Branka Aleksandrić, tkalja sa Zlatibora: Zaljubljena u razboj i raznobojne niti

Neko kroji svoju sudbinu a Branka Aleksandrić je tka. Zaljubljena do ušiju u razboj i raznobojne niti, Branka je već šestu godinu vlasnica tkačke radionice „Nićanica“. Njen radni i meditativni prostor (budući da je tkanje „mentalna joga“), smešten je u prostranom tavanu njene porodične kuće na Zlatiboru, u naselju Potoci. Prodajno mesto je na glavnom trgu u pešačkoj zoni Zlatibora.

Na Brankinom tavanu nije kao u bajci o Trnovoj Ružici. Njen razboj je moderan, a prostor gde tka prepun živahnih boja i kreativne energije. Ona je u svojoj radionici sve i svja: i radnica, i umetnica, i preduzetnica i večita devojčica. Kaže nam da nikada ne napravi dva ista odevna predmeta, kao i da svaki komad koji je tkala, ona prepozna na onome ko ga nosi. Tako je na jednom gostovanju u emisiji „Prelo“ na Happy TV, kod Nade Blam prepoznala svoj žuti šal…

Dostojanstveni bankrot

Posle građanskog rata na prostorima bivše Jugoslavije, Branka Aleksandrić se preselila iz rodnog Višegrada na Zlatibor. Bilo je to 1995. godine. Sa sobom je donela štrikaće igle i svoje živo interesovanje za stare zanate, ponajviše za tkanje. O tome kaže:

„Mojoj sestri od strica i meni, baba nikad nije dala da se igramo s braćom, potencirala je da nas nauči da pletemo, predemo, tkamo… Zahvaljujući njenoj upornosti, ja sam savladala te stare, ženske zanate. I danas volim da pletem, to me je hlebom hranilo za vreme i posle rata. Ni sama ne znam koliko sam prsluka i džempera isplela. Ratne godine su bile strašne. Imala sam tragedija. Izgubila sam ljubav, brata, ujaka. Nisam mogla da živim sa svim tim u Višegradu, morala sam da odem. Spakovala sam sve u jedan špaiz, navukla zavesu i krenula ispočetka. Na Zlatibor sam došla sa jednom torbom i štrikaćim iglama. Stacionirala sam se na pijaci, na  jednoj stoličici, sa svojom vunicom… Štrikala sam predano po ceo dan i prodavala ištrikano. Posao je ubrzo krenuo.“

Praktičnog duha, veliki borac, Branka u novoj sredini nije očajavala.

„Upoznala sam ljude u kući gde sam stanovala, imala sam tada 31-32 godine. Oni su mi pomogli da pronađem još jedan paralelan posao, pa još jedan. To je bilo sredinom devedesetih. Živela sam kao grofica. Platim sebi stan, struju, vodu, obezbedim hranu, brat mi dotera auto sa bosanskim tablama. Čak sam se bila upustila prvi put u preduzetničke vode. Dostojanstveno sam bankrotirala 1998. sa butikom za decu. Samo da su žive glave, pa šta ćemo? Idemo dalje“, priča ova simpatična žena sa stilom.

Branka Aleksandrić pokazuje nićanicu, jedan od elemenata tkačke potke, po kome je svojoj tkačkoj radionici dala ime

San o sreći

Devedesete su za Branku bile veoma turbulentne. U međuvremenu je, preko drugarice, upoznala sadašnjeg muža. Kroz smeh priča:

„On je bio uporan i malo mlađi od mene. A meni je, posle pogibije bliskih ljudi, trebalo nekoliko godina da se osvestim. U nekom trenutku primetim da se i kod mene bude emocije… Uskoro smo se venčali. Moj suprug se zove Ratko. Dobili smo ćerku Saru, koja je ove godine upisala fakultet.“

Posle udaje Branka je radila u turističkoj agenciji na autobuskoj stanici na Zlatiboru, sanjajući da se i sama opet otisne u preduzetničke vode.

„Posle 7-8 godina, kad sam se finansijski stabilizovala, vratila mi se želja da uzmem razboj za moju dušu. Maštala sam o tome šta ću  prvo da istkam. To je bio moj san, da imam svoj dom, svoj kutak i razboj. Uopšte nisam znala da u Srbiji ima tkačkih radionica, mislila sam da ih ima samo u Bosni.”

„Čovek bi trebalo da prati svoju intuiciju i detaljima da dočara sopstveni stil“, kaže Branka Aleksandrić, tkalja sa Zlatibora

Drugarska pomoć

Kako to obično biva, priskočile su joj u pomoć drugarice, jer „iza svake uspešne žene stoji žena“. O tome Branka priča:

„Jedna drugarica mi je u Sarajevu našla razboj, druga je otišla i korak dalje. Slučajno se obrela u Čika Ljubinoj ulici u Beogradu na izložbi starih zanata, gde je pronašla jedan bračni par iz okoline Novog Sada koji pravi razboje. To je bilo 2004. godine. Kada sam nazvala te ljude, rekli su mi da će učestvovati uskoro na jednom etno sajmu na Kraljevom trgu na Zlatiboru. Mojoj sreći nije bilo kraja“, priseća se Branka a u očima joj svetlucaju iskre.

„Kad su došli na Zlatibor, upoznali smo se, i ja naručim za oktobar razboj. U oktobru su proveli jedan vikend kod mene. Nas dve, Gorana i ja, celu noć smo ostale budne da mi ona pokaže osnove tkanja. Tada sam jedan malecki šal tkala sedam dana. Tkanje je spor zanat. Sada mi treba osam sati da istkam veliki šal. Ali da bih to postigla, trebalo je da posvetim ovom zanatu puno sati, puno besanih noći… Često nisam mogla da se zaustavim. Kad je ćerka Sara bila mala, znala je da mi kaže: Baciću i tebe i razboj!

Branka je preduzetnica od 2014. godine. Kaže da je veoma zahvalna Opštini Čajetina, jer joj pomaže u promociji. Zovu je na različite manifestacije i sajmove, da se predstavi širokoj publici.

Kad vide njene unikatne odevne predmete, ljudi kažu: „Vau, jeste li vi završili umetnost ili dizajn?“ A Branka Aleksandrić je završila ekonomiju

Lek za depresiju

Veliku zahvalnost Branka oseća i prema svojim drugaricama:

Kroz sve teškoće u životu, one su mi bile podrška i motivacija. Najrođenija, najdraža ljudska bića koja me razumeju u dušu. Između nas ne postoje tajne. Dovoljno je da se čujemo i ja mogu da poletim. A sve su na različitim destinacijama i s različitim životima. Kada je moja prijateljica koja živi u Užicu, pala u tešku depresiju, ja kažem: Hajde da te naučim da tkaš. Ona kaže: Ma kakva ja, ni dugme ne umem da ušijem. Ubeđivala sam je da je to sjajno za njeno biće, da je to trening, mentalna terapija. Na moje insistiranje, njen muž ju je nedelju dana dovozio svako jutro kod mene na obuku. Ona je savladala tkanje i zaljubila se u ovaj posao, sada učestvuje na festivalima starih zanata i divno radi. Svaka tkalja ima svoj pečat… Ja svojoj ćerki, jedinici, govorim da čovek nikada nije sam. Ako ima dobru energiju, ako razmišlja dobro o ljudima, ako im želi dobro, naći će se dobri ljudi koji će mu mnogo značiti.“

Branki su drugarice pomogle i oko prodaje prvih unikatnih komada koje je istkala. Ubrzo se tražilo sve više i više, i ona je shvatila da mora da napusti turističku agenciju i da se posveti celim svojim bićem tkanju. Pored toga, uključila se i u porodičnu proizvodnju malina. „To je dovoljno za nas“, zaključuje ona, svesna da je najveća mudrost imati meru i raditi posao koji voliš.

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.