Isidora Bjelica o svom katakombnom romanu „Poslednji hrišćanin“: Žrtva predrasuda

„Poslednjeg hrišćanina“ Isidora je posvetila deci, Lavu Grigoriju i Vili Evanđelini Knjiga puna iznenađenja, završava se rečima: BEZ KRAJA

„Doba koje dolazi doneće poslednje iskušenje za svakog verujućeg čoveka“, kaže Isidora Bjelica u svojoj knjizi „Poslednji hrišćanin“ (Laguna), po mnogima njenom najboljem delu. Radnja romana, koji se odvija u bliskoj budućnosti, bazira se na činjenici da su ljudi osvojili večni život u Spoljnom svetu, a da u Galileji još postoji grupa hrišćana koji umiru za Hrista. Glavnog junaka, dvanaestogodišnjeg dečaka Davida koji se krsti zdesna na levo i nosi prosti krst od tisovine oko vrata, zatičemo na sahrani njegove majke Marije. Kraj njega je deda, skromni Galilejac, ali i ujak koji je došao iz sveta besmrtnih, gde imaju solarne motore, lične teleportere, bešumne automobile i lek za sve bolesti.

„Poslednji hrišćanin“ (Laguna), objavljen je 2017, ali knjiga je napisana mnogo godina ranije. Sećate li se časa kada ste sročili prve rečenice: „Bilo je vrelo u Galileji. Vazduh je bio pun čestica žutog peska što je upadao u oči“? Gde ste tada boravili? Kakav je bio vazduh oko vas?
O, da, bilo je to u maminom i tatinom stanu na Novom Beogradu. Nebojša i ja smo se tek venčali i živeli smo u mojoj devojačkoj sobi. Ja sam imala zaista neko neverovatno nadahnuće i celu knjigu sam pisala kao da mi neko diktira, u potpunom transu. To sam i javno priznala, to je jedina knjiga koju de fakto ja nisam smislila nego mi je neko iz druge dimenzije diktirao. Znam da to nekima zvuči čudno ali zaista je tako, zato je ona, uostalom, toliko različita od svega što sam ikad napisala.

Pozdrav s nagradama

Iako je pisan jednostavnim i filmičnim jezikom, „Poslednji hrišćanin“ nosi duh epohalnog dela. On pleni posebnošću teme i atmosfere, uverljivošću slika i mirisa… Kako se dogodilo da roman u svom prvom izdanju ne bude nagrađen, već sakriven u biblioteke samo određenih porodica?
Odlično pitanje. Osoba koja je jedan od najvećih autoriteta naše književne scene mi je rekla: „Ti si ovu knjigu pisala pod pseudonimom da bi dobila Ninove i sve nagrade, ovo je čudesno“. Zbog velikih predrasuda naše elite koja kruži po tim žirijima, predrasuda koje imaju prema čitanim a naročito ženskim piscima, to prosto nije moguće. Deo naše književne kritike još ima Skerlićevske standarde, ne može čitana žena i to još koja se ponaša često nedolično i neseriozno, da bude nagrađena. Čak je i Momo Kapor žrtva te predrasude. Gomila pisaca kojih se ne seća ni njihova tetka dobiše najprestižnije nagrade i Ninovu, a on ne. Iskreno, ja sam onog trenutka kada sam rekla NE dvojici najuticajnijih kritičara koji su želeli da mi oni vode karijeru i određuju ponašanje, posle aklamacija koje je u našoj kritici izazvala moja prva knjiga „Prvi probuđeni“, shvatila da mogu da se pozdravim sa nagradama. Ja sam izabrala srca čitalaca naspram te igre autoriteta. Ali sa druge strane, da budem poštena, možda je ovaj katakombni roman epifanije trebalo i da se štampa bez mog imena jer ja sam na neki način samo provodnik. Setimo se Hristovog „Ne bacaj bisere pred svinje“, ovo zaista nije za svakoga, najmaje za fariseje a ja kao i Hristos sam uvek smatrala da su bludnice i sitni lopovi bolje društvo od fariseja. 

„Ovo zaista nije za svakoga, najmaje za fariseje a ja kao i Hristos sam uvek smatrala da su bludnice i sitni lopovi bolje društvo od fariseja“, kaže Isidora Bjelica za svoju knjigu „Poslednji hrišćanin“ (na slici sa suprugom Nebojšom Pajkićem u Bokokotorskom zalivu)

Padaju bombe!

Kada ste pisali predgovor za reizdanje „Poslednjeg hrišćanina“, naveli ste da je to roman prekognicije. Kada ste prvi put primetili svoju jurodivost? Kada ste počeli da joj verujete?
Jako rano, nisam o tome često govorila za medije jer ljude to plaši i imaju predrasude ali evo nekih primera. Kada sam isleđivana i maltretirana u Sarajevu, u zimu ’86. ja sam posle 18 sati tog mentalnog silovanja pogledala kroz prozor sa rešetkama i počela da vičem: „Padaju bombe na Sarajevo!“. Počela sam da se tresem i plačem, videla sam bombe kako padaju na moj rodni grad četiri godine pre nego što se to desilo. I video i tonski zapis toga postoji. Zatim uvek bih na ženama osetila kada su trudne, osetila sam i ulazak Lavove duše u moje telo, pa je tako nastala ona anegdota kada zovem mamu i kažem joj da sam trudna. Ona kaže „koji mesec“ a ja kažem „15 minuta“. Pred porođaj sam porodici rekla sve šta će se desiti i tako je i bilo. Lista je predugačka, nisam o tome javno govorila ali toga ima puno. Uvek sam bežala od toga, umesto da prihvatim taj dar jer je to zapravo ekstremna preosetljivost. Vidim što drugi ne vide.

Najčuvanija tajna

Da li su prekognicija i literarna muza dve rođene sestre? Koja je od njih dve bila sve vreme kraj vas dok ste ispisivali „Poslednjeg hrišćanina“?
Verujte mi, to vam je kao da vam neko sa one strane diktira reč po reč. Ja sam se pitala zašto je ta knjiga koju ko god pročita – zavoli srcem kao najčuvaniju tajnu, ipak jedna od mojih nečitanijih (mislim da sve zajedno sa prošlim izdanjima nije prodato ni 10 hiljada) ali valjda do nje dođu oni koji treba da dođu. Ja sam svoje uradila.

Genijalna poruka

Kada večni život u palom svetu postane pitanje civilizacijskog stepena i naučnog dostignuća, ko će hteti i smeti da umre? – pita se Isidora Bjelica u svojoj knjizi „Poslednji hrišćanin“. - Hoće li bar jedan svoju veru dokazati smrću ili će svi biti otpadnici od Boga?
Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.