Damina igra, ljubavna priča Milana Nikolića Izana

Ne, zaista ne razumem ljude koji žele da saznaju sve o ženi koja se rečima ne može opisati. Zar očekuju da će na njenoj fotografiji, ili pak, kada ona prošeta senku svoje siluete pokraj njih, videti svu onu raskoš božanskog stvaranja što svom umu nikada nisu znali da priušte?
Kako im objasniti slobodu koju je stekla kroz patnju, bol, razumevanje i praštanje, kada se sami u takvoj borbi nikada nisu borili? Ti robovi u rudniku prolaznosti, ponižavaju svoje biće služeći druge, dok ogovaraju onu koja im snagom volje pokazuje da požuda ne gori lepšim plamenom od plamena strasti.

Demonski strah

Ne, nije mi jasno zašto me ljudi pitaju o njoj. Zar veruju da će me razumeti kada im kažem da nije ništa posebno? Kako da im objasnim njenu najbolju vrlinu ili njenu najveću manu? Ona voli muškarca kome je potreba. Voli da joj on daje svu svoju pažnju.
Da, ona nije ništa posebno. Ona je dama za koju svi muški snovi nemaju nijednu manu. Ona u sebi nosi i strah svih demona. Zna iskreno da voli, a njih to strašno boli.

Komad istine

U dubinama, u okeanu njenih osećanja, tamo iza sjaja očiju, plivaju njene mnogobrojne vrline. Da, njen osmeh greje, a dodir stvara vrelinu. Unutrašnjim suncem zrači vedrinu, rečima miluje, strpljenjem grli, hodom razgaljuje maštu, a kada je tužna, zabrine sve. Čak i one koji veruju da je život igra u kojoj se dobrotom leče karmičke rane. Njena potištenost ih trgne, uplaše se i oni hrabri, koji veruju da je sudbina otgrnuti komad istine.

Njen miris

Muškarci bez muškosti drhte u njenoj blizini. Veruju u svoju poganu smelost da će uspeti nekako da dotaknu njene obline. Jadnici, žao mi ih je, kada vidim kako ih otrese sa sebe kao vetrom nanešene čestice prašine. Nisu naučili lekciju da muškarac može privući samo onu ženu na koju on sam miriše. Dok se ne izgradi čvrstina i stav, od dame se ne traži nežnost, poverenje, ispovest i reči za noćne nesanice. Ona je rođena za onog hrabrog, koji u njenim rečima oseća sve njene mirise. Zna kako da ih udahne i proguta. Umetnost je dozvoliti sebi, da se na nju miriše.

Pitka i nejasna

Žene, kojima je lepota jedina potvrda da veruju kako im je Bog staklastim izgledom podario sve vrline su površne i one nikada neće saznati kakav je osećaj nositi sunce u sebi. Zagrebeš ih, a one iskuljaju. Razliju se i oteku. Pogrešnim koracima pokupe svu prljavštinu za sobom kao blatnjave reke kada se izliju preko livada, ravnica i oranica. Zato nikada neće postati kao ona, jer nikada nisu naučile korake sa kojima se pleše damina igra. Za njih je ona kao priča u bajci Malog princa. Brzoprotočna, pitka i nejasna.

Vitez i dama

Ne, zaista ne razumem one koji žele da je rečima naslikam, a ne mogu osećanjima da je shvate. Ona otvara svoju dušu i krila samo onome koji joj daje svu svoju pažnju. Znate, od svih muškaraca, jedino vitez jeste za damu. On je oslobodilac, pruža nežnost, iz njega zrači sigurnost. On uliva poverenje da se u njegovoj čvrstini nalazi i snaga.
Za osećaj slobode potrebna je pažnja koja se ne uskraćuje, već ona koja se poklanja, a u tom poklonu se skrivaju koraci plesa damine igre. Za naklonost dame, nema potrebe da se od njenog vremena krade, već da mu se podari svetlost unutrašnjeg sunca. Tek onda se može videti kako damina igra iz nje izvlači vreo dah ljubavi, vere i nade.
Nastaviću hrabro. Znam njenu manu, ali je nigde na njoj ne vidim.
Udisaću je punim dahom svoje viteške snage.