„Ohrid je moja magična tačka na planeti“, kaže dr Vesna Ignjatović Stojiljković, specijalista estetske medicine i osnivač estetskog centra Dr VAIS, koji postoji već 30 godina i sa uspehom radi u Beogradu, Nišu i Skoplju. Posle „konjskog rada“, kako u šali voli da kaže, doktorka Vesna se „regeneriše“ u rodnoj Makedoniji i otkriva čitateljkama Ona magazina svoju tajnu uspeha, rukovođenja, komunikacije, brzinskog pakovanja, peglanja, feniranja…
Japanci veruju da se svaki čovek rodi sa trakicom u određenoj boji na ručnom zglobu, koja je vidljiva samo duši. Koje je boje vaša „trakica“?
Definitivno, crvena! Vatreno crvena. To je i boja mog oca, poslednji put me je video u crvenoj haljini, to je dominantna boja brenda Dr VAIS, omiljena boja mog karmina i laka za nokte, jer preko usana izlaze moje ideje, a preko ruku ih opredmećujem ili pretvaram u dela.
Projekat “Iza svake uspešne žene stoji žena” sufinansiran je iz budžeta:
Republika Srbija
Ministarstvo kulture i informisanja
Trideset godina ste menadžer estetskog centra Dr VAIS. Poslujete u tri grada i dve države. Šta vam u dubini srca svaki od tih gradova znači?
Rođena sam u Skoplju kao proizvod iskrene ljubavi dva studenta medicine, mame Makedonke i tate Srbina, pa nije čudo sto sam i ja lekar i dobar stručnjak. Mama me je „naučila da učim“ još dok sam bila u njenom stomaku! U Skoplje sam se vratila kao već afirmisani stručnjak u oblasti estetske medicine.
Osnovnu i srednju školu završila sam u Beloj Palanci gde su moji roditelji dobili prvo zaposlenje, a Medicinski fakultet završila sam u Nišu. Niš je moja baza. Tu sam provela najviše vremena, tu mi je porodica, imam najviše prijatelja i najlepša sećanja na dane mladosti.
Beograd je spontani korak u razvojnom putu Dr VAIS, jer sam, iritirana intelektualno-finansijskom centralizacijom Beograda, želela da pokažem da unutrašnjost ima i ono što prestonica nema. Među Beograđanima postala sam prepoznatljiva po procedurima u lečenju kože, kose i stopala, i afirmisanju novih grana u medicini: kozmetologije, trihologije i podologije.
Ni jedan od ova tri grada nije moj izbor za „regeneraciju“… ali Ohrid je već nešto drugo! To je moja magična tačka na planeti. Još uvek ne znam zašto, ali znam da je to tačka preseka svih ravni u mom životu.
Konjski rad
Brod Dr VAIS proveli ste kroz burna, najnemirnija mora. Kad kažete „sad je vreme da kapetan uplovi u mirnu luku“, na šta tačno mislite?
Nesumnjivo i zaslužno nosim epitet ledolomca u mnogim estetskim tretmanima na području ex-YU. Estetskom medicinom se bavim od kada znam za sebe. Medicinski fakultet i usavršavanje u Parizu, samo su pečat na ono što znam i volim da radim. Meni je bilo potrebno skoro 20 godina „konjskog“ rada da shvatim da to što sam „Konj“ (iz poštovanja uvek pišem veliko slovo), ne znači da treba da dozvolim da me tovare i usporavaju moj galop, već da i ostale u timu treba naučiti kako se oru i seju kamenite njive, a da ja povučem samo kad oni zapnu. U protivnom, krepaće konjče, a oni će ostati gladni. Došlo je vreme da to konjče izađe iz atara, da mu grivu ne češljaju ruke utešitelja kad se premori, već da mu vetar mrsi grivu u strastvenom galopu planinskim proplancima…
Metafore su vaši biseri. Od koga ste nasledili dar za slikovito izražavanje?
Percepcija reči nije ista kod svakog čoveka. Ali ako mu „nacrtaš“ šta hoćeš da kažeš, onda su šanse za nerazumevanje smanjene na minimum. Taj „dar“ nisam nasledila već stekla, u traganju za što boljim razumevanjem u komunikaciji sa ljudima.
Ženska firma
„Nikada mi nije tesno u sopstvenoj koži“, tvrdite. Zbog kojih stvari ipak ponekad poželite da iskočite iz sopstvene kože?
Kad sam bila mlada, govorili su da sam tvrdoglava. Danas, kad sam ostvarila svoje snove, kažu da sam uporna. Dakle, postoje osobine ljudi koje su podložne definisanju u zavisnosti od aspekta posmatranja, ali bahatost, egoizam, egocentrizam, sujeta, nadmenost i nedostatak empatije… to su osobine koje zaista ne mogu da tolerišem. Kao Ovan u horoskopu, obavezno ukrštam rogove s njima.
Vaša firma je 100 posto ženska a žene znaju da male stvari mnogo znače. Kojim sitnicama vas je oduševio vaš tim za 30-godišnji jubilej?
Moje saradnice znaju da se ja radujem malim stvarima jer stvari imaju onoliku vrednost koliko vas učine srećnim. Znaju da s ponosom nosim kinesku bižuteriju koju mi je od svoje skromne penzije poklonio zahvalni klijent, novčanik od ljubičastog skaja sa malim medom – kao da je Luj Viton, uramljeni crtež malog pacijenta kao da je Pikasov… Iznenađenja koja su mi saradnice u Dr VAIS centrima priredile povodom 30 godina poslovanja, za mene su posebni biseri: predivno dekorisana bašta u dvorištu Dr VAIS i pucanje balona iz koga ispadaju konfete i balončići u obliku srca; torta u obliku Dr VAIS pečata; tanjirići sa francuskim motivima; lančić sa priveskom u obliku stetoskopa… To je nešto što se ne meri novcem već zahvalnošću i željom da me učine srećnom. Naš slogan je oduvek bio „Sve za jednu i jedna za sve“. Nadam se da će ta timska empatija i dalje ostati temelj našeg poslovanja.
Porodica lekara
Kada se kaže Doktor VAIS, ljudi očekuju Nemca u belom mantilu. Kako reaguju kada vide vas u šarenoj, mini haljini sa dekolteom i širokim osmehom?
Anegdota na tu temu ima bezbroj, ali jedna je baš nezaboravna. Tog dana je bila gužva jer je napolju pljuštala kiša i svi su kasnili. Taman smo oslobodili čekaonicu i ja primetim da je na stepenicama blatnjava fleka, pa uzmem džoger da obrišem, kad se na vratima pojavljuje gospođa koja traži doktora Vaisa da ga nešto pita. „Samo da ostavim džoger i daću vam odgovore na sva pitanja“, kažem, a ona mi na to odbrusi: „Ja ne želim informacije od čistačice, već od doktora Vaisa lično.“ Okrenula sam sve na šalu i osvojila je za sva vremena: „Moram da vas razočaram, ali dr Vais je ženskog roda, nosi štikle i mini suknju. Po potrebi prošeta i džoger kroz centar, ako nema ko to da uradi, da biste vi uživali u čistom prostoru kad uđete. Dr Vais stoji lično pred vama.“
U imenu vaše firme krije se vaše porodično ime i ugled?
Dr VAIS je ustvari akronim. Svi smo doktori, pa je Dr ispred svih nas. V – Vesna. A – Aleksandar (ime mog oca i mog sina). I – Ignjatović (tatino prezime i moje devojačko). S – Stojiljković (moje udajom pridodato i prezime mog sina).
Tata je umro pre 31 godine a mama je u penziji preko 20 godina ali ja bih i danas mogla da živim na lovorikama čuvenog interniste dr Ace i pedijatra dr Mire. Ljudi još pričaju o njihovom požrtvovanju za pacijente, o tome kako je tata na terenu uradio traheotomiju jednom mladiću koji je dobio anafilaktički šok posle penicilinske injekcije i kako ga je sav krvav, na rukama, sa cevčicom od stetoskopa u ždrelu, sanitetom prebacio na Nišku kliniku i spasio mu život. Mnogo je takvih trenutaka slave u radnom veku mojih roditelja, ali ja sam želela da pletem svoj lovorov venac, nastavljajući njihovu humanu tradiciju.
Spomenik ocu
Izgubili ste rano oca. Koliko je to uticalo na vaš profesionalni put?
Tata je umro, ne dočekavši da mu se bar jedna ćerka zaposli… Sećam se kako mi mama sa tugom šapuće da joj je kamenorezac rekao da je doktor Aca zaslužio da ima spomenik od crnog mermera, ali da mi za to nemamo para. Ogorčena i nemoćna, kažem joj: „Ne brini, tata će imati najlepši spomenik na svetu – njegov spomenik biću ja.“
„Salon lepote Aleksandra“ rođen je na tatin rođendan, 15. avgusta, pre tačno 30 godina. Vremenom je prerastao u međunarodnu kompaniju Dr VAIS sa centrima estetske medicine u Beogradu, Nišu i Skoplju. Zahvaljujem se svima koji su mi bili podrška: tati na nebu, mami na zemlji, sestri, sinu, familiji, prijateljima, saradnicima koji su sagradili tu predivnu „baštu“ oko „spomenika“ Dr VAIS, a posebno klijentima i pacijentima, koji su nam ukazali poverenje i omogućili nam da procvetamo.
Hoće li Aleksandar krenuti vašim stopama?
I Aleksandar gradi svoje ime, za vreme studija gotovo da niko nije znao da je moj sin. Još u osnovnoj školi smo postavili stvari na svoje mesto, a to je da stručnjaku treba znanje a ne zvanje, ali da mu ovo drugo otvara vrata na konkursima. Bio je vukovac a na Medicinskom fakultetu ima odličan prosek preko devet. U doba korone prijavio se i dobrovoljno volontirao na epidemiologiji. Kada su mi se na PCR testu obratili rečenicom „Vi ste Alekandrova mama?“ ja sam bila najponosnija majka na svetu.
Podučite čitateljke Ona magazina kako da ne sumnjaju u uspeh?
Vizuelizacija, kao deo organizacije, za mene je već 50 posto urađenog zadatka. Pre nego što krenem u realizaciju, ja imam tačnu sliku uspeha i idem ka tom cilju kao „gluva žaba“ koja ne čuje obeshrabrujuće komentare. Ushićenje, zbog onoga što me čeka na kraju, daje mi potrebnu energiju da ne odustanem. Usputne neuspehe doživljavam kao lekcije. Zamislite devojčicu koja danima gleda cvetnu haljinu u izlogu neke radnje, a onda kada dobije novac za rođendan potrči da je kupi, padne i odere kolena… Mislite li da bi se vratila kući, plačući ili nastavila da trči ka radnji, u strahu da se haljina baš tog dana ne proda?
Paking soba
Koliko vremena vam je trebalo da dovedete svoj garderober i cipelarnik u cakum-pakum stanje?
Važim za izuzetno pedantnu osobu i perfekcionistu, koja primeti i kad joj neko samo otvori ormar, cipelarnik ili fioku. Sve mora da bude složeno po bojama, po sezoni… ali zato žmureći mogu da se za par minuta spakujem i da sve ostane na svom mestu kad izađem iz sobe. Godinama sam maštala o svojoj „paking sobi“ i najzad sam u novom stanu najveću sobu pretvorila u svoj ženski raj: garderoba, torbe, aksesoari, šminkernica, nakit… Tu uđes kao ružno pače, izađes kao beli labud.
Vaši prijatelji znaju da u gepeku automobila imate uvek spreman kofer za put. Kako se peglate „na točkovima“? Kako vam je frizura uvek tip-top?
Svi znaju da bih ja poslednji dinar dala na putovanja… čak me ni plućna embolija nije naterala da odustanem od prekookeanskih plovidbi i od avio-letova. Ipak, najviše volim da „tabanam“. Živim toliko dinamično da ponekad čak ni samu sebe ne mogu da stignem. Pošto smo apsolvirali da je za mene faktor – vreme, mnogo značajniji od faktora – novac, pronašla sam rešenja da ne gubim vreme na: pakovanje, peglanje, traženje dobrih salona i čekanje termina kod frizera koji me prvi put vidi… Dakle, kad uđem u radnju sa garderobom, prvo tražim boje proleća i leta, onda gledam da li mi model odgovara, da li se materijal gužva, pa tek onda cenu i broj. Kad se pakujem, rolam stvari jer tako u kofer stane mnogo više, a garderoba se manje gužva. Pakujem se u jednoj ili dve boje, ne računajući crnu i belu, da bih mogla da uklopim tašnu i cipele. Nikada se ne raspakujem do kraja, da uštedim vreme pri novom pakovanju. Stvari peglam na sebi: pokvasim dlanove i pređem preko haljine koja se oblikuje prema mom telu. Moj frizer se zove – Tvister. Navijem kosu na 4-6 gumenih štapića sa savitljivom žicom i dok se našminkam, za 15-20 minuta, frizura je gotova. Kod frizera idem samo na šišanje, jer volim slobodan pad kose i ne želim da je krotim lakovima i penama. Smatram da je nega kože i kose – osnova našeg lepog izgleda. Zato sam i odabrala kozmetologiju, kao preventivnu granu medicine. Sprečiti, a ne lečiti, negovati, a ne rehabilitovati.
Imate li zgodnu metaforu na temu starenja?
Kakvo voće kupujete na pijaci kao najbolje ? Koje je voće najslađe? Od kog voća pravite sokove i džemove? Od zrelog! Pa što onda ljudi u zrelim godinama misle da su manje „slatki“ od onih koji su još u „zelenim“ godinama, puni vitamina ali ne i šećera? Starenje je proces sazrevanja.
Prva violina
Rekli ste: „Dirigent ne svira ni jedan instrument ali bez dirigenta nema dobre simfonijske partiture“. Kako birate prve violine u svom Dr VAIS orkestru?
S obzirom da sam ja Dr VAIS, moji najbliži saradnici kao stožeri firme, moraju da budu sličnog senzibiliteta i mentalne konfiguracije u pogledu ljudskih kvaliteta. To ne znači da tražimo moje klonove, naprotiv. Izuzetno poštujem različitost i mislim da je ona nosilac progresa. Lider mora da pepozna potencijal svojih saradnika, njihove najjače karike i dodeli im „instrumente“ za koji oni imaju talenta. Moja „prva violina“ u poslovanju, Tijana Veselinović, počela je kao fizioterapeut, a danas, posle 22 godine radnog staža, došla je do pozicije finansijskog direktora firme Dr VAIS. Za tu funkciju potreban je osećaj pripadnosti firme i domaćinski odnos prema novcu, a ja ne poznajem nikog ko bi to bolje radio od nje. Na toj poziciji ostaće i kada u tim uđe moj sin, koji je karijeru već započeo – kao administrativni radnik.
Koliko je trebalo da sazrite da biste rekli: „Ja sam ono što jesam a ne ono što ljudi očekuju da budem“?
Razvod braka je bio značajna prekretnica u mom životu. Iskreno sagledavanje nepremostivih različitosti među nama i odluka da budemo to što jesmo, a ne ono što drugi žele, za mene je bio početak plovidbe kroz nepoznata mora i okeane, gde nije bilo nikog kome bih mogla da poverim kormilo. Za sve ove godine, uspela sam da ostanem svoja, da se bez srama „protegnem koliki mi je guber“, da budem jedna savršeno nesavršena i normalna žena u nenormalnim vremenima.
Gospodin Facebook
Da li je sreća poklon ili se sreća gradi?
Nema sreće koja ne zna šta će sa sobom, pa se poklanja prvom ko naiđe. Sreća je projekcija naše percepcije događaja i stvari oko nas. Optimista u svemu traži sreću, pesimista u svemu pronalazi tugu.
Iako ste religiozni, vaša molitva nije onakva kakva se čuje u crkvi. Kako ona glasi?
Jednostavno, nisam osoba koja moli i čeka da joj drugi pomogne, pa makar to bio i sam Bog. Čak i kad sam doživela plućnu emboliju u avionu i na aerodromu u Istanbulu, nisam ležala i molila Boga da me spasi, već sam uložila poslednje napore da stanem na noge i pokazala da se za život borim do poslednjeg daha. A tu gde stanem, neka me Svevišnji pogura, ako misli da zaslužujem. I tako i bi. A kad uđem u crkvu, molim se samo za zdravlje i da nam Bog da pamet da uživamo u stvarima koje imamo i ne žalimo za onima koje nemamo.
Koje mesto ste dodelili Gospodinu Facebooku u vašem zivotu ?
Dugo sam maštala o transmiteru koji može da me u sekundi prebaci na željene lokacije, do dragih ljudi širom sveta. A onda je došao Google, kao moj verni prijatelj koji ima odgovor na svako pitanje i Facebook kao najbrža konekcija s familijom, prijateljima, pacijentima… Objavim album i nema potrebe da pišem duga pisma gde sam i kako sam.
Verujete li u ljubav?
Ljubav je osnova mog života i nesebično je delim drugim ljudima. To ne znači da uvek očekujem da mi ona u istoj meri bude uzvraćena, jer to onda nije ljubav već matematika. A ja sam maratonac i svoja „ljubavna bića“ sadim i negujem čitavog života, spemna na različite faze u njihovom sazrevanju. Partneri, nažalost, posle faze strasti proglašavaju fazu nestanka ljubavi, samo zato što su se promenila neka njihova interesovanja. Umesto da težište ljubavi prebace na druga polja, oni se odriču najlepše faze koja nas čeka – ljubavi u zrelim godinama. Ljubav ne treba tražiti kao što je Diogen svećom tražio Čoveka, niti od nje bilo šta očekivati. Ako nemate očekivanja – nemate ni razočarenja. Ako nema razočarenja, jer svi mi imamo svoje poimanje ljubavi, vaše srce ostaje otvoreno za novu ljubav. A ako se još uvek nije pojavila, znači da nije sazrela, jer se dobro vino pravi samo od kvalitetnog i zrelog grožđa.
