečatljiv. Nije dozvoljavao da ga previdim niti zaboravim. Jednostavno sam poželela da baš te slike stoje uz moje pesme.

Koje emocije cenite, a kojih se klonite? Šta mislite o ljubomori?
Ljubav, u bilo kom obliku, stavljam na pijedestal. Trudim se da budem blizu ljudi, stvari ili dešavanja, uz koje će se izroditi osećanje sreće, iako sam čvrsto na stanovištu da je sreća prvenstveno u našim glavama i u našim rukama. Pokušavam da se klonim ljutnje, i svoje i drugih ljudi. Nekad i po cenu da ne dokažem da sam u pravu. Ljubomora je kao začin – ako njome ne „presolimo“ ljubav, uživaćemo u rapsodiji „ukusa“.

Poseta Požarevcu

Da li bi vam bilo drago da se neki od vaših stihova pretvore u muzičku kompoziciju?
Pesama komponovanih na neke od mojih stihova već ima. Branko Pražić, kantautor, koji je poznat i po tome što je na gitari pratio Duška Trifunovića na njegovim književnim večerima, uradio je muziku za dve moje pesme. Zoran Tasić, jedan od članova kragujevačkog ansambla „Kraguji“, takođe je u mojim stihovima našao inspiraciju. Na ’Sunčanim skalama’ u Herceg Novom, prošlog leta, mlada pevačica Nevena Medošević pevala je pesmu „Ljubavna“, za koju je, na moje stihove, muziku pisao Saša Dragić. To su dragocena iskustva koja mi gode.

Da li vidite neku svoju pesmu, pretočenu u filmski kadar?
O tome koliko su moje pesme povoljne ili dovoljne za filmske kadrove nisam razmišljala. Ono što je realnije je pozorišna predstava, možda u vidu poetskog teatra, koji nije česta pozorišna forma, ali je čini mi se idealna za ovakve stvari. Nešto nalik tome radila sam sa Anetom i Ivanom Tomaševićem, članovima šabačkog glumišta, koji su organizacioni i realizacioni „krivci“ za više nego uspelu promociju mojih pesama u Šapcu, pre dve godine.

Česi i seksepil

Koliko su Česi seksi?
Bez namere da uvredim Čehe, rekla bih da su Čehinje mnogo seksipilnije. One inače važe za lepe, seksi i privlačne žene. Ipak, kao neko ko živi tamo i u prilici je da ih viđa često i u različitim prilikama, reći ću da to važi pretežno za žene čiji su životi izloženi javnosti, kao što su pevačice, glumice, manekenke. Uklopiću se definitivno u uvrežen srpski stav da naše žene zaista posedujuju izuzetnu prirodnu lepotu i seksepil i da su jedne od najlepših na ovoj našoj planeti, čak  i bez previše truda uloženog u doterivanje.

Koliko je Česima ljubav važna?
Nezahvalno je reći koliko je ljubav važna nekom narodu. Po mom mišljenju, Česi se lakše odlučuju na razvod u odnosu na nas. To na prvi pogled može značiti da im je ljubav manje važna. Ali i razvode se, neretko, upravo zbog – nove ljubavi.

Koliko je ljubavi u nedrima srpske dijaspore?
Mnogo. Odgovorno to tvrdim. Ali svaku ljubav treba negovati, da bi opstajala, napredovala i bila uzvraćena.

Fotografije: Vania Pravica

Pesme na dijalektu

Kada ste počeli da pišete pesme na dijalektu?

Jelena Ćirić: Podstakao me je Festival pisanja na dijalektu ’Preobražensko pojanje’, koji su pokrenuli Niški pesnički okrug i Biblioteka ’Stevan Sremac’ iz Niša. Pesme koje sam u tom duhu pisala, neke od njih su i nagrađene, pripadaju staroštokavskom ekavskom smederevsko-vršačkom dijalektu. Kako sam dobar deo svog detinjstva provela kod babe i dede, u jednom selu nadomak Smedereva, taj mi je govor i danas itekako živ i u ušima. Te pesme su na neki način sećanje i posveta njima. Gde god da sam ih čitala, bilo je to neočekivano prijatno iznenađenje za publiku; primljene su sa neskrivenim oduševljenjem i toplinom.
Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena