Ivan Zablaćanski, glumac: „Otac je moj prvi uzor i moj heroj“

Do koske, do svake iskre svoje duše, talenta i naučene veštine, mladi glumac daje se likovima koje igra. O tome trenutno svedoči Ozren u seriji „Tate“ na Prvoj TV. U Pinkovoj seriji „Crveni mesec“ to je dokazivao poručnik Kalinić, a odskora Ogi u seriji „Slučaj porodice Bošković“ na Prvom programu RTS.  Naravno i zapamćeni inspektor Vlada u seriji „Ubice moga oca“.

U više od dvadeset serija i kroz uloge u svim beogradskim pozorištima, dobio je priliku za igru različitih karaktera. Zajedničko im je to blago lice, smirenost i posvećenost glumca. On, Ivan Zablaćanski, pedantno gradeći svoju karijeru, osim uloga ima i još jednu, privatnu misiju. Biti svoj, biti perfektan, jer zna da ga mnogi mere po ocu. Kada je s pozorišne, TV, glumačke i životne scene prerano otišao njegov otac, Milenko Zablaćanski, Ivan se tek pripremao za studije. Naprosto, kao i mnoga deca glumaca, on i mlađi brat Nikola su uz oca i majku (primabelerinu Snežanu Nenu Vesković), odrastali iza zavesa Pozorišta na Terazijama, u garderobi, šminkernici, u sali za vežbe…

Ona magazin: Nisi alergičan na pozorišnu prašinu?

Ivan Zablaćanski: Ne. Igra počinje svake večeri iznova. Tu magiju scene upio sam sa prvim saznanjima. Mada sam prvi put glumio još kao sedmogodišnjak, 1996. u seriji „Mali kućni grafiti“, nisam mislio o glumi sve dok nije trebalo da prelomim posle srednje škole – šta dalje. Baš u to vreme moju porodicu je zadesila strašna tragedija, otac je poginuo. Sve je u jednom trenutku stalo. Trebalo je koraknuti dalje. Meni je pomoglo u tom vremenu što sam bio okupiran nečim što je moj izbor i moja borba. Nisam iz prvog pokušaja ušao na Akademiju dramskih umetnosti. Upisao sam ekonomiju i vrlo revnosno pratio predavanja pola godine, a potom i dalje odlazio na predavanja i umesto da slušam, čitao sam Čehova, Dostojevskog i pisce koji su mi bili važni za upis na Akademiju. Iz drugog pokušaja, pokazao sam da to mogu i hoću. Našao sam u se u klasi profesora Biljane Mašić. Bila je to prava stvar koja mi se desila. Biljana Mašić nas nije odškolovala samo kao glumce, već i kao ljude. To me je lečilo od ogromne tuge, učilo da nastavim normalno, da mislim na studije. Naravno, neprocenjiva je pomoć koju su mi prijatelji pružili.

Ona magazin: Kada imaš profesionalnu dilemu da li da prihvatiš ulogu ili ne, kako da je gradiš, da li pomisliš šta bi ti otac rekao, šta bi te posavetovao?

Ivan Zablaćanski: Retko, jer nismo stigli da o takvim temama razgovaramo. Stvari rešavam na osnovu dosadašnjeg iskustva i intuicije. Moja devojka, Jelena Puzić, takođe je glumica, pa se konsultujemo i funkcionišemo kao tim, najbolja smo podrška jedno drugom. Oboje smo igrali u „Crvenom mesecu“ ali nismo imali zajednički kadar.

Ona magazin: Dugo ste zajedno?

Ivan Zablaćanski: Pet godina. Živimo u iznajmljenom stanu i za sada nam dobro ide.

Ivan Zablaćanski: “To što imam, dovoljno mi je. Nikada me nije preterano privlačilo materijalno”

Sanjajući „Kockara“ i kućicu u planini

Ona magazin: Kako je danas živeti od glumačkog hleba, da li angažmani koje imaš obezbeđuju život o kakvom si sanjao?

Ivan Zablaćanski: Nisam ja sanjao ništa specijalno, niti sanjam. To što imam, dovoljno mi je. Nikada me nije preterano privlačilo materijalno. Potrebno mi je, i to priželjkujem, da brže stignem u neku kućicu na planini, da ne moram da planiram taj put dugo. Ne sanjam ni neke daleke destinacije, jahte, luksuzan život… Nemam ništa protiv toga, ali meni je dovoljna kućica u planini i da mogu da se prošetam po šumi. I naravno da mogu da se bavim ovim što najviše volim, da glumim. Izazovno je i čini me srećnim što radim predstave sada u Beogradskom dramskom pozorištu.  

Ona magazin: Upravnik pozorišta, Jug Radivojević, pružio je šansu mladim glumcima?

Ivan Zablaćanski: Okupio je brojne mlade ljude, napravio tim koji je on želeo. Kada se sakupimo u tom pozorištu, u klubu, to je ekipa koja se uglavnom zna sa Akademije, a uz pomoć starijih i veoma iskusnih kolega iz tog pozorišta, dobijamo neki polet kao kada smo studirali, maštali i priželjkivali život na daskama koje život znače. Kada se sabere toliko mlade energije na jednom mestu, onda je sve moguće. U tom pozorištu igram u tri predstave: „Moskvičem do pakla“, „Draga Jelena Sergejevna“ i „Ružni, prljavi, zli“. Pripremamo „Ball!“, veliku predstavu sa rediteljem iz Slovenije. Nestrpljiv sam da vidim kako će to da se razvija.

Ona magazin: Da li si se u vreme korona pauze uželeo publike?

Ivan Zablaćanski: Jesam, jer neverovatan je taj osećaj da publika i mi na pozornici, nosimo istu misao, taj zanos, da zajedno dišemo za taj lik ili situaciju koja živi na sceni.

Ona magazin: Svedoci smo da glumci često pristaju na političke opcije kako bi sebi obezbedili uloge. Kako gledaš na to?

Ivan Zablaćanski: Želim da me ljudi gledaju kao glumca na sceni i doživljavaju kroz to kako radim, kroz moju školu i kroz odigrane uloge. Mislim da priklanjanje nekoj političkoj opciji etiketira glumca, pa ga onda posmatraju kroz to, nije više bitno da li je dobar na sceni ili loš. Ne razumem se dovoljno u to šta politika danas jeste. Nadam se da će me to zaobići u širokom luku. Trudiću se svim silama da ne budem ni blizu.

Ona magazin: Koju ulogu sanjaš?

Ivan Zablaćanski: Dostojevski, „Kockar“.

Drago mi je da sam se i ja pojavio u Pavićevoj seriji

Ona magazin: Malko si već bio kockar, u novoj seriji Siniše Pavića „Junaci našeg doba“?

Ivan Zablaćanski: Mala uloga, to je sasvim drugačiji lik, ali mi je posebno drag, jer je iz pera Siniše Pavića. On je sjajno sarađivao dvadesetak godina s mojim ocem, od „Srećnih ljudi“ do „Porodičnog blaga“, od „Stižu dolari“ do „Bele lađe“. Vremenom su postali i prisni prijatelji. Drago mi je da sam se i ja pojavio u Pavićevoj seriji.

Ona magazin: S kim od kolega najradije sarađuješ?

Ivan Zablaćanski: Ima ih dosta, ne bih da nekoga slučajno zaobiđem. Neki su mi prijatelji, neki samo kolege, s kojima delim scenu. S drugima ne delim scenu, ali delim neka mišljenja i divna prijateljstva. Kada sam počeo da radim u Pozorištu na Terazijama, imao sam pomoć starijih kolega, pre svega Dragana Vujića Vujketa, pa divnog Ivana Bosiljčića, pa Žarka Stepanova. U Beogradskom dramskom pozorištu nikada neću zaboraviti kako me je dočekao Milorad Miki Damjanović. Ta vrsta topline i ljudskosti me je iznenadila i „kupila“. Neprocenjivo je ikustvo u radu sa Slavišom Čurovićem u seriji „Crveni mesec“. Toliko smo zajedno snimali i postali prijatelji. Ima tu divnih kolega, neke sam sigurno izostavio i biće mi krivo…

“Draga Ćirić je sjajna glumica i moja velika podrška, veliki prijatelj, mene je spremala za glumu, za prijemni ispit”, kaže Ivan Zablaćanski

Ako sam do sada nešto dobro uradio, kriva je Draga

Ona magazin: Tvoja uloga u „Crvenom mesecu“ bila je poprilično zahtevna. Da li ti se dopao Kalinić?

Ivan Zablaćanski: Mnogo, i ubeđen sam bio da znam gde bi trebalo da stigne taj lik. Emocijom sam ga branio, dajući mu sve što običan mali čovek može da pokaže ili da sakrije.

Ona magazin: To se naročito vidi u sceni Kalinićevog odnosa prema majci, koju neizmerno voli, ali se stidi svog porekla.

Ivan Zablaćanski: Taj Kalinić koji deluje dosta zatvoreno i hladno, očekujete da jednog trenutka eksplodira. Međutim nije, već se pokazao toplim čovekom koji zna da voli, koji zna da trpi, zna da stisne zube. Scena s majkom je bila veoma delikatna, jer sam nastojao da ne bude patetična, da ne bude preterana, već s merom. Mislim da smo je dobro odigrali Draga Ćirić i ja. Ta dva dana snimanja s njom ostala su mi u izuzetnom sećanju, zadovoljan sam kako smo to uspeli da uradimo. Inače Draga Ćirić je sjajna glumica i moja velika podrška, veliki prijatelj, mene je spremala za glumu, za prijemni ispit. To je osoba koju nikada u životu ne bih mogao da izostavim. Kod nje sam krenuo na pripreme kada se desilo sve to s mojim ocem, ona mi je bila i učitelj, i tešitelj i moj anđeo čuvar. Ako sam do sada nešto dobro uradio, kriva je Draga.

„Nikada glumac ne stavlja svoj posao u fioku kada završi radni dan“

Ona magazin: Sada si ponovo u jednoj novoj TV priči?

Ivan Zablaćanski: Serija „Slučaj porodice Bošković“ je nova savremena priča u produkciji „Košutnjak filma“, po scenariju Katarine Janković i Nine Džuver. Partneri su mi Nataša Marković, Raša Bukvić, Jelisaveta Koraksić, Đorđe Kadijević.

Ona magazin: Da li te gluma čini srećnim?

Ivan Zablaćanski: Naravno, jer glumac je srećan kada radi, kada igra neki novi lik ili u pozorištu kada iz večeri u veče postaje neko drugi. Kada dođem kući, čak i posle dvanaest sati proba i snimanja, imam snage za nešto dalje. Umori se čovek, ali se isto tako napuni dobrom energijom.

Ona magazin: Osim što se ti daješ likovima koje igraš, dešava li se da oni utiču na tvoj karakter i korake u životu?

Ivan Zablaćanski: Kako ja njima dajem sebe, tako i lik koji nastaje ubaci deo sebe u moj život. Nikada glumac ne ostavlja svoj posao u fioku kada završi radni dan, već ga nosi sa sobom, prolazi ulicom i u glavi vrti tekst, razmišlja, posmatra situaciju, mrmlja ponekad sam sa sobom, tražeći rezrešenje dilema koje ima njegov lik koji ga preokupira. Naravno, ja ponesem nešto od tih likova, ali moram ostati ja, sa svim lepotama i dilemama vlastitog života.

Ona magazin: Može li se reći da živiš svoj san?

Ivan Zablaćanski: Da, to je nešto što sam sanjao, nisam zapravo znao kako izgleda sve, sebe sam celog založio, jer mislim da drugačije ne može. Ne bih se lepo osećao da to radim sa 30 odsto, ili 50 ili 70, već celom dušom. Nekako onda se više i vrati. Veliko je zadovoljstvo glumiti, ispunjavati glumačke zadatke, osvajati nove veštine.

Ona magazin: Gledaš li sebe na ekranu?

Ivan Zablaćanski: Gledam, ali ne stižem uvek. Smatram da je važno da čovek uoči sitnice koje može u sledećoj situaciji da koriguje, čak se mogu videti neke zanatske stvari koje mogu bolje da se urade. Nekada sam sebe iskritikujem.

„Majka je moj najveći kritičar“

Ona magazin: Ko ti je najveći kritičar?

Ivan Zablaćanski: Majka. I to mi najviše znači. Ona zna da me iskritikuje kada treba i pohvali kada treba. Iskrena je. Ne slažemo se uvek, naravno. Volim te naše razgovore kada imamo oprečna mišljenja oko neke moje uloge.

Ona magazin: Da li je tvoja majka nestrpljiva da postane baka?

Ivan Zablaćanski: Ne bih rekao da je nestrpljiva. Naravno da je i to u planu, ne čekaju se neki idealni uslovi, ali naprosto treba da se mnoge kockice poslože pa da se rađaju deca. Idealnih uslova verovatno nikada neće biti, ali verujem da će se i to jednog dana dogoditi. Daće Bog da to bude u pravom trenutku.

Ivana Zablaćanskog nije poljuljala glumačka slava. O tome kaže: “Uvek sam raspoložen kada neko dete hoće da se slika, jer će mu možda ta fotografija ulepšati dan”

Leteti ili biti na zemlji

Ona magazin: Jesu li sve tvoje želje ostvarive?

Ivan Zablaćanski: Nisu sve ostvarive, jer ja još znam da maštam. To maštanje me odvede negde, gde sam srećniji nego što bih bio da se te želje ostvare. Zarobljen sam nekako između tog da li bi trebalo da letim ili da budem na zemlji.

Ona magazin: Ko su ti glumački uzori?

Ivan Zablaćanski: Prvi uzor i heroj je moj otac. Dosta je divnih kolega od kojih učim, a ovaj posao doveka daje priliku da se uči. Mnogo sam naučio od dragih ljudi, koji su mi pokazali primerom i lepe manire, kako se treba ponašati u određenim situacijama i van scene.

Ona magazin: Da li su i danas glumci boemi, da li je kafana njihova druga kuća?

Ivan Zablaćanski: Volim kafanu ali nemam vremena za dugo sedenje, ostajanje do zore ili dva dana…Mislim, ponekad moraš sebi dati na volju. Ne bi trebalo uvek mozak da nas vodi, već da nas srce ponese. Treba umeti platiti cenu i znati da ćemo tri dana biti mamurni. Ali ako je tog časa lepo, ako smo tada sretni, neka bude. Umem ja sebe da pustim, ali ne mogu reći da preterujem. Podjednako volim da odem u prirodu, negde gde je živa voda, mir i tišina, dve stolice, klopica i piće.

Ona magazin: Da li te je stigla opšta popularnost?

Ivan Zablaćanski: Nije mene to ne znam koliko zakačilo. Ima kolega koji bukvalno ne mogu da se prošetaju od Terazija do Skupštine, a da ih deca ne zaustavljaju na svakom koraku da se slikaju. To je posledica pojavljivanja na TV i simpatija. Mene popularnost u tom smislu ne zanima, ali ne bežim od toga. Želim da dobro radim svoj posao. Dobijao sam komentare na ulici koji svedoče da me ljudi poistovećuju s likom, naročito s Kalinićem. Recimo kako smem da se mešam u tuđe brakove. Morao sam da objasnim da to nisam ja, da je to junak u TV seriji. Sve to mi je ipak bilo drago. Uvek sam raspoložen kada neko dete hoće da se slika, jer će mu možda ta fotografija ulepšati dan.

Piše: Emina Ćirić

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.