Budimir Dimitrijević, grafičar i slikar okrenut minulom vremenu: „Moja su dela biseri rasuti po celom svetu“

„Oštećenjem sluha u najranijoj mladosti dobio sam mir koji je potreban umetniku da bi se lakše izolovao i bavio kreativnim stvarima“

„Bez inspiracije nema valjanog umetničkog dela“,  kaže beogradski likovni umetnik Budimir Buda Dimitrijević (snimio: Zoran Mirčetić)

Ubrajaju ga među najbolje grafičare i najoriginalnije slikare kod nas. Budimir Dimitrijević (49) ima široko obrazovanje i redak talenat da starinskim predmetima, koji su davno povučeni iz opticaja, na svojim platnima vrati život. Buda, kako ga kolege i prijatelji zovu, magistrirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, stalno je zaposlen u svojoj struci ali i dalje je celim svojim bićem – slobodni umetnik. U njegovom ateljeu, u kome gori svetlo do sitnih sati, plešu sve vreme svoj tango – stvaralačka sloboda i zanatska preciznost.

Punu slobodu Buda je poklonio i svojim delima. Nenametljiv i skroman, pustio ih je da govore umesto njega i nađu put do kolekcionara iz celog sveta. Imao je 12 samostalnih izložbi od kojih su posebno zapažene „Novi horizonti“ u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu za Noć muzeja 2013. godine i „Sveti ratnici 1914“ koju je priredio godinu dana kasnije u galerijama „Trag“ u Sremčici i „Singidunum“ u Beogradu.

Na vašim radovima vidimo neobične letelice, brodove, automobile… Da li ste kao dečak pomišljali da ćete postati konstruktor? Sećate li se planova za budućnost koje ste kovali u to vreme?
Sve te stare mašine, automobili, brodovi, avioni… prisutni su na mojim radovima kao prikaz i simbol čovekove večite težnje da putuje i osvaja nove horizonte. Konstruktor nisam mogao da postanem niti sam to želeo jer me je, umesto komplikovanih tehničkih proračuna, više zanimao likovni prikaz u poetskom smislu. U mladosti sam sklapao makete starih aviona i brodova, i farbao ih. Pored tih interesovanja kao i brojnih putovanja po svetu, imao sam jednu inspiraciju za budućnost koju sam realizovao – da se izrazim kroz svoje slike i grafike.

Budimir Dimitrijević sa sinom Viktorom i suprugom Natalijom, u svom ateljeu (na zidu je slika “Hilandarski brod”)

Najbolji muž i otac na svetu
Supruga našeg sagovornika, Natalija Mandić Dimitrijević otkrila nam je da je „zaljubljena u Budinu dečačku dušu“ i da je on najbolji muž i otac na svetu. Aludirajući na to da je njen suprug u ranom detinjstvu izgubio sluh, Natalija kaže: „Ljudi nekada mogu da se čuju ali da se ne razumeju. A nas dvoje i kad se ne čujemo, mi se razumemo“.

20.000 milja pod morem

Veoma je upečatljiv vaš opus grafika, inspirisan Žil Vernovom knjigom „20.000 milja pod morem“. Zašto vas je baš ta knjiga privukla? Imate li odgovor zašto je ekranizovana skoro 20 puta?
To je knjiga koju sam, fasciniran podvodnim svetom, voleo da čitam u detinjstvu, ne znajući da će mi ona mnogo godina kasnije poslužiti kao inspiracija za jedan deo mojih grafika. I drugi Žil Vernovi romani su me takođe privukli jer su bili na temu starih vremena, kada su hrabri vizionari i pioniri u svojim oblastima osvajali nove prostore, sa svojim neobično konstruisanim mašinama. Puno je filmova, knjiga, ilustracija i dizajnerskih predmeta u svetu urađeno na temu tog čuvenog Žil Vernovog romana. Čak i jedan umetnički pravac u svetu, pod imenom ,,steampunk“, ima svoje korene u Žil Vernovim romanima. 

Pažljivom posmatraču vaših dela neće promaći tišina podmornice, simbolika školjke, izopštenost svetionika… Da li vam umetnost pomaže da „čujete“ svet oko sebe?
Zahvaljujući umetnosti, upoznao sam mnogo divnih ljudi iz različitih struka. Bilo je tu mnogo lepog druženja, razmena sjajnih ideja, zanimljivih putovanja, likovnih kolonija, raznih projekata, izložbi, oprema knjiga… Život jeste stalno kretanje, osvajanje novih ideja i prostora ali umetnički rad je ipak pretežno pasivan i vezan za kopanje po dubinama sopstvenog uma u potrazi sa najboljom idejom i likovnim izrazom koji bi tu ideju materijalizovao. Oštećenjem sluha u najranijoj mladosti dobio sam taj mir koji je potreban umetniku da bi se lakše izolovao od spoljašnjih uticaja i na miru bavio svojim kreativnim stvarima. Otuda i prikazi morskih dubina, školjki, i podmornica predstavljaju taj svet tišine kojim sam okružen dok stvaram svoje kreacije.

Majorska uniforma i uvošteni brkovi

Na koga od svojih predaka ličite?
Rekao bih da ličim na svog dedu (po ocu) po kome sam i dobio ime. Bio je trgovac u predratnom Čačku, imao je svoju radnju a između ostalih stvari prodavao je i bicikle, koji su takođe moja inspiracija na grafikama. Dakle, krv nije voda i tradicija se prenosi u ovom ili onom obliku… Njega znam samo sa starih crno-belih fotografija jer je umro pre mog rođenja.

Za svoju zapaženu izložbu „Sveti ratnici 1914“ obukli ste se u uniformu majora srpske vojske i napravili sjajan foto-editorijal. Zašto se ne oblačite avangardno i ne negujete imidž umetnika?
Smatram da delo treba da govori umesto umetnika. Sve preko toga prelazi u estradu. Avangardno oblačenje ostavljam za otvaranje izložbi, kada treba naglasiti saglasje umetnika sa njegovim radovima. Iz tih razloga sam otvorio moju izložbu ,,Sveti ratnici 1914“ obučen u uniformu majora srpske vojske, čak sam zbog veće autentičnosti zašiljio moje brkove voskom. Smatram da sam tako vizuelno zaokružio celu izložbu i odao počast herojima naše istorije u Velikom ratu. U svakodnevnom životu takva vrsta avangardnosti u oblačenju može samo da smeta ili izaziva podsmeh jer i umetnici obavljaju uobičajene poslove: nabavke u prodavnicama, plaćanje računa u pošti, odlazak po dete u školu…

„Slikarstvo postoji samo zato što se uvijek rađaju ljudi s neodoljivom željom i nagonom da crtaju i slikaju“, rekao je Vojo Stanić. Ko je prvi primetio vaš likovni dar? Ko vas je ohrabrio da idete umetničkim stazama kroz život?
Pored mojih roditelja, moju ljubav prema crtanju je pre svih primetila Đurđina Davidov, moja učiteljica likovnog vaspitanja u Osnovnoj školi ,,Sveti Sava“. Ona mi je pružila početni podsticaj, vodeći me na razna likovna takmičenja osnovaca u slikarstvu i vajarstvu na gradskom, republičkom i državnom nivou u doba stare Jugoslavije. Sa tih takmičenja sam se redovno vraćao sa medaljama, peharima i drugim lepim nagradama, pa sam tako od malih nogu imao taj važan podsticaj da napredujem u pravcu umetnika. Kada sam mnogo godina kasnije otvarao moju prvu samostalnu izložbu u Studentskom gradu, ona je došla na otvaranje, nije me zaboravila… i ja sam joj tada bio jako zahvalan. Bila je zaista pravi iskusni pedagog koja je nesebično u tom najranijem periodu znala kako i šta bi trebalo da uradi u mom slučaju. 

Umetnost odrastanja

Iako potiče od prezimena, vaš nadimak Buda može dvojako da se shvati. Šta je osnova vaše smirenosti? Da li nešto ili neko može da vas izvede iz takta?
Kako moje ime govori, tako i ja sebe smatram smirenim čovekom bez obzira na sve stresove modernog života u urbanoj sredini. Jednostavno, pronašao sam se u onome što radim i zašto onda da ne budem smiren? Imam i jednu anegdotu u vezi mog nadimka. Jednom sam sa svojom suprugom turistički posetio daleku Kambodžu. Taksista koji nas je vozio od aerodroma do hotela upitao me je na engleskom kako se zovem. Kada sam mu rekao svoj nadimak, Buda, on je u neverici pitao da li se baš tako zovem kao njihov Bog! Pošto su oni budističke vere, a koliko znam ne daju ime Buda svojoj deci, meni je to bilo skroz simpatično da u tako dalekoj zemlji na istoku, u toj Kambodži, imam eto nadimak kome se milioni ljudi svakodnevno klanjaju i dive po mnogobrojnim hramovima. Pa, ipak, pored mog božanskog nadimka i smirujućeg imena, ponekad sam zatečen brzim odrastanjem mog malog sina. Prava mi je enigma kako deca preko noći tako brzo rastu, upijajući svet oko nas i interpretirajući ga na svoj jedinstven način. To se zove umetnost!

U vaš atelje, pored galerista i kolekcionara, svraćaju često i umetnici. O čemu razgovarate? Da li ste ikada pripadali nekoj umetničkoj grupi?
Kao i u svakoj drugoj struci, ti razgovori se tiču novih ideja i njihovih realizacija, problema sa kojima se mi umetnici susrećemo tokom rada, organizovanja izložbi, preporuka i slično. Nisam pripadao nekim izraženijim umetničkim grupama ako se ne računaju velika udruženja kao npr. ULUS, ULUPUDS, Ekslibris društvo Beograda… Danas, u vreme modernih komunikacija, umetniku je mnogo lakše da samostalno prezentira svoj rad. Doduše, i učešće u raznim grupama ima svojih prednosti jer se u grupi lakše popunjavaju izložbeni prostori. Tako sam i ja imao zajedničkih izložbi sa drugim umetnicima, a najviše sa koleginicom sa fakulteta, sjajnom keramičarkom Nadeždom Đukanović Pantelić.

Grafika za izložbu „Sveti ratnici 1914“ koju je Buda Dimitrijević priredio 2014. u Beogradu

Hilandar je svojevrsni vremeplov

Omiljeni ste među prijateljima i kolegama, ali retko otvarate vrata svog ateljea novinarima. Imate li objašnjenje zašto ste veoma probirljivi kad su mediji u pitanju?
Za mene je mir ateljea bitan. Ne bežim od novinara ali takođe ne volim ni onu medijsku halabuku koju neki umetnici prosto obožavaju. Recimo da poštujem tu neku zlatnu sredinu u svemu što radim. Pre tri godine sam preselio stari atelje u novi, lepši prostor koji mi mnogo više odgovara. Još ga nisam u potpunosti sredio onako kako sam zamislio ali nekako smatram da ima vremena i za to tj. da ne moram da žurim tamo gde nema prostora za žurbu. Sve u svoje vreme…

Čini se da more koje zapljuskuje Atos, ne prestaje da se talasa u vašim mislima. Šta ste prvo pomislili kada ste ugledali Hilandar 1997. godine, zašto vas je on trajno nadahnuo?
Prva pomisao mi je bila da sam slučajno vremeplovom zalutao u srednji vek. Hilandar je u to vreme izgledao kao da je stao u jednoj tački u vremenu… Potpuno je bio van uticaja tekovina moderne tehnološke civilizacije, blago ušuškan na mirnoj čistini, okruženoj šumovitim brdima. Bilo mi je tada neobično da nema svetla noću, kompjutera, interneta, modernih sprava za rad… Dan je tamo usporeno proticao. Nigde žurbe, nervoze. Baš kao u vreme Svetog Save. Tada sam bio zaista inspirisan njegovim izgledom pa se iz te inspiracije rodila ideja za „Hilandarski brod“, moju verziju Nojeve barke. Ta grafika je dobila nagradu na izložbi ekslibrisa davne ’98 godine, povodom 800-godišnjice Hilandara. Na Hilandar sam još jednom otišao ali kao učesnik likovne kolonije ,,Približavanje Atosu“. Tada je Hilandar već bio osvetljen preko noći i modernizovan, da bi kao takav dočekao proslavu jubileja postojanja i veliki broj posetilaca. 

Budimir Dimitrijević je uzor mnogim grafičarima, koji se dive njegovoj temeljitosti i zanatskom umeću

Proročke reči Nikole Kusovca

Nema kontinenta gde nema vaših slika i grafika. Da li se lako rastajete od svojih radova? Postoji li neki vaš rad koji biste danas otkupili od kolekcionara?
Ponekad u šali kažem da mojih radova jedino nema na severnom i južnom polu. Od grafika se i nekako lako rastajem, pošto su u pitanju tiraži odštampani sa metalne ploče. Zahvaljujući tome uvek imam dovoljno grafika za sve opcije: izložbe, prodaju, poklone… Što se uljanih slika tiče, i one brzo nađu novi dom ali od njih se već teže rastajem, pošto ulažem dosta vremena u njihov nastanak. Vezujem se za njih emotivno jer su sve to biseri jedne iste ogrlice, rasuti po svetu. Naravno kad bih bio u mogućnosti, otkupio bih skoro sve moje slike od kolekcionara ali onda bih morao da nađem mnogo veći prostor od ovog u kome živim da bih sve to okačio na zidove. Slika živi svoj život kada je okačena na zid a ne sklonjena u neki magacin. 

Nikola Kusovac je 1995. godine predvideo da ćete ostvariti zapažen uspeh u likovnom svetu. Da li ste kao mlad grafičar osetili odgovornost pred njegovim rečima? Kako danas gledate na istu stvar?
Bila mi je ogromna čast kada je g. Kusovac otvorio moju drugu samostalnu izložbu na kojoj sam tada, u nekadašnjoj Galeriji grafičkog kolektiva, izložio prvi put široj javnosti moje crteže i grafike. Posle toliko godina sam mu i dalje zahvalan na tome što je predvideo da, iako sam tada bio mlad umetnik, ipak imam mogućnosti za zapažen uspeh u likovnom svetu u bliskoj budućnosti. To je bila njegova procena kao stručnog poznavaoca likovne scene a za mene još jedan podsticaj da istrajem.

Lepota žene čini sliku savršenom

Stiče se utisak da je ženski lik na vašim slikama, uvek isti. Iako podseća na vašu suprugu, Natalija Mandić Dimitrijević nam je odgovorila skromno da ne zna ko je ona. Da li je porodica stub umetnosti? Da li bi Van Gog odsekao sebi uvo da je imao svoju Nataliju?
Lepota spašava svet pa tako i svaki umetnik slika ono što po njegovom ubeđenju čini tu lepotu. Po tom obrascu su nastala mnoga remek dela svetske istorije umetnosti. Pošto Van Gog nije imao svoju Nataliju, on je slikao to što je video i u tome nalazio lepotu. Supruzi sam zato jako zahvalan što ne moram da se posebno trudim kada radim njen portret, već je dovoljno da je samo naslikam pa onda njena lepota sliku čini savršenom! Ona mi je zaista velika inspiracija i podrška u svemu što radim. Da je kojim slučajem Van Gog imao svoju Nataliju, ko zna da li bismo se danas po muzejima divili njegovim slikama? Možda bi se on bavio nekim potpuno drugim stvarima a možda bi, umesto silnih autoportreta, radio samo njen lik! Jedno je sigurno, bez inspiracije (u bilo kom obliku) nema ni valjanog umetničkog dela. 

Vaš sin Viktor, koji će uskoro napuniti 10 godina, voli da slika i pleše. U kojem ga od ta dva interesovanja zdušnije podržavate? Kako biste opisali sebe kao oca?
Sina Viktora ne forsiram ni u čemu. Šta god da prevagne kod njega, neka se iz kvantiteta rodi kvalitet, bilo da je u pitanju slikanje, ples, muzika, sport ili nauka. Ni mene niko nije forsirao jer sam birao sam šta želim u životu. Ne znam kako bih tačno opisao sebe kao oca? Trudim se da se prilagodim svakoj okolnosti, da mu ukažem na pozitivne i loše stvari bilo kog izbora. Nisam previše strog ali umem da budem i strog kada zatreba. Volim te naše zajedničke rekreativne aktivnosti, bilo da je to šetnja, vožnja biciklom kroz grad ili prirodu, fudbal ili crtanje u ateljeu.

“Ključ za rešenje svih problema”, sveže ulje na platnu Budimira Dimitrijevića

Nova samostalna izložba na 50. rođendan

Zašto se umetnik veže za određenu galeriju?
Nisam strogo vezan za neku galeriju, već lepo sarađujem sa više galerija u Srbiji i inostranstvu. One su važan faktor u radu umetnika jer tamo se prezentuju umetnički radovi, prave izložbe a uvek se mogu videti i upoređivati radovi raznih umetnika i pratiti šta je novo i aktuelno u svetu umetnosti.

Pripremate novu samostalnu izložbu slika i grafika. Po čemu će ona biti posebna?
Spremam nove slike za moju samostalnu izložbu, koja će biti otvorena iduće godine na moj 50. rođendan. To je prilika da tom izložbom obeležim i 25 godina umetničkog rada. Kroz te slike ću napraviti presek mog dosadašnjeg stvaralaštva a nadam se da će mi ta izložba postaviti i nove ciljeve za budućnost…

Fotografije: Zoran Mirčetić, privatna arhiva

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena