Frida Kalo: „U životu sam imala dve teške nesreće. Jednu kada me je udario tramvaj. Druga je bio Dijego“

Dan pred smrt zapisaće u svoj dnevnik: – Nadam se da je kraj radostan – i nadam se da se nikad neću vratiti – Frida

Za sebe je govorila: „Rođena sam kao kučka. Rođena sam kao slikarka“. Svakako jedna od najživopisnijih slikarskih diva u skorijoj istoriji, koja je nemilice ispijala tekilu dok je, ne gaseći cigaretu, pričala bezobrazne viceve. Biseksualka, odevena u raskošnu domorodačku garderobu, hramljući je prolazila svojim boemskim kvartom. Bila je domaćica svečanih večera priređenih u čast ljudi kao što su profesionalni revolucionar Lav Trocki, pesnik Pablo Neruda ili finansijski magnat Nelson Rokfeler a i u čast njenog čas „da“- čas „ne“ muža, muraliste Dijega Rivera.

Dečja paraliza

Rođena je 6. jula 1907. kao Magdalena Karmen Frida Kalo i Kalderon, skraćeno Frida Kalo, a posle udaje za Dijega Riveru prezimenu je dodala „de Rivera“. Ali, ona će tvrditi da je rođena 1910, u godini Meksičke revolucije, zato da bi ljudi njeno rođenje povezivali sa revolucijom. Otac, nemački imigrant, došao je u Meksiko 1891. pod imenom Karl Vilhelm Kalo, da bi odmah ime promenio u Giljermo (Vilhelm). Frida će se roditi nadomak Meksiko Sitija, u prigradskom mestu Kojoakan, u roditeljskoj kući poznatoj kao plava kuća.
Frida je brzo postala očeva miljenica, iako je rasla sa još pet sestara. On će biti taj ko će u njoj prepoznati slikarku, što ne treba da čudi jer je on bio fotograf sklon umetnosti. Majka Matilda Kalderon, nepismena žena, zavodila je red u kući i terala decu na svakodnevni odlazak u crkvu.
Još u detinjstvu Frida će saznati šta je fizička bol, a bol je neće napuštati do kraja života. Sa šest godina preležala je dečiju paralizu iza koje joj je ostala tanja i nešto kraća desna noga. Borac po rođenju, sa temperamentom koji je bio nalik vulkanu, nije dozvolila da je to omete u bavljenju raznoraznim sportovima a naročito boksom!

U bolničkom krevetu

Putujući na pripreme za medicinski fakultet, doživela je saobraćajnu nesreću. U autobus u kome je bila Frida udario je tramvaj. Bilo je to 17. septembra 1925. godine. Tri meseca će Frida provesti u gipsanom koritu i jedva će ponovo prohodati. Posledice su bile katastrofalne. Celog života će trpeti užasne bolove, što se obično završavalo boravkom u bolnici i novom operacijom. Frida će imati ukupno 30 operacija. Zbog povrede kičme često će morati da nosi metalni korset.
U kakvom je telesnom stanju bila, najrečitije govori njena slika Bolnica Henri Ford. Sa belim suzama u očima, Frida na toj slici leži u ogromnom bolničkom krevetu u lokvi krvi, s fetusom pobačenog deteta, metalnim korsetom i srednjovekovnim spravama za mučenje. Nemoguće je razdvojiti život od dela ove vanredne osobe. Njene slike su njena biografija, zapisaće neko 1953. godine.

Frida i Dijego su se venčali 1929. godine

Dijegov kompliment

Ali, bol će izroditi umetnika. Dok je ležala u gipsanom koritu, otac joj je poklonio njegov pribor za slikanje. Samouka u svakom pogledu, latila se slikarskog platna, boje i kista. No, to će biti slab zaklon i jalova uteha za patnje koje će trpeti u svom nedugom životu.
Dijega Riveru, tada slavnog muralistu i istaknutog levičara, upoznala je 1927. Pokazala mu je četiri svoje slike, koje su ga zadivile i izmamile komentar: Ti si talentovana. Posle toga on će biti čest gost u Fridinoj kući. Njegovi ohrabrujući komentari nesumnjivo su uticali na nju da nastavi sa slikarstvom.
Od ukupno 143 platna 55 su bili njeni autoportreti. To će komentarisati ovako: Slikam sebe jer sam tako često sama i zato što sam predmet koji najbolje poznajem. Na njeno slikarstvo je nesumnjivo uticala meksička urođenička kultura, za koju je karakteristična upotreba svetlih boja i simbolizam. Na nekoliko njenih slika će se videti lik majmuna. Uradila je i Autoportret sa majmunom. U meksičkoj mitologiji majmun je simbol požude, ali za Fridu je simbol nežnosti i zaštite.

Dijego je bio 23 godine stariji od Fride

Uspeh u Parizu

Njoj je, takođe, svojstveno da svoje autoportrete slika u tamnim bojama sa prenaglašenim, spojenim obrvama i vidljivim nausnicama, dok je pozadina u kontrastnim, svetlim bojama. Takav raspored boja nesumnjivo ukazuje koliko je ona „tamna“ iznutra, dok je svet oko nje pun boja i radosti.
Za njene slike će 1938. otac nadrealizma, Andre Breton, reći da su „bomba sa ukrasnom vrpcom“. On će joj organizovati 1939. izložbu u Parizu, čiji će vrhunac biti kupovina slike Ram od čuvenog Luvra. To će biti prvo delo koje će u 20. veku renomirani muzej kupiti od jednog meksičkog umetnika. Uprkos slavi, mnogi će joj i dalje prebacivati da su njene slike mučne, pune bola i patnje. Na to ona odgovara: Ja ne slikam snove, ja slikam moju stvarnost.

Frida Kalo: Ja ne slikam snove, ja slikam moju stvarnost

Pakao na zemlji

No, vratimo se Fridi i Dijegu. Umetničko druženje je vrlo brzo preraslo u ljubavnu vezu a 1929. oni se venčavaju. Fridina majka, pravoverna katolkinja, nije mogla da podnese taj brak niti odobri, tim pre što je Dijego bio 23 godine stariji od Fride. A brak će biti pakao na zemlji.
Oboje su imali temperament koji je iritirao onog drugog, tako da su se svakodnevno svađali. I oboje nisu baš mnogo držali do bračne vernosti. Frida, kao biseksualka, imala je veze sa drugim muškarcima i drugim ženama. Najpoznatiji ljubavnici bili su joj Lav Trocki i američki umetnik japanskog porekla Isamu Noguči, a od dama to je bila Džozefina Bejker.
Dijego, koji je znao za sve njene veze, tolerisao je one sa ženama, ali kada su muškarci bili u pitanju znao je da eksplodira od ljubomore. Sa svoje strane Frida je pobesnela kada je saznala da Dijego ima vezu sa njenom mlađom sestrom, Kristinom. To će biti kap koja će u novembru 1939. okončati njihov brak.
Pošto su bili nepovratno vezani jedno za drugo, kako god to čudno i bizarno izgledalo, oni su se u decembru naredne godine ponovo venčali. I ostali skupa do njene smrti. Njihovu vezu Frida je opisala rečima: U životu sam imala dve teške nesreće… Jednu kada me je udario tramvaj a druga je bila Dijego.

Labudova pesma

Hrabri ljudi se ne plaše ovog sveta a najhrabriji se ne boje onog nevidljivog. Zbog svojih fizičkih bolova i psihičkih padova, zbog Dijegovih neverstava i lošeg braka, često je razmišljala o sopstvenoj smrti. Jednom prilikom su je pitali šta će biti sa njenim telom kada umre. Spalite ga… Ne želim da budem sahranjena. Isuviše vremena sam provela ležeći… Samo ga spalite!
Njena velika izložba 1953. u Meksiko Sitiju, na koju će je doneti u krevetu jer po ko zna koji put nije mogla da hoda, biće njena labudova pesma. Iako umetnički na vrhuncu, telesno i psihički je dotakla dno. Dan pred smrt zapisaće u svoj dnevnik: – Nadam se da je kraj radostan – i nadam se da se nikad neću vratiti – Frida.
Frida umire 13. jula 1954. od embolije pluća. Sutradan će se okupiti prijatelji i poštovaoci u krematorijumu da prisustvuju njenoj osveti sopstvenom telu, spaljivanju. Ali Frida je i mrtva znala da svojim obožavaocima priredi nezaboravan doživljaj.

Prelepa duša

Dok su plač i jecaji parali svečanu tišinu, uz tresak su se otvorila vrata peći i iznenadni udar vrelog vazduha učinio je da se mrtvo telo uspravi u kovčegu i savije u naklon. Kosa, koju je bio zahvatio plamen, stvarala je utisak kao da se oko njene glave svio svetački oreol.
Dok je kovčeg polako klizio u plamenu, u trenutku kada su se vrata na peći zatvorila, njene usne su se zavodljivo iscerile. Kraj dostojan njenog neobičnog života. Njen pepeo će biti smešten u drevnu kolumbijsku posmrtnu urnu koja se danas nalazi u njenom muzeju u rodnom gradu, gde je provela ceo svoj život.
Za života su na Fridu Kalo gledali kao na ukrasni cvet u reveru tada slavnog Dijega Rivere. Dugo posle njene smrti će ostati tako. Tek sa jačanjem feminističkog pokreta sedamdesetih godina minulog veka, jača i interesovanje za njen rad. Sada su popularnost i značaj žene i umetnice Fride Kalo zasenili Dijega Riveru. Čak joj je svet oprostio i to što je bila ubeđeni komunista.
Danas se tek vidi da su njeni bol, suze i jecaji bili odraz jedne prelepe duše.

Njene slike su njena biografija
Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Zoran S. Cvetković je poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena