Jadran Lazić, proslavljeni selebriti-fotograf: „Nema neosvojive tvrđave. Nije važno kako izgledaš, važno je šta je u tebi“

Uz reč paparazzo svi koji su odrasli u ex-Jugoslaviji reći će vam jedno ime – Jadran Lazić. Prvi fotograf sa naših prostora koji je prokrčio sebi put u Parizu i Kanu, a potom i Los Anđelesu, objavio je luksuznu monografiju u dve knjige

Piše: Branislava Mićić

U Galeriji „Arte“ u Beogradu (Andrićev venac 12) u toku je izložba Jadranovih fotografija, gde ćete se sresti sa portretima Dejvida Bouvija, Elizabete Tejlor, Omara Šarifa, Šona Konerija, Šarlote Rempling, Brigit Nilsen, Roberta De Nira, Meril Strip ali i Suzane Mančić, Milana Štrljića, Bebe Lončar, Frane Lasića…    

• 

• 

• 

Izložba je prilika da vidite izbor od 70 Jadranovih fotografija, uglavnom portreta slavnih, ali i da prelistate na miru njegovu “životnu knjigu” na 900 strana, tešku osam kilograma! Monografiju „Jadran Lazić – 50 godina fotografije“ možete i da kupite po ceni od 550 evra za komplet.

U njoj se krije i tekst iz Jadranove prve monografije „Ja, paparazzo“, koja je bila bestseler osamdesetih godina. Autorka članka pamti da je u tom štivu Splićanin Jadran Lazić (69), koji živi već 15 godina na relaciji Hvar – Los Anđeles, otkrio da je uspeo kao paparazzo zato što je zvao telefonom ljude koje zna i onda kada mu ne trebaju.

Ona magazin: Da li se držite iste navike i danas?

Jadran Lazić: Je, kako ne. Čujem se s ljudima redovno. Ne zovem ih samo kad mi trebaju nego i kao prijatelje. Cela filozofija je da budeš pošten. Jedino u ljubavi nisam uvek bio fer. Dalmoš je Dalmoš. Voli žene. Ne možeš ga nikako ispravit’.

• 

• 

• 

• 

Ona: Sa aktuelnom izložbom fotografija prošetali ste se od Hvara, preko Brača, Šibenika, Splita i Zagreba, do Luštica Baya, Tivta, Sarajeva, Beograda… Sledi izložba u Ljubljani. Da li je u pozadini svih tih događaja sačuvano ex-YU prijateljstvo?

J.L: Moji prijatelji iz bivše Jugoslavije i sada su ostali isti. Ništa se nije promenilo zato što je Hrvatska, Slovenija… nezavisna. Kako su se raspodelili, to meni ne znači ništa. Totalno sam apolitičan. Delim ljude na dobre i loše. Na sreću više je dobrih.

Čitav život u jednoj knjizi

Ona: Ko je bio prvi kupac kompleta „Jadran Lazić – 50 godina fotografije“?

J.L: Prvih pet knjiga je kupio Mujo iz Sarajeva. Mujo Selimović, biznismen, vlasnik Sarajevske pivare, „Oslobođenja“ i ko zna čega još. Bilo je to sasvim slučajno. Sreli smo se kod mog prijatelja Mira, koji me je zva’ uoči otvaranja hotela „Armerun“ u Šibeniku. Ima’ sam 50 prvih kompleta u autu, jer je to bilo pred početak moje izložbe u Braču. U „Armerunu“ sedi Miro sa jednim gospodinom, njegovom suprugom i dva sina, i traži da iznesem monografiju. „Nemoj me zajebavat. Osam kilograma. Ko će nosit’?“, kažem mu ja. Iznesem, svejedno. Gledaju Mujo, žena, sinovi. Oduševljeni. „Može li se kupit’?“, pita Mujo. Silvije Hraste, izdavač, koji je bio sa mnom, kaže: „Može.“ Mujo će na to: „Pet kompleta.“

Ona: Monografija priča o 50 godina vaše karijere, koju ste počeli kao fotograf splitskog „Hajduka“ a potom u dopisništvu „Vijesnika“. Šta osećate kad je gledate?

J.L: Vrlo sam ponosan. Knjiga ima vrhunski dizajn i opremu. Studirao sam kako to radi nemački „Taschen“. Danas je sve izmišljeno. Treba samo vidit’ šta je najbolje.

• 

• 

• 

• 

„Otvoren sam prema svakom“

Ona: Ko je inicirao izložbu u Galeriji Arte na Andrićevom vencu?

J.L: Prijatelj mog izdavača i moj prijatelj, Vidoje Ristović, preporučio nam je Ivana Mitića. Ivan je takođe moj stari prijatelj, koji ima više galerija u Beogradu i Švajcarskoj. Sve se poklopilo. To je jedan veliki znalac umetnosti, profesionalac, koji se retko sreće.

Ona: Prijatelji ističu da ste vredni, domišljati, spretni… Da li biste vi dodali neku osobinu koja vam je pomogla u poslu?

J.L: Komunikativnost i prirodan nastup. Otvoren sam prema svakom. Moje srce je na dlanu, ako ćeš ga uzet’, ja ti ga nudim. Volim ljude.

Ona: Kako je bilo na otvaranju izložbe u Beogradu?

J.L: Bilo je sjajno. Na VIP otvaranju 21. septembra bilo je oko 250 ljudi. Došli su moji slavni prijatelji. Bila mi je ’ćer iz Njujorka, bija mi je sin u to vrijeme u Beogradu. Bilo mi je veliko zadovoljstvo da moja dica vide ko im je otac.

Ona: Posle izložbe na Hvaru izjavili ste nešto slično?

J.L: Pitala me je jedna novinarka šta je ostavilo najjači utisak na mene. Rekao sam to što se moj unuk Luka iz Njujorka, koji se bavi nogometom, na after partiju u „Carpe Diem“ na Hvaru sreo sa Aleksanderom Čeferinom, predsjednikom UEFA, i što se Čeferin oduševio koliko Luka poznaje nogomet.

• 

• 

• 

• 

Očev savet zlata vredan

Ona: Vaš otac je bio vojno lice, pomorac u Titovom „Galebu“. Da li je bavljenje fotografijom smatrao neozbiljnim zanimanjem?

J.L: Moj otac je rano umro. Prije 20 godina. Sećam se da su me otac i majka pratili u Pariz, na drugoj godini ekonomskog fakulteta. Tata mi je rekao na železničkoj stanici (išao sam vozom za Ljubljanu pa odatle avionom): „Sine, nemam para da ti dam za tvoju avanturu ali imam savet – Budi pošten i ne boj se ničega.“

Ona: Da ste danas mladi fotograf koji planira da se otisne u svet, šta biste „ukrali“ od Jadrana Lazića?

J.L: Prvo bih pročitao moju knjigu. Takođe bih preporučio mladima da završe fakultet a da se fotografijom bave iz hobija. Magazini za koje sam ja radio većinom su propali, ako nisu imaju male tiraže, ne plaćaju fotografije, skidaju ih sa interneta… Umetnička će fotografija uvek postojati, fotografija arhitekture, prirode… U životu može svako napraviti šta želi, pitanje je koliko to želi. E sad koliko će trebati vremena, to je druga stvar. Ako si uporan u tome što želiš, uspećeš. Onaj ko ne odustane, uspeće.

• 

• 

• 

• 

„Nisam bio pravi paparazzo“

Ona: Koji „blizak susret“ sa obezbeđenjem selebritija, iz vremena kad ste fotografisali zvezde iz zasede, posebno pamtite?

J.L: Ja nisam nikad slikao iz zasede. Nisam bio pravi paparazzo. U to vreme nije bilo telohranitelja, pi-ara, ja bih pozva’ hotel i pita’ zvezdu da li bismo mogli napraviti sešn. Ima’ sam svoje izvore informacija: recepcija, telefonska centrala, službe vozača i ljudi koji parkiraju automobile u velikim hotelima. Ako zvezde ne pristanu na sešn, slikao bih ih na ulici, direktno, ili ispred restorana. Jedino je Rakel Velč imala telohranitelja. Bio je to Boda Višnjić iz Beograda. Onda bi mi Boda diga’ ruku. Vodio je računa da je ne sakrije od mene.

Ona: Da li ste sreli Dejvida Bouvija ili Bjanku Džeger posle fotografije na kojoj ste ovekovečili njihov tajni izlazak u restoran?

J.L: Ni njega, ni nju. Moje prijateljstvo sa Bjankom je puklo kad me je videla ispred restorana. Nisam mogao izdržat’. Čuo sam da će izaći zajedno. Morao sam to napravit’.

• 

• 

• 

„Sve su žene lepe“

Ona: Živite u Los Anđelesu, kao fotograf slavnih. Da li ste nekad bili napadnuti od paparazza?

J.L: Ne, nisam. Više to ni ne radim. Poslednjih 10 godina imao sam foto-agenciju JLP. Snabdevao sam teritoriju ex-Jugoslavije. Sada me više zanima poljoprivreda. Imam zemlju na Hvaru, maslinjake, lavandu, smokve…

Ona: Za koju slavnu lepoticu ste primetili da je kamera posebno voli?

J.L: Sve su žene lepe. Ako moram da izaberem naj, naj, onda je to ova poslednja – pijanistkinja Lola Astanova. Monografija je bila već gotova kad sam saznao za nju. Zbog nje sam proširio knjigu. Ona je dezert.

• 

Ona: Kada ste poslednji put sreli Džodi Foster, koja je bila vaša devojka dok ste bili u vojsci?

J.L: Džodi Foster sam sreo pre 15 godina. Sudarili smo se kad sam izlazio iz lifta. Uzviknuo sam: „Džodi!“ Ona je uzviknula: „Jadran!“ Seli smo i popričali sat vremena. Dogovorili smo se da se čujemo, želela je da upozna moju suprugu, ja njene sinove… Nije bilo ništa od toga.

• 

• 

Mangupska splitska posla

Ona: Tri puta ste dali bračni zavet, jednoj Beograđanki, jednoj Splićanki i jednoj Amerikanki. Šta to ima vaša Amerikanka, čime vas je osvojila i zadržala?

J.L: Amerikanka Stefani Longmajer (Stephani Longmire) ima sve što ove nisu imale. Amerikanka je super. S njom sam 27 godina u sretnom braku. S njom imam ćerku Aleksandru (26). Iz prvog braka imam Tamaru i Sašu. Oni su rođeni u Beogradu.

Ona: Niste odgovorili šta ima Amerikanka što Balkanke nemaju?

J.L: Ima jedno veliko razumevanje i to nas je održalo. Ja sam poslednjih 10-15 godina u Hrvatskoj i Evropi pola godine. Ona je Amerikanka i radi na NBC. Ona zna da to tako mora biti i ne komplicira. Roditelji moje Stefani su bili najdivniji ljudi na svetu. Mama Nemica, otac Amerikanac, iz Alabame. Bio je pilot, pa profesor. Živeo je 94 godine.

• 

Ona: Kako ste osvojili svoju Stefani?

J.L: Mangupska splitska posla. Ja sam ti u Los Anđelesu, kad sam se razveo od druge žene, živeo sam. Jednom u dva meseca dolazila mi je ekipa Jugovića, kuvali smo, jeli, pili, igrali karte… U takvom jednom času zove me Katrin (Keti) Sermak, lična asistentkinja Beti Dejvis (napisala je knjigu „Beti & ja“) i kaže: „Tu sam u blizini, volela bih te vidit.“

Nije bio trenutak ali s njom je jednostavnije pristat nego se objašnjavat. Kad je došla, pozvonila je na parlafon. Sišao sam da joj pokažem gde je moj stan. S njom ti je bila moja buduća žena Stefani. Kad sam je vidio taj prvi put, nešto se dogodilo, nešto je kliknulo. Stresla me je neka energija.

Moja žena je ozbiljna i rekla je Keti pre toga: „Neću ići kod onog koga ne poznajem.“ Ali Keti je i nju obrlatila, kao što je i mene.

U mom stanu bilo je 10 Jugovića, koji su odmah uleteli da se udvaraju mojoj ženi. Znao sam da nije bio momenat za akciju. Ja sam je ignorira’. Gleda’ sam TV jer sam zna’ da ću preko Keti naći način da dođem do nje.

Već sutra tražio sam od Keti da mi da njenu adresu na poslu. Stefani je radila i tada na NBC. Zakleo sam Keti da drži jezik za zubima pred Stefani: „Noge ću ti slomit’ ako joj nešto kažeš.“

Ja sam ti odlučija slati Stefani svaki dan u 12 sati, od ponedeljka do petka, jednu korpu sa 52 ruže i unutra belu vizitku sa pet srca. U prvom srcu bilo je prvog dana slovo L a ostala četiri srca bila su prazna. Drugog dana u drugom srcu bilo je A. Planirao sam da joj u petak stigne C pa u subotu da se vidim s njom.

Kad je dobila slovo L, moja buduća žena nije imala pojma ko je to. Oko nje su radili  internacionalni novinari, koji su pokušali da odgonetnu ko se krije iza slova L, pa onda LA.

Moja žena je upoznala nekog momka koji se zvao Larry kada je, sa Keti, bila u Parizu ali on nije pokazivao nikakav interes za nju. Kad je trećeg dana stiglo slovo Z, novinari su rekli: „LAZ, mora da je neki iz istočnog bloka.“

Onda ti meni odjednom sine da obustavim isporuku cveća. U četvrtak nema kod Stefani u firmi ni slova ni cveća. Kolege joj kažu: „Moraš se čuvati, to je manijak.“ Od lepe priče napravili su paranoju. U petak opet ništa. Oni joj kažu: „Nemoj ići sama kući.“

U ponedeljak pošaljem odjednom dve korpe cveća i dva slova I i C, sa porukom da se vidimo u osam sati u italijanskom restoranu „Madeo“. U restoranu rezervišem sto i kažem ako ih ona bude zvala, da niko ne otkrije moje ime.

Zamislio sam da sidim za barom, pušim cigaru i vidim nju gde ulazi. Jedino ništa nisam rekao Brunu, vlasniku, koji jedva govori engleski. Kad je Stefani zvala, kao što sam i pretpostavio, javio se baš Bruno i na pitanje ko je rezervisao mesto, rekao je: „Si, si, Jadran, buona sera.“

Onda me je Stefani nazvala i rekla: „Zdravo, Jadrane, puno hvala za cveće.“ Pravio sam se lud: „O čemu pričaš?“ Ona je bila uporna: „Neću doći večeras ako mi ne kažeš da ćeš tamo ti da budeš.“ Stefani je bila vrlo povučena, niko joj nije mogao prići. Bila je izuzetno lepa, prelepa je i dan danas.

Ona: Šta su vam rekli vaši prijatelji kad su čuli za vašu priču?

J.L: Kako si je ti takav osvojio? A ja im kažem: – Nema neosvojive tvrđave. Nije važno kako izgledaš, važno je šta je u tebi.

• 

Ona: Zašto kažu da ste imali puno uspeha kod žena?

J.L: Nisam nikada odustajao. Muškarci se plaše, pogotovo kad vide zgodnu žensku. Ja sam prilazio svakoj koja mi se svidela. Ako popijem korpu, pa šta? Momci, ne plašite se lepih žena! Šanse su vam uvek 50/50. Pedeset jer si ti „za“, još ostaje njenih pedeset.

---

Paparazzo & džentlmen

Za one kojima je žao da se završi ovaj uzbudljivi intervju, evo još par pikanterija vezanih za fotografa Lazića.

• 

• 

• 

„Da sam znao da ću objaviti knjigu jednog dana, ja bih sve fotografije slagao i čuvao“, kaže Jadran Lazić. „Ovako je bio veliki proces da se sve to nađe. Nije sve sačuvano, ima još dosta toga ali nema filmova, nema negativa… Samo su ostale uspomene. Daliborka Stojšić u bikiniju, na hridima, fenomenalne fotografije, nemam nijednu. Ana Saso, bivša mis, fenomenalne fotografije, nemam nijednu. Olivera Dragojevića sam snima’ više puta, naša’ sam samo jednu fotografiju dok je bija sa Dubrovačkim trubadurima.“

• 

• 

•