Hirurg u koži pisca: Nemam iluziju da može nešto da se promeni mojom knjigom

Edo Jaganjac, hirurg iz Praga i pisac dirljive knjige „Sarajevska princeza“

Ima ljudi za koje, posle par minuta poznanstva, poželite da su vam prijatelji. Takav je Edib – Edo Jaganjac, pisac koji naglašava da to nije, a čija je knjiga „Sarajevska princeza“ („Čarobna knjiga“) sama sebi probila put. Ovog leta u regionu i dijaspori gutaju je u jednom dahu, ali i pozajmljuju najbližima, uz opasku: „Ovo nemoj da zaboraviš da mi vratiš“.
„Nikad nisam nameravao da objavim svoj rukopis“, počinje svoju priču u jednom praškom restoranu, Edo Jaganjac. „Mene su u Beogradu na promociji pitali: recite nam zašto ova knjiga treba da se čita? Ja sam rekao da ne treba, inače je godinama ne bih držao u kompjuteru. Imam jednu prijateljicu, Gocu iz Sarajeva, koja je bila teško bolesna. U fazi kad je primala hemoterapiju, ona me je nazvala da pričamo… Baš tog dana ja sam, posle pet godina, „naleteo“ na moj tekst u kompjuteru od koga je, uz njenu pomoć, kasnije nastala knjiga „Sarajevska princeza“. Dok mi je ona pričala o svojim patnjama, meni je sinulo: „Hajde, molim te, da ti pošaljem jedan moj tekst da mi popraviš gramatiku“. Ona mi je na to rekla: „Ja ne mogu da živim, ti meni šalješ nekakav tekst“. Svejedno, ja sam ga poslao i zaboravio na njega“.

Ovo moraš da objaviš

„Nakon mesec dana zove mene izdavač Šahinpašić Ajdin iz Sarajeva da hoće da izda moj tekst, ja ne znam o čemu priča“, nastavlja Edo Jaganjac, koji sada radi kao hirurg traumatolog u „Motolu“, najvećoj klinici u Pragu i najvećoj bolnici u srednjoj Evropi. Edo je i profesor na Prvom medicinskom fakultetu Karlovog univerziteta u Pragu, gradu u koji se preselio 1994. sa suprugom Dubravkom i ćerkama Sarom i Ninom. „Otkud vi to imate?“, nastavlja Edo prisećanje na štamparsku epizodu svoje knjige „Sarajevska princeza“.
„Ajdin reče – dobio je mejl, i onda se ja setim da je sigurno Goca to njemu poslala, jer niko drugi nikad nije imao taj tekst kod sebe. Ja je zovem: Kako si ti poslala tekst?, a ona će: Moraš objaviti, ovo je sjajno, kakvo ispravljanje gramatike, ispraviće oni gramatiku sami… -Pa, rekoh, moja Goco, ja uopšte ne znam šta tamo piše, ja to pet godina nisam pogledao… -Ništa ne treba, kaže ona. Uveče, pošto me Goca i dalje ubeđuje, pošaljem tekst Tanji Mandić Rigonat u Beograd, a zatim doktoru Senailu koji je bio u toj priči i koji živi u Holandiji, i odem da spavam.
Ujutro već stigao odgovor od Tanje: Jao, ovo moraš da objaviš. Prijatelj iz Holandije ne piše. Prolazi drugi, treći, peti dan… kad evo pisma od njega. -Poštovani prijatelju, pročitao sam tvoju knjigu i skontao da si me zeznuo. Prvo dva dana nisam spavao dok je nisam pročitao, sad tri dana ne spavam jer sam je pročitao. Tvoja knjiga, jasno, govori o apsurdnosti UN jer oni ne snose krivičnu odgovornost. Ako može da ti bude uteha, ja sam posle našeg rata bio u ratu u Ugandi. I sam sam se sebi gadio. Nisam bio u stanju da pomognem, a ne samo ja, nego i komandant Ujedinjenih nacija u Ugandi nije mogao ništa zbog „viših ciljeva“ svetske politike…“

Okosnica priče

„Knjiga je bila moja psihoterapija kad sam došao iz Sarajeva u Prag“, nastavlja Edo, koga svakog časa neko prekida da bi se rukovao sa njim i pozdravio ga. „Pisao sam je na pisaćoj mašini, tada još nije bilo kompjutera, da nekako izbacim iz sebe rat, shvativši da se iz rata ne izlazi tek tako. Naveče hodate po kući kao šašavi i ne znate šta ćete sa sobom. Ne znam da crtam, očajan sam u tome, zato sam izabrao pisanje. Nekad napišeš 50 strana za dva dana, pa pola godine ništa, onda drugi put sedneš, samo osvežavaš… Dešavalo se da dve godine ne vidim rukopis i kada ga ponovo čitam, uopšte ne znam o čemu se radi, kao da ga je pisao neko drugi. Jednog trenutka sam znao da je kraj, da sam završio knjigu. Priča počinje 30. jula 1993. nakon jedne granate a završava se kada ja izlazim iz Sarajeva. To nije dokument, to je moj autobiografski roman.
Okosnica „Sarajevske princeze“ je Irma, devojčica koja je simbol stradanja. Ona je pogođena granatom koja je ubila njenu majku. Majka se bacila na dete da je spasi, a granata je prošla kroz nju i pogodila dete, oštetivši joj kičmu i creva. Mi smo to operisali, sve je bilo u redu, ali je ušla infekcija kroz kičmu, Irma je dobila meningitis. Onda sam ja tražio da je UN odvede i to je knjiga o tome kako reaguje UN kada im zatražite da pomognu. Na kraju je Irma otišla dan kasnije nego što je morala. Otišla je posle šest dana i nije preživela, umrla je posle godinu i po od posledica. Da je otišla posle pet dana, bila bi živa, danas bi studirala i imala dečka…“

Ratna filozofija

„Šta sam razmišljao kada sam stigao u Prag, pitate. Razmišljao sam: Eto, ostvario mi se najlepši san, koji sam snio za vreme rata u Sarajevu. Da sam negde gde nema rata, da nemam posla i nemam para. Smatram da je to nešto najlepše jer su to normalni problemi a ne da svake sekunde razmišljate hoćete li preživeti ili ne.
U ratu se sve pretvori u jedan jedini dan. Nema sutra, nema juče… Ustanete i kažete sebi: Imam decu, ali i ona su već apstraktna, nisu tu, a vi ste non-stop zauzeti, stalno se nešto dešava, nemate kad misliti na njih. Naveče zatvorite oči, želite da mislite o deci ali mislite o operacionoj sali, šta je bilo onome, šta je bilo ovome…
Prvih šest meseci mi smo bombardovani neprekidno dan-noć i u to vreme mi smo u bolnici spavali dva sata. Na početku sam išao svakih 15 dana kući, da se tamo naspavam, ali kad vidim gde su se deca igrala, a sad ih nema, pobegnem nazad u bolnicu. Posle tri meseca čovek se navikne na dva sata sna i onda se probudi sam, naspavao se, sanjao nešto… Nakon šest meseci smršao sam 34 kg. Inače, ni ja, ni niko od nas u bolnici, nije sedeo pored prozora. Meni su se smejali. Imao sam dugačku sobu sa prozorom i balkonom a ja sam se odlučio da sedim iza ormara. I tako godinu dana.
Na početku rata, gde god je palo, moralo se bežati… Kasnije nismo bežali, samo kad mora. Znali smo gde je snajper, gde mina, čuješ je i odmah se bacaš na zemlju. Dešavalo se da u Titovoj ulici neko pisne kao da je mina i svi popadaju na zemlju automatski. Niko šaljivdžiju ne ruži, ništa, samo padneš i ideš dalje. Znam više ljudi kojima je to spasilo život. Jednom dečku koji sad živi isto u Pragu, odleteo je geler u rame, ali je ostao živ.
Kad hodate ulicom u ratu, vi pratite zavese na svim prozorima okolo. Ja sad znam kako se kriminalci i policajci na ulici prepoznaju između sebe, o čemu sam pre samo čitao. Mi svi idemo ulicom zamišljeni, a oni vrebaju oko sebe i kad naiđu jedan na drugog – sretnu se pogledima, ćutke prepoznaju i nastave. Ja sam to imao kad sam došao u Prag. Stalno gledaš ko će te ubiti, ko će te pratiti, osećaš se ugroženim… Utom sretneš nekog ko se isto tako ponaša na ulici, identifikujete jedno drugo i nastavite.“

Šta je bilo posle?

„Na promociji me je jedna prijateljica pitala da li se šalim vezano za knjigu zato da se ne bi plakalo. Gledam je i shvatim da ja pojma nemam gde se u knjizi plače, verujem da svako plače na drugom mestu.
Brat mi je rekao da moja knjiga liči na Vajat Erpa i Dok Holideja, o kojima sam „gutao“ priče kao mali, i na Remarka čija me je svaka knjiga bacala dva meseca u depresiju. A ja sam u stvari pisao nešto što bi meni bilo čitko, sa idejom: Možda će jednom moja deca to čitati.
Lordan Zafranović je izrazio želju da snimi film po ovoj knjizi. Čujemo se stalno i išao je na sve promocije moje knjige, u Sarajevu, Beogradu i Novom Sadu. Krajem godine biće u Zagrebu. Na promocijama je uvek bilo trostruko više ljudi nego što smo očekivali.
Šta sam, zahvaljujući knjizi, naučio? Naučio sam da sam dobar. Što se moje profesije tiče, bio sam dobar, sada sam odličan. U Pragu imam godišnje 100-200 operacija, a u Sarajevu sam ih imao 2000. Od 30 hirurga u bolnici ostalo nas je u ratu samo pet. Sve što sam pomislio da neću nikad operisati dok sam studirao, operisao sam. Kad u operacionu salu dođe neko ko na sebi ima 40 rana, vi imate da operišete… Baš je jedna takva noć opisana u knjizi. Ne povratila se…“

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.