Čedomir Mrkajić, vajar čiji opus ostavlja čoveka bez daha: Zadrhtim kad se okrenem unazad

Čedomir Mrkajić: „Za mene je rozetna kao gotova skulptura. Ona može samostalno da živi u prostoru, u sklopu enterijera i eksterijera“

„Akcija i rad su deo mog života i bitisanja“, kaže Čedomir Mrkajić, vajar u vodama sakralne i primenjene umetnosti. „Kada sam pravio mapu mojih radova, zapitao sam se šta je to u meni i od kakvog sam materijala satkan. To su kilometri i kilometri površina…“

Čedomir Mrkajić je rođeni Nikšićanin, sa mestom boravka u Tesliću, koji je isklesao brojne ikonostase, stubove i rozetne za crkve u Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Srbiji. On može da korača šetalištima i trgovima koje je popločao i ukrasio fontanama, česmama i dekorativnim elementima u Baru, Herceg Novom, Podgorici, Budvi…, da obiđe oko 40 stambenih zgrada i 70 vila na čijem je enterijeru i eksterijeru ugradio svaki kamen i uklesao svaku kamenu šaru. I pored svega toga, on može da se pohvali sa 250 skulptura i nekoliko samostalnih izložbi crteža. Sve to izgleda neverovatno, ali vajarstvo to i traži – ljude-divove koji razgovaraju sa kamenom, tišinom i vetrom… Posebne duše koje vajarskim dletom ispisuju svoju veru i svoju istinu.

Kolika je kamena površina koju upravo oblikujete u Sabornom hramu u Zvorniku?

Na Sabornom hramu u Zvorniku tek sam u procesu stvaralašva i rada, i tu se uvek nešto dodaje ili menja. Na samoj Časnoj trpezi ima oko osam kvadratnih metara reljefa. Radim i na drugim hramovima Zvorničko-Tuzlanske episkopije: ikonostase i druge crkvene elemente. To je jedan vid primenjene umetnosti, protkan hrišćanskom mitologijom i simbolima.

Poludragi kamen

Znate li koliko ste pravoslavnih hramova do sada klesali? Navedite nam gradove u kojima se oni nalaze. Da li biste neki od tih hramova izdvojili i zašto?

Moji počeci su na crkvi Svetog Đorđa u Valjevu, a ono što bih posebno izdvojio je hram Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, gde sam uradio ikonostas u kripti, šest velikih stubova na terasi ulaznog trema, likove na vitlajemskom luku, kao i našeg gospoda Isusa Hrista, presvetu Bogorodicu i svetog Jovana. Imao sam osećaj da se Crna Gora kreće nekim drugim uticajnim sferama i da ćirilica gubi svoj primat i predložio sam svešteniku Draganu Mitroviću, uz blagoslov mitropolita Amfilohija, da se sa donje strane luka, kao reljefni ornament, urade slova ćirilice. Tim reljefom luk je dobio posebnu lepotu, a slova ćirilice su ostala večno zabeležena na samom ulazu u hram. Najznačajniji moj poduhvat je inicijativa za nabavku poludragog kamena -oniksa iz Sijarinske Banje. Pokrenuo sam taj proces a inženjer Momčilo Stanojević, uz blagoslov mitropolita i vladike Irineja – našeg sadašnjeg patrijarha, svojom upornošću je to i realizovao. Doterano je oko 500 tona poludragog kamena i to čini raskoš i lepotu hrama. Pored Hrama Hristovog vaskrsenja u Crnoj Gori, uradio sam oko desetak ikonostasa u drugim hramovima a naročito sam ponosan na ikonostas manastira Đurđevi Stupovi u Beranama.

Na greškama se uči

Opišite nam ukratko svoj radni dan! Odakle crpite energiju za 14 sati fizičkog rada?

Najvažnije je pokrenuti sebe a ja sam tu vojnik. Nemam milosti prema sebi kada je rad u pitanju. Greške i padovi postoje. Ne uči se na dobrim rešenjima nego na greškama. Uvek postoji taj korak napred, čak i onda kada vam ne ide. I kada se naljutite na Boga, on vas razume jer ste čovek. Jedino nas rad vodi u stvaralaštvo a stvaralaštvo je lek od monotonije. Radni proces je sukob crnog i belog. Sukob onoga što radimo i što bismo želeli da radimo.

Da li se vajar nekada pobuni u vama što ste mu „zarobili“ vreme građevinskim i kamenorezačkim poslovima?

Od same umetnosti je veoma teško živeti na ovim prostorima i zato gradim svoj opstanak u nečemu bliskom kao što je rad na enterijeru i eksterijeru i obradi kamena. Vajar je u meni taj buntovnik koji je gladan oblika u prostoru i života tog oblika. Pored konkretnog vajarstva, kako ga ja nazivam, radim i primenjeno vajarstvo. Sarađivao sam sa profesorom arhitektom Branom Jovinom i realizovali smo nekoliko projekata, od kojih su zapažene fontane na trgu u Herceg Novom i Trebinju.

Vajareva molitva

Da li je tačno da ste i vikendom u zagrljaju s kamenom?

Čovek je uvek u nekom zagrljaju. Takođe, uvek postoji bolja verzija sebe… a umetnost je traganje za boljom verzijom sebe. Odrastao sam u hercegovačkom kršu, okružen kamenom, i tu je uvek postojao taj dodir, taj zagrljaj, ta ljubav, melodija zvuka čekića i gleta. To ostavlja neizbrisive tragove jer sve se beleži u galaksiji našeg mozga. To je oblik vajareve molitve i tu se rađaju oblici koje vajareva ruka oslobađa iz božije riznice… Tu je rođen i moj najnoviji ciklus rozetni.

Šta je neodoljivo u rozetnama?

Za mene je rozetna kao gotova skulptura. Ona može samostalno da živi u prostoru u sklopu enterijera i eksterijera, jer ima sve vajarske kvalitete i čaroliju oblika. Rozetna je kao dekorativni segment živela u našim srednjovekovnim hramovima i građevinskim objektima, dopunjujući samu arhitekturu. Kod mene se rozetna transformisala. Otpalo je sve suvišno i dekorativno i postala je oblik u prostoru – skulptura. Umetnost traži spoznaju, kompletnu ličnost i ume biti surova ali je veliki dar od Boga.

Molekuli umetnosti

Osim umetničkih, vi izrađujete i primenjene skulpture, šetališta, fontane…? U kojim gradovima ima najviše vaših tragova?

Iako mi je primaran taj umetnički deo, iz finansijskih i drugih razloga, uplovio sam i u vode primenjene umetnosti a to mi je i porodična tradicija. Za Apart hotel Harmoniju na Zavali ugradio sam sa grupom od pet ljudi 20.000 metara kvadratnih kamena i dekorativnih kamenih elemenata, jedno od najlepših šetališta u Baru dužine oko jedan kilometar sa mobilijarom, skulpturama i popločavanjem, takođe prvi deo šetališta u Herceg Novom, ulicu Slobode u Podgorici, Trg Promontea i toranj u Podgorici…

„Kamen je misaono i osećajno biće“, rekao je Tesla. Može li sa kamenom da se razgovara, da se razmenjuju emocije…?

Čovek pronalazi u svakom obliku materije ono što mu treba. Slažem se sa Teslom da je kamen misaono i osećajno biće. Može se razgovarati sa svim što nas okružuje i tu se rađa filozofska misao kod čoveka. Te vrednosti su glavni molekuli umetnosti i pokreću čoveka da ih otkriva.

Ponos i bol

Ima li kamen prave reči za ponos koji nosite zbog postignuća svoje ćerke Sandre, kao i bol zbog njene selidbe među anđele?

Sandra je najveći deo mene, čivija koja me je za krst vezala, moja golgota i moj ponos. Na polju umetnosti je dala veliki značaj u njenom filozofskom i estetskom sadržaju. Prva je, mislim i u svetu, ukazala na reciklažu samog umetničkog dela… i njen magistarski rad je zasnovan na tome. Već je u 26. godini bila docent u Beogradu. Dobitnica je najvećeg priznanja za grafiku na ovim prostorima – Zlatne igle za 2009. godinu. Napisala je puno toga o reciklaži same umetnosti i ostavila iza sebe veliki broj radova. Na meni je da sve to uokvirim i sačuvam od zaborava.

Napustili ste rodni Nikšić i kamenom bogatu Crnu Goru. Kako su vas dočekali u Bosni i Srbiji?

Nikšić sam napustio posle završene Više pedagoške akademije. Fakultet likovne umetnosti sam završio u Rijeci. Posle rata u Bosni, završio sam postdiplomske studije u Ukrajini: prostorno i plastično oblikovanje – reljef. Crna Gora je srpska Sparta i takva je, surova. Moji su sa same granice Hercegovine i Crne Gore, tako da i ne znam gde pripadam. Srbija i Republika Srpska su moje domovine, kao i Crna Gora.

San je java

U Tesliću ste nedavno imali izložbu svojih crteža. U kojim trenucima i zbog kojih tema hvatate olovku ili slikarsku četkicu umesto vajarskog dleta?

To su trenuci odmora. I tada volim da crtam i slikam. Teslić je moj grad u kome sam proveo 17 godina svog života i jako je lep, kao što su Trebinje i Bar. Tako su i nastale mape crteža „Jedan grad, jedna priča“.

Studirali ste umetnost i arhitekturu u Rijeci. Školsko znanje potkrepili ste bogatom praksom. Imate li danas svoju definiciju umetnosti?

Umetnost je traganje za čistom materijom, jer čista materija uvek traje. Umetnost je upravo razgovor dve materije… čoveka i kamena, boje, drveta, papira… To je akcija, proces koji odvodi čoveka u susret ka Bogu.

Na vašem facebook profilu stoji: „Miris boja, razgovor s kamenom, tišina i vjetar… Drugo ništa i ne znam, samo se u snove razumem.“ Koji je vaš najluđi san?

Trudim se da se ta čula u meni razvijaju kao kod Koeljevog alhemičara. Umetnik i jeste alhemičar. A san je već java, samim tim što ga sanjaš. On je imaginaran kao i stvarnost koja je prošla i postala deo prošlosti. Sve ono što je odsanjano, već je postalo deo nas i živi u nekom novom obliku.

„Nije istina da sve prolazi“, napisali ste. „Prolazi samo ono što nam nije bitno.“ Po čemu biste voleli da vas pamte? 

Da, to je to. Prolazi samo ono što nije bitno. Svi oni segmenti što čine sadržaj čoveka su bitni: biblijske vrednosti kao i osećanja koja izgrađujemo, dograđujemo, čistimo i modelujemo tokom svog života. A kraj ne postoji. Postoje samo novi počeci u nekom drugom obliku. Mislim da će me pamtiti najviše po skulpturama koje su produkt mog razgovora sa kamenom, traganja za stvarnom lepotom oblika, tragovima mog pripadanja, verovanja i traženja istine.

Fotografije: Jasmina Blagojević, privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena