„Iranke su najlepše žene na svetu a Japan nije tako skup“, otkriva Ivana Dukčević, putopisac i autor web strane „Umetnost putovanja“

Persijski tepih nije teško da se spakuje u kofer. Baklava iz Gaziantepa u Turskoj najlepša je na svetu. Ako se nađete u Tokiju, obavezno posetite buvlju pijacu…

Ivana Dukčević u Šanliurfi u istočnoj Turskoj, na molitvi u pećini u kojoj je prema predanju rođen prorok Avram

Kao da tka čarobni, leteći ćilim od slika i reči, putopisac Ivana Dukčević budi kod čitalaca želju da spakuju odmah kofer i pođu na put. Profesor je umetnosti i dizajna u dve britanske srednje škole u Beogradu i autor svih tekstova i fotografija na internet stranici www.umetnostputovanja.rs.

Pravo je čudo što je ne gledamo u autorskoj emisiji na TV, jer niko nije brodio svetom kao Beograđanka Ivana Dukčević. Srce joj služi kao kompas, a ono je vodi na Jug i Istok, na mesta gde se rađala naša civilizacija i gde je vrvelo od života još u antičko doba.

U knjizi „Umetnost putovanja“ (izdavač Samizdat B92) objavili ste priče iz Japana, Irana, manje poznatih delova Turske, južne Italije i Andaluzije. U kojoj ste se od tih zemalja osećali kao kod kuće, u kojoj biste mogli da živite?
Ivana Dukčević: Destinacije koje sam odabrala za moju prvu knjigu priča s putovanja, inače spadaju u neke od mojih najomiljenijih. Imam utisak da sam se u svakoj od njih – iako na sasvim drugačiji način, osećala kao kod kuće. S obzirom da sam po struci magistar primenjenih umetnosti, kultura – najviše ona iz perioda antike, i estetika lepog u običajima i bezvremenim pejzažima svake od ovih zemalja, ostavili su u meni trag. Ako bih imala mogućnost da biram mesto za život u tim zemljama, u Španiji bih izabrala Toledo ili Granadu; u Japanu – Takajamu; u Iranu – Jazd, „pustinjsku princezu“; u Turskoj – Amasju, u klancu „Zelene reke“; u Italiji – Salerno.

Gde ćete da otputujete kada se otvore granice i zamine kolektivni strah?
U saradnji sa dugogodišnjim partnerom – Turkish Airlines, moj novi projekat za obilazak zemalja Kavkaza je već odobren i isplaniran za početak leta. Lokalni partneri su takođe uključeni, a nadam se da će se put ipak ostvariti. U pitanju je jedini deo planete, između Male i srednje Azije, i Bliskog istoka, koji još nisam obišla. Putovanje bi trebalo da obuhvati čitav Kavkaz – Mali i Veliki.

Narandžasti ranac – od uličnog štanda u Švedskoj do svetskog brenda

Po čemu najviše pamtite period kada ste sa roditeljima obilazili kolima Evropu?
U vreme putovanja sa roditeljima, bila sam tinejdžerka. Osim zanimljivih delova Evrope koje smo obilazili kolima i koji su mi ostali u sećanju, u tim ludim godinama višenedeljni boravak sa roditeljima verovatno bih rado zamenila za letovanje s društvom. Uvek se s smeškom setim priče moje dugogodišnje prijateljice koja je u to vreme živela u Australiji, i čiji su roditelji imali želju da tokom četiri godine boravka na drugom kraju sveta, vide što više. Jednog leta, dogovorili su se da posete Japan. Moja tinejdž-prijateljica, odlučila je da odlazak u Japan zameni za 23-časovni let iz Australije kući i letovanje u Bolu na Braču, s društvom koje nije videla godinu dana. Ipak, i danas se ponekad iznenadim koliko fotografski pamtim velike delove putovanja kolima s roditeljima čitavom Skandinavijom, osamdesetih godina. Na to me povremeno podseti moj narandžasti ranac Fjallraven Kanken, brenda koji je prošle godine doživeo internacionalnu popularnost – mnogo godina nakon što sam ga ja kupila na uličnom štandu u Švedskoj.

Za 12. rođendan dobili ste na poklon foto-aparat Smena 8. Možete li da vratite osećaj kako stavljate novi film u aparat, izoštravate kadar i škljocate? U čemu je analogna fotografija superiorna u odnosu na digitalnu?
Imam utisak da posle više od 20 godina, možda ne bih umela da vešto namestim film u fotoaparatu. Kada se digitalni fotoaparat pojavio, slika koju je pravio dugo mi se nije dopadala jer ova vrsta aparata nije uspevala da ostvari onu „dubinu“ slike kao kod analogne. Kasnije, razvojem tehnologije, to se postepeno promenilo. Međutim, vidim da analogni aparati ponovo postaju popularni, tako da ću možda uskoro moći i da se podsetim.

Nagrada Narodnog muzeja u Beogradu za najbolju arheološku fotografiju

Oko posmatrača je najvažniji faktor za dobru fotografiju, bez obzira na aparat. Ipak, koji foto-aparat danas koristite i koju njegovu performansu najviše cenite?
Danas koristim Nikon. S obzirom da je za putopisnu fotografiju najvažnije uhvatiti onaj neponovljiv momenat koji u sebi nosi posebnu priču, fotoaparat koji koristim trebalo bi da zadovolji ove zahteve. Taj neponovljivi momenat putopisne fotografije, ujedno je i razlog zbog čega dobra fotografija danas – i pored veoma rasprostranjene video produkcije – i dalje ima veliku popularnost. Najbolji primer je renomirani časopis National Geographic, koji je u nekoliko navrata objavio i moje fotografije. Veliko mi je zadovoljstvo što sam za fotografiju karijatida u Muzeju Akropolja u Atini, koju sam napravila tokom press putovanja koje je organizovala Turistička organizacija Atine, dobila nagradu Narodnog muzeja u Beogradu – za Najbolju arheološku fotografiju.

Šta je najšašavije a šta najriskantije što ste uradili zarad dobre fotografije?
Možda fotografisanje godišnjeg festivala San Fermin – lude trke bikova i ljudi u Pamploni, u Pirinejima na severu Španije; slike treninga sumo rvača u Tokiju; ili vežbe zurkane – retkog persijskog tradicionalnog sporta u Iranu, kojem je dozvoljeno da samo mali broj stranaca prisustvuje. Tokom prolaska olimpijske baklje Londonom na početku Olimpijskih igara u leto 2012, delimično sam se popela na Marble Arch slavoluk u ulici Oksford. Ipak, nijedan od ovih pokušaja za dobrom fotogafijom ne bih mogla da nazovem riskantnim, pre šašavim.

Jezero Van, najveće u Turskoj i jermenska crkva Svetog Krsta iz 10. veka
Istočna Turska, Mardin
Gaziantep – mesto gde se pravi najčuvenija baklava na svetu

Umor svaki put odluči da napusti mene, dok putujemo i dok pišem

Šta je zajedničko za sve „umetnike putovanja“?
Ljubav, talenat, veliko znanje i rad. Na prvom mestu uvek mi je kvalitet mog rada – fotografija i tekstova, dok je moj izgled i outfit u drugom planu, jer su fokus mojih stranica – putovanja. Na žalost, danas je važnije napraviti promociju sebe – šminke, garderobe, tetovaže ili šešira, a kvalitet onog što je prikazano i rečeno, često pada u drugi plan. Na mojim internet stranicama „Umetnost putovanja“ ima i fotografija na kojima sam ja, ali uvek postoji razlog i smisao zbog čega su one tu. Naravno, ima i drugačijih primera, nekoliko ljudi koji se ovim poslom bave takođe profesionalno, i čiji je kvalitet rada neosporan.

Da bi ostao budan i pisao, Balzak je pio i do 50 šoljica kafe na dan, Viktor Igo se navodno skidao go a Fridrih Niče je beležio svoje misli stojeći. Imate li vi neki svoj recept kojim se borite protiv umora kada vas, posle napornog putovanja, pritisnu rokovi za predaju materijala izdavačkoj kući ili novinskoj redakciji?
Pokušala sam da se setim bilo čega kako bi moj odgovor bio zanimljiv, ali – nemam ga. Umor svaki put odluči da napusti mene, dok putujemo i dok pišem. Inače, tokom svojih unapred pripremljenih istraživačkih putovanja, nikada ne zapisujem – imam utisak da fotografski pamtim. Ponekad, slikam table sa nekim od servisnih informacija kako bih imala ako mi zatreba (cena ulaznica, radno vreme muzeja, itd – to ne pamtim). Kada se vratim sa često višenedeljnog putovanja, nakon nekoliko dana spremanja i raspremanja – adaptacije, odredim sebi prvi slobodan vikend, izolujem se u sobu sa laptopom, a reči same krenu da se nižu i prate moje fotografije. Taj prvi „talas“ inspiracije obično traje nekoliko sati, dok ne počne da jenjava.

Ivana Dukčević kraj reklame u metrou, u Londonu (snimak je napravio njen sin, Itan)

Kako je reka Sava kumovala jednom prijateljstvu i poslovnoj saradnji

Koautor ste knjige-vodiča o Srbiji, koju je izdao britanski Bradt Travel Guides. Po čemu pamtite saradnju sa Englezima?  
Autor Bradt Travel Guide Serbia, profesor Lorens Mičel (Laurence Mitchell) i ja, slučajno smo stupili u kontakt zbog jedne greške koja se u prvom izdanju ovog vodiča potkrala pre oko 15 godina. U jednom delu teksta, pisalo je kako je reka Sava – prava jugoslovenska reka, jer protiče svim bivšim YU republikama. Kada se ustanovi greška, na Zapadu se ona obavezno proverava – te sam u vezi sa rekom Savom prvo bila u kontaktu sa izdavačem, a zatim i sa autorom Lorensom Mičelom. Tako je došlo do naše saradnje, a kasnije i prijateljstva. Nakon mnogo godina, pozvana sam da budem koautor knjige Bradt Travel Guide Serbia – njenog šestog izdanja. Prethodno sam za tržište Srbije i Crne Gore, za privatnog izdavača, napisala i opremila fotografijama 12 knjiga iz prve edicije turističkih vodiča, kao i preko stotinu članaka za Travel Magazine. Tokom rada na vodiču za britanskog izdavača, data mi je potpuna sloboda i predloženo da sama osmislim nove „boksove“ u vezi zanimljivosti koje u knjizi nisu spomenute. Moj doprinos novom izdanju knjige je između ostalih i priča o Jugoslovenskoj kinoteci, o filmu i o umetnosti – na primer, o izložbi Marine Abramović.

Zašto ste odabrali lice britanske kraljice za zaštitni znak svoje internet stranice?
To se desilo sasvim slučajno. Naime, mladić koji je pravio moje internet stranice rekao mi je da mu je hitno potrebna moja fotografija za sajt, i da treba da ima veze s putovanjima. Setila sam se ove koju veoma volim i koju je napravio moj sin dok smo čekali metro, u Londonu. U pitanju je reklama za otvaranje izložbe portreta u Nacionalnoj galeriji, u Londonu, čiji je naslovni portret bila engleska kraljica. Ispalo je da smo na slici imale slične frizure – ja u crnom sa crnom kosom, ona u belom sa sedom kosom, što je zanimljiv vizuelni kontrast. Inače, zaštitna fotografija svih mojih stranica (web, Instagram, Facebook) nije ta, već skulptura Afrodite Knidske iz Britanskog muzeja, koja na mojoj fotografiji izgleda kao da skriva pogled od skulpture jednog Apolona iza nje.

Britanski muzej u Londonu: Afrodita Knidska

Najskuplja i najjeftinija destinacija na svetu

Koja je zemlja koju ste posetili bila najjeftinija a koja najskuplja? Šta ste doneli za uspomenu iz njih?
Zanimljivo je da i danas, većina ljudi i dalje misli da je Japan skupa destinacija. Iako naravno, možete odsesti i u Hiltonu, ili probati japanski specijalitet – otrovnu ribu fugu po ceni od stotinak evra, uobičajeni boravak u Japanu – hrana, piće, ulaznice i gradski prevoz, spadaju u jeftinije. Isto je i sa suvenirima. Iz Japana sam donela dva predivna japanska kimona od sirove svile čija je cena bila 10, tj. 20 evra (onaj skuplji, kupljen na tokijskoj buvljoj pijaci – buvlje pijace u prestonicama nikada ne propuštam). Ručno bojeni i oslikani kimono u radnji, koštao je preko 500 evra. U Iranu, benzin je neverovatno jeftin, i naše putovanje kolima po ovoj zemlji koje je trajalo dve nedelje – i 3200 kilometara, koštalo je kao u Srbiji pređenih 350 kilometra (Iran poseduje četvrte najveće rezerve nafte, na svetu). Iz Irana sam donela originalni, veliki persijski tepih, baluči šara (Baluči – nomadsko pleme koje u Iranu živi na granici sa Avganistanom), čija je cena bila slična onoj boljeg itisona za veću prostoriju, kod nas. Neverovatno iskustvo bilo je pakovanje velikog tepiha u kofer, pri povratku. Iako sam mislila da će biti poteškoća, persijski tepih je – uredno složen u nekoliko slojeva – kao od šale spakovan, na čudnovat način izgubivši na svojoj veličini. Putujući, posetila sam mnoge vulkane sveta (Fuđi, Santorini, Vezuv, Damavand, Hasan Dagi, Ararat..), odakle sam kao suvenir uvek donosila vulkanski kamen.

Gde ste sreli najlepše muškarce na svetu? Da li ste se na nekom putovanju zaljubili?
Počela bih od najlepših žena – Iranki, tj. Persijanki. O njihovoj lepoti sam slušala od drugih muškaraca i žena koji su pre nas bili u Iranu, i u čiju sam se istinitost uverila putujući ovom zemljom. Iranci, tj. Persijanci su narod indoevropskog porekla (kao i većina Evropljana), i njihove crte lica su evropejske sa bademastim očima i crnom kosom. Ima i lepih muškaraca, ali žene su zaista vanredno lepe. Uvek su mi se dopadali crnokosi ljudi (i sama sam od mladosti veštačka crnka). To važi i za muškarce, najviše one iz južne Evrope. Pre nekoliko godina, na jednom press putovanju na koje nije trebalo da odem ali se neznana koleginica razbolela i ja sam pozvana umesto nje, na najlepši način otkrila sam da ne morate govoriti istim, maternjim jezikom da biste se sa nekim od prvog momenta razumeli mnogo više nego što ste ikada očekivali, na talasnim dužinama koje do tada niste iskusili.

Madeira

Probala sam najčudesnije tropsko voće, među kojim i plod biljke filodendron

Od svih gurmanluka koje ste slikali i o kojima ste pisali, koji ukus još uvek nosite na nepcima?
U najlepšem delu Turske – na istoku, na granici sa Sirijom, probala sam najbolju baklavu na mestu odakle potiče, u najčuvenijoj baklavdžinici na svetu – u Gaziantepu, gde sam u privatnom delu radnje posmatrala čitav proces kako se ona pravi – sa 80 tankih listova testa. U Japanu sam probala Kobe govedinu – kravlje meso japanske vrste govečeta koju na farmama svakog dana farmeri mesecima ručno masiraju pirinčanom rakijom sake, i čije je meso nakon višemesečne masaže toliko mekano, da se topi u ustima. Na portugalskom ostrvu Madeiri u Atlantiku, probala sam najčudesnije tropsko voće među kojim i plod biljke filodendron, koje su naše majke i bake gajile kao sobnu biljku u saksiji. Njen plod „ananas-banana“ – nalik je velikoj, izduženoj zelenoj šišarki, i izuzetno ukusan. U Iranu sam probala slatkiš falude, sa stvrdnutim pirinčanim rezancima u soku od ruže i sladoledom.Osmislili su ga poslastičari persijskih careva, kada su sluge i vojnike slali po led i sneg na iranske planine, i mešali ih sa voćem i jogurtom.

Uspešno sarađujete sa nacionalnim organizacijama turističkih velesila, institucijama koje brinu o turizmu regija i gradova, aviokompanijama, hotelima, restoranima… Ko je džentlmen No 1? Kojoj svojoj osobini možete da se zahvalite što su čelnici u turizmu zadovoljni vašim radom?
Moj najveći, dugogodišnji partner je Turkish Airlines. Direktor predstavništva u Beogradu poznaje i veoma ceni moj rad, što mi je izuzetno zadovoljstvo. Zajedno sa bivšim ambasadorom Turske, mnogo puta su mi u šali rekli da poznajem Tursku bolje od njih. Sa nekadašnjim komercijalnim direktorom nacionalne aviokompanije TAP Portugal za jugoistočnu Evropu, imala sam odličnu saradnju, nakon što je za vreme Sajma turizma video moju knjigu o Portugalu. Lepu saradnju sam ostvarila sa Grčkom nacionalnom turističkom organizacijom i TO grada Atine i regije Atike, kao i sa Ambasadom Turske – kancelarije Ministarstva za kulturu i turizam Turske. Pre putovanja u Japan, ostvarila sam saradnju sa kompanijom Japan Experience (sa sedištem u Londonu), predstavništvom Japanskih železnica u Evropi. Imam utisak da je svima njima izuzetno važno znanje i veliko iskustvo koje posedujem u ovom poslu, kvalitet rada na koji mogu da računaju.

Dolina argana – drvo koje raste u jednom delu Maroka i više nigde na planeti, poznato po najskupljem ulju na svetu i kozama koje se pentraju da ga brste
Esauira, čarobno arapsko-portugalsko-francusko mesto na obali Atlantika u Maroku

Pažljivom posetiocu vaše internet stranice www.umetnostputovanja.rs neće promaći da se ponavlja lice jednog dečaka. Da li je to naslednik vaših globtroterskih gena? Zanima li i njega fotografija?
Dok nije odrastao i počeo da putuje samostalno, moj sin Itan (22) bio je moj saputnik na mnogim putovanjima – video je čitav Portugal i Španiju, dve trećine Turske, veliki deo Grčke, delove Francuske i Nemačke, Tunis, većinu Engleske i Italije, bivše YU republike. Pre nekoliko godina, pokazao je veliko interesovanje za fotografiju i nasledio moj stari Nikon. Neke njegove fotografije su zaista izuzetne, a nadam se da sam uspela da na njega prenesem i porodičnu ljubav prema putovanjima.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena