Glumac koji male uloge pretvara u velike: Miroljub Turajlija

„Svoj posao radim pošteno, najpoštenije, iz celog srca“, kaže glumac Turajlija

Svake godine krajem decembra Pozorište na Terazijama obeležava svoj rođendan i tim povodom deli nagrade i priznanja. Jedan od nagrađenih za minulu godinu, za ulogu Sime Jeremića u predstavi „Mister Dolar“, bio je glumac Miroljub Turajlija. Na svečanoj dodeli dobio je od kolega i novinara najveći aplauz. To mu se dešava redovno i posle predstava. Igra velike, ali ne i naslovne uloge.

Kako ste doživeli priznanje kolega, koji su aplauzima nagradili vaš trud?
Pretpostavljam da sam od kolega na dodeli godišnje nagrade dobio takvo priznanje jer je nagrada zaslužena, ali i zbog toga što znaju da sam na sceni celim svojim bićem i do kraja predan ulozi. Iz istog razloga me i publika nagrađuje aplauzom, kada joj se poklonim na kraju predstave. 

Pod lupom javnosti

U Pozorištu na Terazijama ste od 2001. godine, tada ste imali 21 godinu. Od tada se ne zaustavljate. Odigrali ste brojne uloge, ne glavne, već one koje vi pravite važnim, a publika i kritika hvale.
Glumci stalno citiraju da ne postoje velike i male uloge, već veliki i mali glumci. Kada je reč o mojim gabaritno malim ulogama, reditelji prepoznaju i daju mi takve role koje ću nadograditi, koje predstava zaslužuje. Nemam dilemu da prihvatim i epizode, ako daju prostor da ih razigram. Primerice u „Zoni Zamfirovoj“ moja uloga Pote, Manetovog šegrta, je i rediteljski zamišljena kao mala. Pojavljujem se na početku, pa tek posle sat i 45 minuta. I tu sam „vezni igrač“, kao i u mnogim drugim predstavama, ali moje predstave traju kao i moje pojavljivanje u njima. O tome ne razmišljam niti imam problem kada izađe kasting lista, da li sam prvi na njoj ili sam u sredini ili poslednji. Sve što mi radimo na sceni, pod lupom je javnosti i podleže strogom sudu publike. Kada ona na kraju predstave nagradi trud i rezultate, onda nije važno da li je uloga bila glavna, sporedna ili si na sceni bio samo vezni igrač. Pored matičnog, igram i u drugim pozorištima. Recimo, u SNP u Novom Sadu, u predstavi „Ćelava pevačica“, igram već šest godina. Igram i u privatnim produkcijama, u nekoliko dečijih pozorišta. Tako ispunjavam sve svoje afinitete i zadovoljan sam svojim glumačkim angažmanom. 

Ne vučem za rukav

Pored poprilične zauzetosti u pozorištima, na televiziji vas ima daleko manje. Reditelji vas retko zovu ili je to vaša odluka?
Nije moja odluka, niti izbegavam rad na TV, ali tako je. Nisam od onih koji će podsećati na sebe, koji će vući ljude za rukav. Strpljivo čekam da me primete. Ako se pojavi prilika rado ću igrati, i na TV i na filmu. Imam tek 37 godina. Ko zna kakve uloge još mogu da mi se dogode? Ali neću biti nesrećan ni ako se ne dogode. To ne znači da je moj stav o traganju za ulogom ispravan, da ljudi koji rade drugačije nisu u pravu, ali to je stvar senzibiliteta, ličnosti, odabira, vaspitanja, osećaja mere.

Akademija i PMF

Zašto ste se opredelili za glumu?
Ne znam, dogodilo se. Spontano. U mom rodnom gradu, Novom Sadu, završio sam gimnaziju, bio vukovac, intenzivno išao u pozorište, družio se s glumcima. Upoznajući ih, otkrivao sam njihov svet, sedeo u klubu SNP. Još u gimnaziji sam pripremao priredbe, išao na sekcije, i shvatio da je najnormalnije da studiram glumu. Alternative nije bilo, ništa drugo me nije privlačilo. Mojim roditeljima se to ni kao ideja nije dopalo. Njihov jedinac, primeran đak, hoće na glumu! Njima za ljubav, osim na prijemni na Akademiji, prijavio sam se i na Prirodno matematički fakultet. Istog dana se polagao prijemni. Na Akademiji sam ušao u uži krug, pa sam otrčao na PMF na prijemni, za 40 minuta ispunio testove, i trkom se vratio na Akademiju da nastavim uži krug. Ispostavilo se da sam položio prijemni i na Akademiji i na PMF i da sam na budžetu na oba fakulteta. Razlika je bila samo u tome što ja nikada više nisam otišao na PMF, ni po dokumenta. Krenuo sam u klasu Miše Janketića. Posle treće godine sam se zaposlio u Pozorištu na Terazijama, jedinom koje neguje mjuzikl. Dakle, ja ne znam šta su to izgubljene školske godine, popravni ispiti, čekanje na zaposlenje… Meni su se sva vrata otvarala jedna za drugim. Sam sam ih otvarao.

Miroljub Turajlija: „Kad me publika nagradi aplauzom, to je moje katarza koju ubiram svako veče“

Plesna škola

Iako imate stalni angažman, veoma ste usmereni na usavršavanju.
Do toga mi je jako stalo. Ovo pozorište i žanr kojim se bavimo, podjednako traže i pevačke i igračke sposobnosti. To znači stalno usavršavanje. Goreo sam i izgarao na audiciji za letnju plesnu školu „Jacob’s Pillow“ u Njujorku, koju drži Čet Voker. Prvi stipendisti 2007. godine bili smo balerina Milica Pavlović i ja. Volim da radim na sebi, da istražujem, to je potreba svakog čoveka koji iskreno želi da se bavi svojim poslom.

Pored brojnih profesionalnih obaveza i potrebe za zdravim životom, imate li vremena za opuštenje i vama drage ljude?
Ma koliko ja voleo moj posao, on nije jedini segment mog života. Negujem prijateljstva, rodbinske odnose, trknem do Novog Sada kada god imam slobodnog vremena da budem sa mojim roditeljima i prijateljima iz detinjstva. Imam i hobije.

Pote u „Zoni“

Koje hobije imate?
Oni nisu konstantni, već su interesovanja u datom trenutku. Recimo dve godine sam okupiran dekupažom, to je lepa igra i veština koja me intrigira i umiruje. Pored toga, izlazim, družim se. Ne želim da zapostavim ni jedan deo života.

Putujete li?
Svakako. Često. Tačnije, vrlo rado, kad god mi se ukaže prilika Vrlo mi je važno i s kim putujem.

Postoji li neka uloga koju priželjkujete?
Pa… ne. Nekada je bilo, kada sam počinjao karijeru. Zanimljivo, te uloge koje sam priželjkivao bile su dramske. Ozbiljne. Jedna od njih je Orest. Antička ličnost. Moja karijera je otišla prem drugom žanru, komediji sa igranjem i pevanjem. Shvatio sam, radeći, da su tekst i ideja jedno, a kada se dođe pred publiku to je drugo. Nikada nisam maštao da igram Pote u „Zoni Zamfirovoj“, a sada toliko uživam da igram tu ulogu. Da sam sve to znao i pre deset godina, na ovo pitanje bih odgovorio da želim da igram Pote u „Zoni“.

Skidanje na sceni

Smeta li vam što vas reditelji svrstavaju u komičare?
Ne, jer to što vas vide u jednom formatu ne znači da nema prostora i mogućnosti da se uvek bude drugačiji. Trudim se da me ne stave u fioku, za svaku novu ulogu borim se svim srcem, gradim je drugačije od svega što sam već igrao. Mogu da pokrijem svaku ulogu na drugačiji način, drugim glumačkim sredstvima. Da bude i meni zanimljivo i publici, jer je novo.

Zarad uloga ste savladali mnoge veštine, učili zanate, stepovanje, mačevanje, pravili akrobacije. Ima li nešto što ne biste učinili za ulogu?
Ne bih pristao na ucene, niti bih platio za ulogu. Do sada nisam bio ucenjivan. Recimo, kada bi zahtevali od mene da se skinem na sceni, pristao bih samo ako je jako opravdano, ako ima smisla u funkciji uloge i predstave. Nagledao sam se golotinje na sceni, opravdano i neopravdeno. Ako ne može bez toga, onda je u redu, ali u drugom slučaju ne. Što se tiče mog odnosa prema poslu, ne pristajem na klanovska svrstavanja. Meni to ne ide, a znam da to tako funkcioniše. U celom svetu šou biznis je koncipiran na tome, da se u grupama izlazi, druži, sedi po kafanama… 

„Meni su se sva vrata otvarala jedna za drugim. Sam sam ih otvarao“, priča o svojoj karijeri Miroljub

Šutiraju me, guraju…

Šta biste uradili zbog uloge?
Ono sve što i radim. Posvetio sam se svim bićem, maksimalno, pa čak i po cenu zdravlja, koje stavljam u drugi plan kada je uloga u pitanju. Recimo iz večeri u veče moje lice trpi masku i debeo sloj šminke koji ekstremno uništavaju moju i te kako osetljivu kožu. Da se ne bavim ovim poslom, pa čak i da sam žensko, dermatolog tvrdi da bi mi zabranio da se šminkam. A ja svakodnevno, nekada i po nekoliko puta, nanosim te hemikalije na lice… Neredovna ishrana, nedovoljno sna, sve su to normalne pojave za glumce kada nastaje predstava, kada se na probama ostaje deset i više sati. I danas učim, i danas mi je gluma izazov. Uz to volim da volim likove koje treba da igram. Dok spremamo predstavu, radim uporno, ne smirujem se sve dok ne budem sto posto zadovoljan i siguran da ću voleti to da igram narednih deset godina barem. Šta uradim, uradio sam do premijere, posle ne menjam lik. Volim da je sve gotov proizvod pred publikom. Bez rutine. Svakoj predstavi se predajem posebno. „Cigani lete u nebo“ ovih dana imaće 300. predstavu. Moja uloga je tu zahtevna. Kada smo pre 14 godina spremali predstavu, imao sam 24 godine i nije mi bilo tako teško. Šutiraju me, guraju, prevrćem se preko glave, skačem, igram… I ništa nisam izostavio ni danas.

Ima li dražih i manje dragih uloga?
Shvatio sam da nema. Nikada mi ne padne elan za neku ulogu i predstavu.

Ulazak u lik

Koliko vam treba da skinete kostim i šminku, da ponovo budete vi privatno?
Zavisi od uloge. Nije teško izaći, koliko je važan ulazak u lik. To su druga merila. Kada uveče imam predstavu, potpuno nesvesno već u drugom delu dana krećem da se tranformišem, da prilagođavam i glas i stas tom liku. Imam duži period ulaska u lik, potpuno nekontrolisan, spontan, podsvesan. Dobijam neku energiju koju nosim sa sobom, da bi ona u punom sjaju pukla i izašla uveče pred publiku. Posle svake predstave, bilo u klubu, u drugoj kafani, kod kuće, s prijateljima, imam osećaj blage tuge i žala, jer se čarolija završila. Dragocen je to trenutak, održava moje glumačko biće zdravim i snažnim.

Osim od čarolije, može li se živeti od glumačkog hleba?
Da, ali ne samo od glumačke plate. Radim još mnogo poslova, predstave u slobodnoj produkciji, dečije predstave, sinhronizacije, zatim u školici sa decom koja uče glumu. Rešio sam svoje stambeno pitanje, okućio svoju kuću pre šest godina, uredio kako meni odgovara, imam kola i kućnog ljubimca. I sa ovih pet-šest poslova ne živim luksuznim životom. Voleo bih, ali nisam nesrećan što ne živim luksuzno.

Vi još čekate svoju glumačku šansu?
Svih 18 godina koliko se bavim ovim poslom su moja šansa. Kada bih ostao na ovome, nemam za čim da žalim. Svoje glumačke potrebe zadovoljavam, radim posao koji volim i volim posao koji radim. Ali, nikada se ne zna. Možda neki lik, još neodigran, upravo mene traži.

Sve role Miroljuba Turajlije

Domaća pozorišna publika pamti uloge Miroljuba Turajlije u mjuziklima Briljantin, Lutka sa naslovne strane, Učene žene, Neki to vole vruće, Ženidba i udadba, Zona Zamfirova, Cigani lete u nebo, Mister Dolar, Čikago. Više od deset godina igra i u Dečjem dramskom studiju Teatrić. Za glumački doprinos više puta je nagrađen.

Svoj karakterističan glas pozajmljivao je u kratkometražnim i dugometražnim crtanim filmovima i serijalima, kao što su Viking i Ledeno doba. U Pepi prase može se čuti u desetak varijanti.

Glumio je i u TV serijama Stižu dolari, M(j)ešoviti brak, Agencija za SiS, Premijer, Sumnjiva lica… Mnogi ga pamte zbog dve specifične epizodne uloge u Ljubav, navika, panika kao golgetera Rokija Stanića, dečka Vrele Nele, i modnog kreatora Čedomilja.

Piše: Emina Ćirić, fotografije: Pozorište na Terazijama, privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

1 Comment
  1. Miroljub je izuzetno talentovan! Cenimo ga I volimo I zelimo da nam glumi I peva jos
    Dugo vremena!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena