Branko Belić, istaknuti srpski fotograf: Tajne iza portreta

Branko Belić je autor monografije „Lica“, kojom je obeležio jedno vreme i sačuvao mnoga lica od zaborava

„Na prvom semaforu kod crkve desno i samo pravo“, upućuju nas Obrenovčani kako da stignemo do Zabrežja, gde od svog rođenja do danas živi Branko Belić, naš najveći majstor umetničkog portreta. Mnogi ga nazivaju naslednikom Anastasa Jovanovića, koji je „naslikao svetlom“ Vuka Karadžića, Njegoša, Branka Radičevića… Branko je svojim crno-belim aparatom ovekovečio više od 400 velikana svoga doba. Tu su: Duško Radović, Pavle Vujisić, Danilo Bata Stojković, Branko Ćopić, Desanka Maksimović, Sonja Savić, Aleksandar Vučo, Deroko, Milorad Pavić, Vlada Bulatović Vib, Čkalja, Dušan Makavejev, Dejan Medaković, Momo Kapor, patrijarh Pavle, Mira Trailović, Rahela Ferari, Miša Janketić, Behim Fehmiu, Dragan Nikolić, Voja Brajović, Ružica Sokić, Mića Popović, Stefan Milenković, Dado Topić, Vlada Divljan, Rej Čarls, BB King, Roberta Flek, Majls Dejvis… Tu je čak i jedan nude photo. Na njoj je slikar Cile Marinković.
„Živeo sam u pravo vreme, radio u pravo vreme i u pravim novinama“, kaže Branko koji je bio dugogodišnji foto-reporter NIN-a. Većinu istaknutih ljudi koje je smestio u svoju monografiju „Lica“, Branko je slikao u pratnji novinara. Bio je mudar da vreba paralelno dva kadra: jedan za redakciju, drugi za svoju dušu.

Suština karaktera

I tako se desilo da su svi ti džinove kulture, nauke i politike, koji su hodali kroz Beograd u neko drugo, srećnije vreme, zastali u jednom deliću sekunde ispred Brankovog objektiva, i baš sa tim izrazom lica koje je on ocenio kao pravo, ostali da žive u njegovoj monografiji „Lica“. Da su velikani teški, posebno kad su svi skupa, i oni koji su se voleli i oni koji nisu, pokazuje gabaritnost Brankove monografije. Kada se spusti na vagu, strelica će otskočiti blizu četiri kilograma.

Branko sa slikom „Beograd“ Milorada Bate Mihailovića

Na njegovim portretima lica nemaju maske. Lepo se vide romantici, cinici ali i večita deca kao Goran Paskaljević, Karl Malden, Bogdan Bogdanović, Libero Markoni, Vlasta Velisavljević ili Timoti Džon Bajford. Kod Branka su dečiji pesnici mrtvi ozbiljni a političari nasmejani, neki od uha do uha: Tadić, Đinđić, Tito, Indira Gandi…
„Jedino tako portret može da uspe, ako uhvatiš suštinu karaktera“, kaže strpljivi i na rečima štedljivi Belić. „Sve ostalo je laž i izveštačenost.“ A kako čovek da zna u kojoj milisekundi da škljocne? „To osetiš“, odgovara Branko. „Stevan Stanić je bio sjajan novinar NIN-a. Kada on postavi neko pitanje, pojavi se trenutak kad govornik u maksimalnoj koncentraciji, zaboravi na masku. To ako uhvatiš i ’skockaš’ svetlo i kadar, ne možeš da promašiš.“
Zvuči prosto ali samo za onog ko nije probao da napravi portret koji oslikava nečiji karakter. Baš tu je neponovljivi talenat Branka Belića, on nije promašio ni jednom. Sa svakog zadatka doneo je remek delo. Zbog nekih portreta je putovao van zemlje, do Stokholma, Skoplja, Moskve, Londona ili Pariza, ali većina njih nastala je u Beogradu.

Bez poze i blica

Pričaju da je po dva-tri sata, koliko bi trajao intervju, Belić „vrebao“ govornika kroz objektiv kamere. Govornik bi zaboravio na njega ili bi se opustio, osetivši da ga kroz kameru gleda toplo, ljudsko oko koje ga razume. Proslavljeni fotograf, koji je svoja dela prikazao mnogo puta na samostalnim i kolektivnim izložbama fotografije, čekao je lice bez maske, čoveka samog sa svojom istinom. Čekao i dočekao. Taj mali „klik“ u pravom trenutku, Brankova je veština i magija.
Znalci pisane reči nazvali su ga „svetlopiscem“ koji iz mraka oslobađa svetlosno biće, kao što vajar iz kamena oslobađa skulpturu. Branko je retko kad režirao scenu i nikad nije tražio da mu „objekat“ pozira, jedino što bi ga nekad zamolio jeste da se pomeri prema svetlu. Svi Brankovi portreti u monografiji „Lica“ urađeni su bez blica.
Branka smo pitali za najdraže žensko lice u knjizi i on nam je odgovorio: „To je Ljubica Cuca Sokić. U monografiji su njeni portreti iz 1982. i 2008. godine, što je njen poslednji snimak. Najviše sam je voleo od slikara“.

Branko Belić o fotografiji Duška Radovića: „Početkom osamdesetih imao sam veliku izložbu u galeriji Foto saveza Jugoslavije pod nazivom Porteti savremenika, gde je Duško video izložena dva svoja portreta i zamolio me da mu uradim po jedan primerak. Naravno da sam to učinio sa posebnim zadovoljstvom. Tada sam napravio treću fotografiju, na kojoj on posmatra svoja dva portreta“

Svetlosni alhemičar

Monografija „Lica“, na kojoj je Belić radio šest godina, da bi je potom grafički opremio Slobodan Dane Mašić, kapitalno je delo „Službenog glasnika“, izašlo ispod štamparske prese 2011. godine. U međuvremenu zbio se potop u Obrenovcu, s kojim je otplovio najveći deo opusa Branka Belića.
„I mnoga od divnih, dragih i dragocenih lica otplovila su barkom na drugu stranu“, napisala je o Brankovoj monografiji Sanja Domazet, „ali ne prestaju da nam se obraćaju sa ovih fotografija“. Ona je primetila i da je Belić alhemičar jer „njegove crno-bele fotografije uvek imaju živo srce boje purpura“.
Brankova monografija „čita se“ polako zato što je svako lice priča za sebe. Neka od njih, kao Matija Bećković, Mirko Lovrić, Jovan Ćirilov, Momo Kapor… progovorila su u knjizi o svom viđenju fotografije i Branku kao umetniku, a njihove reči, prevedene još na francuski i engleski, neponovljivo su i važno svedočanstvo jednog vremena.
„Uz različite pauze, i lagano, čitao sam vanredne tekstove i razgledao, zaista vam kažem – velika umetnička dela. Prosto nisam primetio da dan izmiče, jer mi je monografija odvukla svu pažnju i nisam mogao od nje da se odvojim“, zabeležio je Dušan Milovanović, znalac srpske umetničke fotografije, koji je jedan od onih koji su je negovali u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu.

U istom dvorištu Branko je kao dečak pomagao ocu Svetoliku u kovačkoj radionici

Brankova bašta

Branko nas je čekao ispred svoje kuće u Zabrežju, u društvu svog psa rase pulin, kome je dao ime Putin. Prvo nam je pokazao svoj voćnjak, svoje kalem drvo sa 12 sorti jabuke i dvorište koje odiše domaćinskim staranjem i brigom. Potom smo ušli u Brankov dom, na čijem se tremu sunčaju polovne knjige koje je Branko kupio da čita jer mu je velika biblioteka otišla zauvek u poplavi.
Očekujući da su na zidovima njegove umetničke fotografije, iznenadilo nas je da je tu samo jedna – portret njegove majke. Oko te fotografije se guraju umetničke slike, koje je Branko dobio na poklon od svojih prijatelja – slikara, kao i mnoštvo ikona Svetog Luke.
Jedna neobična slika zove se „Brankova bašta“. Datira iz juna 2008. kada ju je makedonski slikar, akademik Gligor Čemerski uradio u Zabrežju, bez boja, pomoću bilja i trava iz Brankovog vrta. Tu je i slika Milorada Bate Mihailovića „Beograd“, na kojoj je slavni slikar napisao Branku posvetu svojom rukom.
Kolekcija Brankovih uljanih slika preživela je katastrofu 16. maja 2014. godine, kada je Obrenovac postao „srpska Atlantida“. Branku je, kao i svima, voda ušla bez kucanja u kuću i komšija ga je posle sat-dva morao da evakuiše čamcem. Prijatelji su mu odmah priskočili u pomoć, za odeću, smeštaj, auto, kasnije i za renoviranje kuće.

Branko Belić: „Živeo sam u pravo vreme, radio u pravo vreme i u pravim novinama“

Nerv za prijateljstvo

Brankov život je priča o dugogodišnjim prijateljstvima, koje poslednjih godina kruniše radom na monografijama svojih drugara. Izuzetno je simpatičan njegov fotozapis o Matiji Bećkoviću, koji je nazvao „Kaža o Matiji“. Monografija vajara Ratka Vulanovića ugledala je pre par godina svetlo dana a za njom će, nadajmo se, i one koje je Branko pripremio ili tek priprema, kao što su monografija Petra Omčikusa i Milorada Bate Mihailovića. Na Brankovoj radnoj stolici nalazi se „specijalni izum“ – dve daske za maratonsko sedenje i rad kraj kompjutera.
Brankov život je pun anegdota jer se on družio sa izuzetnim osobama, neobičnog duha, poput slikara Aleksandra Jeremića Cibeta. Bogat je i njegov „zabrežni život“, kako prijatelji zovu okupljanja u njegovom dvorištu, vožnje brodom po Savi i vučenje mreže iz nje. Brod je, doduše, sad nasukan u dvorištu a Brankovo Zabrežje često prekriva duga tišina. Fotografije svedoče da nije uvek bilo tako i da su tu provodili nezaboravne sate: Puriša Đorđević, Dragoslav Mihajlović, Matija Bećković, Ratko Vulanović, Petar Omčikus, Milorad Bata Mihailović, Mihajlo Mikica Mitrović, Dragivoje Srećković…
O svakom prijateljstvu Branko bi mogao da napiše knjigu. Sa Petrom Omčikusom, na primer, Branko se sprijateljio na Korčuli, kada ga je slikar odveo gladnog i žednog u svoju kuću u usamljenoj uvali i poslužio parčetom buđavog hleba i limuna. Otišao je po par prstaca koje je otkinuo nožem sa jedne stene u mora. „Treba da ima negde vina“, bio je uporan. Onda se pojavio sa jednim bokalom, skinuo buđ prstom i rekao: „Može, odlično vino“. Bilo je to sedamdeset i neke. Od onda su nerazdvojni.
„Ljudi koji stvaraju nešto ozbiljno, osete se među sobom, prepoznaju…“, kaže Branko.
Bilo je vreme da se ruča. Osim mirisa sveže „Politike“, kućom se sada širio miris domaće kokošje supe, sira, integralnog hleba i pečene bundeve. Domaćin je izneo još đakonija, poput orahovače i domaćeg mešanog džema od šljive i kajsije, a nudio je i druge. Sve je podsećalo na vreme kad je život bio čedan i zanosan, a ljudi okrenuti pravim vrednostima: radu i prijateljstvu.

Branko Belić je rođen 01.01.1948. u Zabrežju. Dobitnik je nagrade za životno dela UNS-a i Nacionalnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi. Zvanično se fotografijom bavi od 1967. godine. Tri godine kasnije postao je član „Politike Ekspres“ a od 1972. do 2011. bio je u NIN-u kao foto-reporter a potom urednik fotografije.
Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

1 Comment
  1. Branko Belic je istaknuti jugoslovenski i srpski fotograf jer je i NIN bio to. Covek siroke duse, vrlo pronicljiv i pre svega profesionalac. Kao takav imao je i ima prijatelje ne samo u njegovoj okolini vec i sirom Jugoslavije koji su ga postovali i ga postuju. Jedan od njih sam i ja.
    Vasko Kostojcinoski

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena