Isidora Bjelica, o samoprekoračenju, neverovatnoj avanturi u Peruu i knjizi „Poslednji put“: Umetnost života je umetnost umiranja

Isidora Bjelica: „Gen nije sudbina ali uverenje jeste – dakle, biće ti po veri tvojoj“

„Poslednji put“ počinje tvrdnjom jedne maserke iz Perua da je Megan bila kod šamana na ritualu i da se tako udala za Harija

Posle šest godina zlopaćenja po bolnicama, Isidora Bjelica, defakto otpisana od medicine, odlazi u junu ove godine u Peru. Prestonica nekadašnjeg carstva Inka, grad Kusko u Andima na 3416 m n.v, gde ima samo 20 posto od uobičajene doze kiseonika u vazduhu, polazna je tačka za njenu posetu Maču Pikču. O avanturi svog života, ludoj, čudesnoj, uzbudljivoj i smešnoj, o samoprekoračenju, Isidora piše u svojoj novoj knjizi „Poslednji put“, koja će uskoro ugledati svetlo dana u izdanju beogradske „Lagune“. 

„Ceo život je put“, napisali ste na koricama nove knjige. Da li je pisac u vama na tom celoživotnom putu – vođa ili saputnik?
Pisac je saputnik a zapravo je taj koji diktira senzibilitet – onaj koji je rešio da zabeleži, da otkrije tajnu – herojskog, inicijacijskog ali i zabavnog i ludog puta. Života! Izuzev par pokušaja, greška je mnogih ljudskih duhovih puteva što pokušavaju da odvoje humor od duhovnosti, od prosvetljenja, od herojstva, od samospoznaje, od emocija… Zato je pisac taj koji u stvari postaje suštinski lider jer vođa se zanese pa zaboravi koliko je sve to zapravo i smešno – zato ovde nema patetike a ima šokantno puno humora.

Kofer s tajnama

Da li su vaša tašna i neseser uvek spremni za putovanje? Šta pasionirani globtroter ne sme da zaboravi od sitnica koje život znače?
Što sam više putovala, moj kofer je postajao sve manji! Sve manje stvari mi je trebalo. To vam je kao i u običnom životu, koji je takođe put. Ima par stvari koje uvek nosim: nekoliko šešira jer oni otvaraju sva vrata, Garjajev mašinu, masku za spavanje, poklon za stranca koga ću sresti na putu, minimalno garderobe i lekova, malo bele žalfije da pročistim prostor – ali ne potresam se ma šta zaboravim jer bi i to bilo fetišističko vezivanje.

U koliko kofera ste se spakovali za zimu u Peruu? Da li ste neki od vaših ručno rađenih šešira redizajnirali u Inka fazonu u pet do 12?
Samo jedan mali i naravno ručni za šešire, koje jesam zaista prilagodila Inke imidžu. Iz leta sam putovala u zimu, pa je ipak trebalo poneti nešto toplije. Izbegavam, inače, ma kako daleko išla, da nosim bilo šta sem – ručni prtljag. I ovde se desila zavrzlama – kofer je sa svim čudnim stvarima iz Perua nestao i zaista samo ga je beskrajno duhoviti Bog vratio posle više od mesec dana, naučivši me da ništa nije izgubljeno i kad izgleda da jeste, kad šansi više nema, kad su svi racionalni metodi traženja otkazali. Ali da biste nešto našli – za šta vam svi kažu da nema šanse da ga nađete, kao što je bio moj kofer sa svim peruanskim tajnama – morate biti u miru sa tim i da ga nećete naći, otpustiti svoju želju i vezanost. Kofer vam je na neki način kao bilo šta drugo u ovom životnom putovanju – ako hoćeš da nešto ne izgubiš, moraš biti svaki dan u miru sa tim da možeš da ostaneš bez njega. Dakle, bez vezivanja za bilo šta, od kofera do ljudi i svog tela.

Isidora Bjelica u gradu Kusko u centralnoj oblasti Perua
Isidora o svom prtljagu za Peru 
„Ima par stvari koje uvek nosim: nekoliko šešira jer oni otvaraju sva vrata, Garjajev mašinu, masku za spavanje, poklon za stranca koga ću sresti na putu, minimalno garderobe i lekova, malo bele žalfije da pročistim prostor...“ 

Slepa ulica

„Poslednji put“ počinje tvrdnjom jedne maserke iz Perua da je Megan bila kod šamana na ritualu i da se tako udala za Harija. Ako srce zna kad nas lažu, kako je moguće da uvek proguta bajku o princu i princezi?
To je isti duboko nam ugrađeni program. Lejdi Di i Grejs Keli su podnele kolektivnu žrtvu da pokažu da je ženski mit o princezi koja nalazi svoju sreću kroz udaju za princa, dead end iliti slepa ulica – da svaka žena mora u sebi da zadavi te smešne ali fatalne programe princeze i da probudi heroinu u sebi. To mora svako da uradi za sebe, to samoprekoračenje ne može niko da uradi za nas. Megan se zato suočava sa istim izazovima kroz koje spoznaje da je žrtvovala heroinu da bude deo olinjalog mita, koji ni najlepši šeširi ne mogu održati. Zato ima toliko peripetija sa rodbinom i medijima.

U vašoj ekspediciji za Kusko i magični Maču Pikču bile su još dve vaše drugarice. Da li im se dopada kako ste ih opisali u novoj knjizi?
Nikada ljude sa kojima putujem – izuzev muža hahahaha – ne izlažem na taj način, ni njihovu intimu ni karakter – od mojih prijatelja uzimam neke osobine i događaje ali ne transponujem ih potpuno iz stvarnosti, već stvorim nove likove koji nemaju veze sa njima.

Magija Maču Pikču deluje i nakon povratka kući. Isidora Bjelica priča: „Kofer je sa svim čudnim stvarima iz Perua nestao i zaista samo ga je beskrajno duhoviti Bog vratio posle više od mesec dana, naučivši me da ništa nije izgubljeno i kad izgleda da jeste“

Magnetizam srca

Da li ste pretrnuli kada ste svoj filozofski putopis kroz Peru nazvali „Poslednji put“? Gde je izvor vaše literarne neustrašivosti?
U ljudskoj neustrašivosti, u onome što je bilo najteže, da zaista dođem do toga da nemam strahove od gubitka ovog tela, za koje znam da je privremeno a ipak svest o njegovom gubitku mi je stvarala puno nepotrebne patnje. Umetnost života je umetnost umiranja. Dok čovek ne dođe do toga da ga za zaista suštinski ne potresa da li je ono što mi nazivamo – živ ili mrtav, tu slobode i mira nema a ni igre i zabave. Dok je onog dela u nama koji je rob programa samoopstanka, stalno ćemo patiti. Zato bez heroizma nema spasa jer instinkt sve radi da nam produkuje strah, brigu i sujeverje.

U „Poslednjem putu“ priča teče kao reka, iako je njen sadržaj – od naslova do poslednjeg poglavlja – duboko višeslojan. Koliko čitalaca „roni do vaših dubina“ i da li su to intelektualci ili raja?
To je zanimljivo pitanje. Što sam dublje ulazila u duhovnost, shvatila sam da se duboke životne tajne i misterije ne prenose preko intelekta nego magnetizma čistog srca. I knjiga „Škola za anđele“ to je pokazala. Neki intelektualci su bili zabrinuti ko će to razumeti a ispostavilo se da upravo višak znanja dovodi do viška ega i postaje smetnja tog samoprekoračenja – zato samo brutalno hrabro i iskreno srce otvara sve tajne i portale! I tu pravila nema! 

Isidora Bjelica u Maču Pikču: „Samo heroji istinski mogu da vole“

Bog je pisac

Svoju poslednju knjigu napisali ste u jednom dahu, odmah po povratku iz Perua. Kako izgleda vaš život u toku literarne groznice? Ko raspakuje vaše kofere, ko vas pere, pegla, hrani…?
Niko! Samoća! Bila sam sama u nekom selu – nisam znala kad je dan, kad je noć – pisala sam u groznici da ne bih izgubila nijedno sećanje – divni ljudi koji drže apartman u kom sam bila, bili su zabrinuti što ne šetam, ne dišem čist vazduh, ne jedem kad treba – ali su poštovali moj mir nekomunikativnosti. To se piše sa astrala, u punoj izolaciji od iluzije trivija ovog tela… To su stanja potpune dislokacije iz onog što zovemo stvarnost jer drugačije ne može. Trebalo je da prenesem nešto što je bilo uzbudljivije od svega što može da se izmašta, jer je Bog jedini pisac a mi samo beležnici.

Kada su u pitanju vaši čitaoci, šta su vas naučili mediji u kojima ste decenijama prisutni kao autor i kao selebriti?
Sve nas uči istu stvar – da je spas u izlasku iz ega i slobodi od kolektivnih programa narcizma. Naučili su me koliko sam bila u pravu u sebi dok sam slušala svoj instinkt i radost i slobodu u sebi a ne glupa pravila odraslih, nazovi racionalnih! 

Brutalna iskrenost

Sa koliko jezika se služite tokom noćnog surfovanja po digitalnim vodama? Da li preferirate pisanu reč ili video zapise?
Šest-sedam. Kombinujem.

Da li ste čitali Drunvala Melčizedeka? Možete li da izdvojite njegovu misao koja je neodoljivo privlačna za vas?
Iako bi pre moj ego rekao „jesam“ i folirao se, evo kažem – „nisam upoznata sa radom, samo sa imenom“ – ali ako sam danas dobila tu info od vas, pozabaviću se – velika je sloboda ne znati imena a pratiti ideje koje Bog šalje kroz razne prividne prisutnosti.

Svaka žena mora da zadavi u sebi te smešne ali fatalne programe princeze i da probudi heroinu

„Herojski čin, koji čovek učini za sebe iz čiste radosti, ključ je za otvaranje portala ljubavi“, rekli ste u knjizi „Poslednji put“. Da li je radost  jedini pouzdan životni putokaz?
Prvo mora doći do brutalne iskrenosti prema samom sebi. Zatim najčešće sledi ogromno mučenje koje dovodi do odvajanja ega i instinkta jer dok god smo u strahu, ne možemo se konektovati sa svojom istinskom radošću i Bogom u sebi – ali mučenje je mučenje kako da duša nadiđe programe samoodržanja i postane istinski slobodna! Tu nema foliranja i srednjeg puta jer samo heroji istinski mogu da vole.

Slobodna i od osuda

U čemu su šamani neprevaziđeni na polju isceljenja? Da li ste dobili od njih odgovor kao de facto otpisana od zvanične medicine?
To bi bio predugačak odgovor, mora se pročitati knjiga – ali zvanična medicina se bavi telom a telo defakto ne postoji jer kako mikroskopom ulazite dublje i dublje, na kraju nalazite da je srž materije energija! Šamani su to znali oduvek, nauka tek dolazi do toga – epigenetika je dokazala da gen nije sudbina ali uverenje jeste – dakle biće ti po veri tvojoj je iznad svega što medicina za sada doseže – srećom i neki lekari postaju svesni toga da nisu bogovi nego tehničari limitiranog dejstva.

Šta je kosmičko poštenje prema sebi i da li je ono garant da ćemo zadržati jednom osvojenu titulu heroja zarad sopstvene radosti?
Prosvetljenje je reverzibilno – monasi govore o tome da im je teško ostati u blagodati. Falko to takođe kaže ali kada se desi to samoprekoračenje koje u Damanhuru zovu metamorfoza, dolazi do istinskog oslobođenja od pakla ega. Destruktivni programi se moraju čistiti na dnevnom nivou, kao što se čisti kuća, tako i duša. Dobijaćemo svaki dan izazove kao ogledalo našeg stanja da li je metamorfoza zaista obavljena. Pre nekoliko dana vidno potresen muž mi je ispričao kako neki naš prijatelj priča na prvi pogled krajnje jezive stvari za mene koje bi me pre jako povredile, plakala bih danima zapitana zašto, kako… provukla sam tu info kroz sebe i videla da se u meni nije javila ni bol ni uvređenost već samo saosećanje što je njemu tako pakleno u duši a ja znam kako je to jezivo kad ego prži dušu – poslala sam mu u mislima ljubav a ja proslavila emotivno punoletstvo što sam najzad slobodna od tuđih stavova. Što sam posle svih muka slobodna od onog što sam zvala osetljivost a što je bilo naličje moje taštine – slobodna od programa people pleasera u sebi. Slobodna i od osuda i divljenja drugih! Kakvo je to oslobođenje!

Sada, kada ste obišli ceo svet, možete li da nam otkrijete gde je ostala da stanuje vaša duša?
Duša je uvek u Bogu – ako nije u Bogu onda je u onom što ljudi zovu pakao! Jer iza ljubavi nema ničega. Kad se duša diskonektuje zbog ovog ili onog iz emisije Božije ljubavi, ona puno pati a ta patnja je samo nesporazum ljubavi gladnog ega.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.