„Nema nam opstanka bez ljubavi i bez vedrine“, poručuje poeta Dragan Marković, ovenčan nagradom „Branko Ćopić“

Upravni odbor Zadužbine Branka Ćopića – koju čine akademici Milosav Tešić (predsednik), Goran Petrović (potpredsednik), Matija Bećković, Dušan Kovačević i Nada Milošević Đorđević – odlučio je, na sednici održanoj 5. februara 2021. godine u SANU, da se jedna od tri godišnje nagrade iz fonda Zadužbine Branka Ćopića za dela visoke umetničke vrednosti dodeli DRAGANU MARKOVIĆU za zbirku pesama KAMEN PAPIR MAKAZE

Dragan Marković iz Kostajnika kod Krupnja: “Igram se rečima i reči se igraju mnome. To je najlepša igra”

Dragan Marković je rođen u Loznici 1978. godine. Uvek skroman, skoro stidljiv, u suštoj suprotnosti sa svojim moćnim stihovima, potpisao se na petnaest knjiga pesama i 20 priča za decu, koje su dramatizovane i emitovane na Radio Beogradu. Živi u Kostajniku u Opštini Krupanj. Svoje selo ne želi da napusti ni sada, kada se ovenčao jednom od najuglednijih književnih nagrada u Srbiji.

Ko vam je javio da ste dobili nagradu „Branko Ćopić“ za zbirku „Kamen, papir, makaze“ i kako ste reagovali?

Da sam dobio nagradu javila mi je Ljiljana, sekretarica iz SANU. Bio sam zbunjen. Kao nekim mekšim kamenom pogođen. Potom sam se stanjio na list papira, misleći o tome šta zapravo znači dobiti takvu jednu nagradu od tako visokog i uvaženog žirija za knjigu, kako rekoše ,,visokoumetničke vrednosti“. Zatim sam kao makazama presekao uzbuđenje, ubeđujući sebe da ni ta nagrada nije ništa strašno. Nosiću je nekako, i nosiću se s tim.

Šta izdavačku kuću Udruženje za očuvanje baštine „Dijak“iz Priboja Majevačkog u Republici Srpskoj čini posebnom? Kako ste ostvarili saradnju sa njom?

Dijak je ozbiljna izdavačka kuća. Pesnik Slobodan Jović je idejni tvorac i glavni urednik izdavačke kuće Dijak i časopisa Bokatin Dijak. Razgovarali smo u Kraljevu na manifestaciji Preobraženje, video sam i pročitao nekoliko Dijakovih izdanja i zainteresovao se. Slobodan je bio raspoložen da pročita nekoliko mojih rukopisa i pristao je da mi objavi knjigu Kamen, papir, makaze. Sve ostalo je istorija. (smeh)

Kakvi su bili komentari vaših ukućana, meštana i kolega kada su izašli vaši intervjui u Politikinom Kulturnom dodatku i Večernjim novostima?

Nisu verovali da bi mene kao pesnika neko jednom mogao da uzme za ozbiljno, da me objavi u tako važnim novinama, kao da ja pa i imam šta važno da kažem. Čini mi se da im je ipak bilo milo. Moji prijatelji su kupovali novine da me vide i da ponešto pročitaju. Naročito su lepe bile sličice na kojima sam bio u svom najboljem izdanju. Jedan prijatelj mi je rekao da mi je fotka k’o sa poternice. I to mi se takođe svidelo.

Pesnik Marković sa svojom majkom ispred stare, porodične kuće

Vaša majka kaže da vam je u školi srpski išao kao ’ladna voda dok je matematika zatezala. Da li ste već kao osnovac počeli da se igrate rečima, da ih kalemite i granate u stihove?

Igrao sam se rečima i reči su se igrale mnome. To je najlepša igra. Matematika je zatezala. Krivo mi je zbog te matematike. Jednom je učiteljica bila poludela jer je celom razredu bio neki nakriv dan, pa niko ništa nije kapirao, a ona se trudila svim silama. Bila je napeta atmosfera, vikala je, zafrljačila je i poneku knjigu na pod, cimnula nekolicini zulufe, al nije vredelo. Možda sam je na neki način i savladao pišući rimovanu poeziju. Ipak, ako jednom u budućnosti budem u prilici, rado bih ponovo pokušao da naučim barem neke oblasti matematike. Ona je majka svih nauka.

Odrasli ste u selu Kostajnik kao povučeno dete. Kažu: „Kad deda priča, on samo gleda i upija.“ Šta je bilo magično u govoru vašeg dede?

Magičan je bio đedov glas. Boja glasa, tonalitet, dinamika, pripovedačka veština. Znao je napamet mnogo narodnih junačkih pesama. Rado mi ih je govorio. Umeo je lepo da ispriča ono što je upamtio. I šaljive pesme je pričao, istina, malo ređe.  

Dragan na svom imanju u Kostajniku, odakle puca pogled na sve četiri strane sveta

U pesmi „Kostajnik“ prvi stih glasi: „Ko sta i osta na zemlji ovoj, koja u rudna brda kvasa…“ Šta vas veže za rodni Kostajnik? Da li ste nekad poželeli da ga napustite?

Dvojica mojih prijatelja pesnika žive u svojim selima i ne misle da ih napuštaju. Rade u Draževcu i Slobodan u Tobutu. Njihovi primeri me ohrabruju da i ja ostanem u Kostajniku. Ako jednom negde i odem, sasvim sigurno ću se vratiti. Dobro mi je tu.

Iako živite na selu, u vašim pesmama nema ni traga od seoske idile. Jagnje, mravi, zemlja… sve je kod vas u službi egzistencijalnih pitanja. Zašto?

Književnost mora da se bavi važnim pitanjima. Suštinom stvari. Sve je u simbolima, u metaforama, u povezivanju i razumevanju celine. Ako se uobičajenim, svakodnevnim prizorima i činjenicama ne udahne univerzalno značenje, tako zamišljena umetnost se ne može otrgnuti iz paučine kratkovidosti i lokalnih domašaja.

U poslednjoj pesmi u nagrađenoj zbirci kažete: „Ocrnismo. Što treba i što ne treba. Obrglismo malodušjem pev tetreba“. Ima li opstanka za ljude koji misle pozitivno i veruju u ljubav?

Nema nam opstanka bez ljubavi i bez vedrine. Kad lekar teško obolelom pacijentu saopštava dijagnozu, on mu obavezno mora probuditi nadu da je izlečenje moguće. Mi ocrnismo, mi ćemo i razdaniti. Ako smo ljudi i ako išta vredimo.

Selo nestaje i kroz vaše stihove, gde kažete: „Kovačeva kuća kašlje. Kopačeva ukrug kleca.“ Dokle će da traje kuća Markovića u Kostajniku? Da li maštate da se ona jednog dana pretvori u spomen-dom pesništva?

Ko će to znati. Ja tu kuću raskućiti neću. A hoću li je podmladiti, videćemo. Spomen-dom pesništva… Lepa ideja. Ima Dom Poezije posvećen Desanki kod manastira u Bogoštici. Ako potraje svet, i ako se tako nešto zasluži, ne bi bilo na odmet. Ne valja mnogo daleko gledati kad se hoda po kamenitim i nesigurnim kostajničkim strmputeljcima. A ne valja mnogo ni prednoge, osim kad je leto pa se razmile zmije…

Objavili ste 15 knjiga pesama, teško razumljivih običnom smrtniku. Kome se obraćate svojim „neljubaznim stihovima“?

Ako je tako, onda sam ja godinama živeo u zabludi da su to vrlo jednostavni stihovi, lako razumljivi. Mislio sam da se obraćam onima koji imaju uši da čuju i oči da vide. Cenio sam da bi eventualno nerazumevanje moglo da se dogodi zbog neprilagođene brzine. Poezija je klizav teren i tu mora da se vozi lagano. Sporije nego u blizini škola kad je veliki odmor. A čak i ako su moji stihovi uglavnom neljubazni i to je dobro. Treba se kloniti previše ljubaznih ljudi i preterano sladunjavih stihova.

Dragan Marković: “Treba se kloniti previše ljubaznih ljudi i preterano sladunjavih stihova”

Iz vašeg pera potekle su i reči: „Ova pesma sama sebe ispisuje. I sama se sebe stidi.“ Da li pišete lako? Da li ste neku pesmu odbacili zato što ste se stideli da je objavite?

Pišem prilično lako. Kad me reči hoće. Stihovi su kao devojke, kad hoće – hoće, kad neće – sačekaj, jednom opet možda hteće. Odbacio sam vrlo malo pesama. Zadržao sam i neke koje osećam da nisu sasvim dovršene i odrasle. Kao što roditelj svoje ružnjikavo i suludasto dete, ipak zadržava i voli, čak malo više od bistroumnog i genijalnog.

Slobodan Ristović kaže da ste umesto belog čaršafa na svoju olovku vezali plućno krilo. Umete li da se predate i, ako je odgovor pozitivan, kome ili čemu?

Pisanje me je otvorilo, očovečilo. Hoću da se predam svemu do čega mi je stalo. Čoveku, muzici, plavetnilu. Sve treba činiti svim srcem. Bez kalkulisanja, bez oklevanja. Treba disati duboko i voleti strasno. Poeziju, život, zavičaj, ženu koja je večito nadahnuće…

“Ne možeš postati čovek dok ne upoznaš i surovost i mraz i mržnju i smrt”, poručuje nadareni pesnik Marković

U jednom svom stihu kažete: „Učim se da bol ugostim čista srca.“ Da li bi nam život bio lakši kad bismo to učili od malih nogu?

Lakši je život kad je sazdan na istinama. Kad nije našminkan i nacvrcan. Treba se suočavati sa svim licima života. Ne možeš postati čovek dok ne upoznaš i surovost i mraz i mržnju i smrt.

Koliko ima autobiografskog u stihu: „Cel vek sam inokosan“?

Sve što sam napisao moje je i u svemu sam ja. Učim se da se oslobađam suvišnih stvari i vlasti nad materijalnim. Zato kažem: Sve što sam napisao odnekud mi je darovano, što znači da zapravo ništa i nije moje. Ni ja sam često nisam sav svoj. A cel vek sam inokosan.

,,Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao i osmeh jedini jezik koji na svetu razumem“, kaže Dragan Marković iz Kostajnika kod Krupnja

Devedesete, ratne godine ostavile su izraziti trag u vašoj poeziji. Da li krv zamagljuje ili bistri pesničko oko?

Kaže Branko Miljković: Krv, najlepša reč koja se ne sme. Svako rađanje je u krvi. Velika poezija iz krvi raste. Teške i strahotne pesme nas teraju da se zamislimo. A Heraklit veli da je rat otac svih stvari.

 „Ono što nije kamen nije vredno pomena“, izgovorili ste kao poeta. Koje knjige u vašoj kućnoj biblioteci smatrate kamen-knjigama?

Sveto pismo. Bašta sljezove boje. Derviš i smrt. Na Drini ćuprija. Dnevnik o Čarnojeviću. Braća Karamazovi. Rani jadi… I još mnoge pesničke, esejističke, dramske kamen-knjige. Golema Kula da se sagradi. Mrav i čovek da se uz nju penju vekovima.

U vašoj poeziji ljubavna pesma retko bljesne. Spevali ste i ovo: „Neki od nas su samotna ostrvca što nikad, nigde, ni s kim neće srasti.“ Da li ste odustali od ljubavi?

Nipošto. ,,Ljubav je jedini vazduh koji sam udisao i osmeh jedini jezik koji na svetu razumem.“

Da li vam smetaju „štaparske grške“?

Ne. Svaka nas grška nečemu nauči. Štaparske nas uče obazrivosti i prilježnosti.

Šta ćete raditi kad budete sedi klinac?

Poješću lubenicu.

Kamen? Papir? Makaze? Šta ćete odabrati za kraj ovog intervjua?

Makaze. Cvik-cvik-cvik.

JUTRO U TAIĐIJU
Dragan Marković
Ribari grada Taiđi u Japanu
love delfine surovim metodama,
sateraju ih u plitke zalive i tu ih mrcvare,
ranjavaju ih dok sasvim ne iskrvare;
u svojim bljutavim, plitkim vodama
delfini plaču žalopojku tananu.
Cele se noći mrežama zarobljeni
koprcaju, i jedni druge tešeći
u snu predsmrtnom, u zlokobnoj nesreći
u mulj i bedu ljudsku zaronjeni,
ne gube nadu da će poslednji put
videti na pučini – zamajac ognjeni.
Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.